Милија Урошевић има разлога да буде задовољан својом радном и животном биографијом: ОД БРАВАРА  ДО ДИРЕКТОРА  

-Рођен је у селу Шуме, школовао се у Тополи, Рачи и Новом Саду, уз рад завршио Средњу и Вишу економску школу, радио је у „Гоши“, Служби друштвеног књиговодства и УТРО „Паланка“, играо је фудбал у „Радничком“, „Јасеници“ и „Младости“, сада је у пензији и веома поносан деда троје унучади              

 

Милија Урошевић је  већ укњижио 23 године пензионерског стажа. Сада је у прилици да склапа мозаик свог живота. Рођен је 1936. године у селу Шуме, и како сам каже, једном од најлепших у Шумадији. Његови родитељи, отац Живадин и мајка Јелисавета, били су земљорадници. Са задовољством истиче да му је мати пореклом од тополских Димитријевића. Вели да је његова баба по мајци, Миленија, радила на задужбинском имању на Опленцу.

Четири разреда Основне школе завршио је у родном месту. За своје учитеље, брачни пар из Рековца, каже да су били дивни људи, понекад строги, али врло правични. Био је међу најбољим ученицима. Резултати учења су га препоручили да настави школовање. Али, о томе нешто касније.

-Пре мене рођене су моје сестре Здравка и Бранка – износи Милија.- Можда мене и не би било да мој   деда Тихомир, некадашњи жандармеријски наредник, није инсистирао да се настави гранање родословног стабла породице. А кад сам се ја родио, било је велико весеље: праштале су прангије и дуго веселило. Додатан разлог за славље било је и то што сам свет угледао на рођендан краља Петра Другог. Тако је мој рођендан у оно време „славила“ цела држава.

Одлазак у Тополу да настави школовање доживео је као нешто што ће му касније пружити шансу да боље живи и напредује. На стан га је примила тетка Дулешка за коју каже да је била најбоља куварица код краља. Једно време становао је и у оближњем селу Божурња на које се наслањало задужбинско имање с виноградима, винским подрумом и дивним летњиковцима.

-Мене су, као и сву сеоску децу, стално задиркивали вршњаци-варошани – сећа се Милија. – Ругали су се мом оделу и сеоском пореклу због чега сам навукао комплекс ниже вредности. Трудио  сам се да будем бољи ђак од њих. Још тада сам заволео фудбал. Имао сам крпењачу, али сам већ знао неке финте које неки моји вршњаци из имућних тополских породица нису могли ни у сну да изведу. Због тога су ме јако мрзели, посебно потомци чувених богаташа Јешића и Прандовића.

Волео је да буде учитељ, али је због слабог имовног стања, уписао Гимназију у Рачи. Становао је у интернату. Живот у колективу имао је своју цену – много игре, мање учења.

-Дошао ми је у посету отац да види какав сам ђак и тад  му нисам осветлао образ – прича Милија.- Имао сам четири-пет лоших оцена. Најгоре је што је отац то чуо у присуству комшије који га у Рачу довезао чезама. Бојећи се да ће овај то разгласити по селу, обећао сам оцу да ћу брзо поправити оцене. Обећање сам одржао и разред сам завршио са врло добрим успехом. Жеља да се упишем у Учитељску школу није ме напуштала. Међутим, постао сам ђак Индустријске школе у Смедеревској Паланци. Она је тада имала интернат (садашња зграда Опште болнице), где су смештај и исхрану ученици слабог имовног стања плаћали само 50 динара, а они из богатијих породица пуну економску цену.

Године 1954. постао је квалификовани бравар. Већ у то време тренирао је фудбал у „Радничком“.   Запослио се у „Гоши“ и почео да зарађује свој хлеб. Ушао је у први тим и дебитовао на утакмици против градског клуба „Јасеница“. Била је то – предочава – јака екипа за коју је играо центарфор „Вардара“ Велковски, у то време војник у Смедеревској Паланци.

-Мој  тренер Коле Марковић, као левом беку, наредио ми је да  „чувам“ деснокрилног играча противничког тима Васића – присећа се наш саговорник.- „Ти си брз, иди уз њега, не дај му да прими лопту“ – саветовао ми тренер. Послушао сам га. За време утакмице код резултата 0:0, овај се окренуо ка мени, ударио ме главом у лице и повредио ми доњу усну. Што си ме ударио-? – упитао сам. „Ко? Нисам те ударио“ – правио се „луд“. Њега су ипак извели са терена и у игру убацили Петровског, тада капетана Југословенске армије.

Маја 1957. Урошевић је упућен на одслужење војног рока у Хрватски Карловац. Ишло се из Младеновца, возом. На одредиште је стигао у вечерњим сатима. Тога се сећа као да је јуче било:

-На улазу у касарнски круг стајао је водник, Македонац Ванчо Лазаревски, а поред њега војник, наш Паланчанин Васко Вукадиновић. Просто нисам веровао рођеним очима да ћу га ту видети. Мене и остале придошле војнике увели су у једну просторију.  Око 22 часа водник се окренуо ка Васку и наредио: „Вукадиновићу, на спавање!“ Одмах је отишао, а ја сам остао тужан. Тада нисам знао за строга  војна правила,  па ми је било чудно зашто одлази, а не зове мене. Захваљујући њему касније сам почео да тренирам фудбал. Карловац је у то време имао 30.000 становника, а 32.000 војника. Град који је за  време рата био усташко место у које је, како су говорили, често и радо долазио поглавник НДХ Анте Павелић, окруживале су касарне.

После завршене обуке, отишао је у прекоманду у Крањ, а по истеку војног рока вратио се у Смедеревску Паланку и наставио да игра за „Раднички“. У „Гоши“ га је чекало радно место бравара, а нешто касније те 1959. године, захваљујући Животи Стојиљковићу, добио је посао у финансијској контроли.  Годину дана потом уписао се у Економску школу у Младеновцу. Све испите исполагао је за две године.

-Све се то одвијало уз рад – напомиње.- Пре подне сам био на свом радном месту, затим ишао на тренинг,  а од 16 до 22 часа био у школи. И све се постизало. Године 1961. прешао сам да играм за „Јасеницу“. Тренер је био професор Милорад Бајовић. Онда је 1962. дошло до фузије „Младости“ и „Јасенице“. Те године, 15. јула, сам се оженио. Отишао сам на море, а кад сам се вратио постао сам фудбалер „Младости“. Тренирао нас је Пухар из Светозарева. Кад је почело првенство добио сам место левог бека. Сећам се утакмице против екипе ФАП-а у Прибоју. Њихово игралиште је било мало. Ту утакмицу смо добили, а новине су мене и Херцега прогласили за најбоље играче утакмице.

После те утакмице десило се нешто што није очекивао. Тренер Пухар га је изоставио из тима за утакмицу против младеновачког „Јединства“.

-На моје место одредио је Трифуновића – сећа се.- Нисам издржао, упитао сам тренера што ме нема у тиму? „Ти си повређен“ – одговорио ми је. Тада, иако сам одређен за резерву, нисам ни излазио на терен. Некако у то време спремао сам се да правим кућу. Ређе сам одлазио на тренинге и то је био крај моје фудбалске каријере. Из „Гоше“ сам прешао за референта у СДК. Лично ме примио директор Рајко Благојевић. Служба друштвеног књиговодства се 1965. уселила у нову зграду. Усељење је било истовремено кад се отварао национални ресторан „Конак“ кога је преузело Трговинско предузеће „Узор“. Свирао је Баба из Бресја, виолиниста из филма „Скупљачи перја“. Аца Даниловић, један од директора у „Узору“, био је ангажовао Лепу Лукић. У једном тренутку су је довели и код нас, у СДК. Кад је Баба почео да свира окретне игре, замолио сам је за плес. Мало се нећкала, а онда пристала…

Године 1966., по налогу Едварда Кардеља, број запослених у СДК Југославије смањен је са 24.000 на 12.000. Тада је СДК у Смедеревској Паланци, Великој Плани и Младеновцу имао фијале. Смањењем броја запослених, од три фијале требало је само једна да задржи тај статус, а остале две да постану експозитуре.

-Младеновац је тада имао највише услова за филијалу – напомиње Милија Урошевић.- На челу СДК Југославије налазио се Хилмија Хасанагић. Њега су се сви бојали. Међутим, како је био пријатељ Рајка Благојевића, сагласио се да у Смедеревској Паланци остане исти број запослених. Кренули су састанци, расправе, а с њима и откази у дотадашњим филијама у Младеновцу и Великој Плани. У Младеновцу је седница Радничког савета трајала од десет до шест часова ујутру наредног дана. Ја сам одређен да водим записник, који је касније служио кад доказ на суду, пошто су неки који су добили отказ били поднели тужбе суду. И тад се десио један немио случај. Радник СДК у Младеновцу, који је  био пред пензијом, а нашао се на списку за отказ, устао је и пошао у тоалет, где је и умро.

Милија је 1971. уписао Вишу економску школу у Новом Саду, коју је завршио за 26 месеци, уз рад, али тако да је са посла одсуствовао само кад је полагао испите. Док је студирао, вели, ни један дан није изашао у град. Диплома ВЕШ довела га је у контролу СДК за плату од тадашњих 600.000 динара. Међутим, у Угоститељско-туристичком предузећу „Паланка“ понудли су му већу плату него што је имао у СДК. Добио је радно место контролора у угоститељству. У међувремену је на снагу ступио Закон о удруженом раду,па су у УТРО формиране две организације удруженог рада: ООУР „Јасеница“ и ООУР Хотел „Кисељак“.

-Мене је тадашњи директор Радне организације УТРО „Паланка“ Топлица Маричић предложио за директора ООУР „Јасеница“, којој су припадали сви угоститељски објекти у граду – износи Милија.- Прихватио сам понуду и убрзо су кренуле инвестиције у уређење угоститељских објеката. Сећам се да је тада прво почело реновирање ресторана „Башта“. Онда је дошло и до тога да на железничкој станици саградимо нови угоститељски објекат, први од тврдог материјала на земљишту Железнице. До тада су подизани само монтажни објекти… Из тог периода изнео би само још и то да сам за директора ООУР „Јасеница“ постављен без претходне сагласности Општинског комитета Савеза комуниста на чијем се челу налазио мој школски друг Буца Илић. Могуће је да сам у то време једини у општини постао директор без сагласности Партије и на том месту остао до 1. јануара 1992. године кад сам отишао у пензију.

Милија Урошевић је задовољан  својом  животном и радном биографијом. У браку са супругом Милевом  добио је два сина: Андреју и Александра. Имају два унука и унуку: Филипа, Миљана и Теодору.

– Од 1992. године у кући живи нас деветоро: супруга, ја, синови,две снаје Оливера и Стојанка и троје унучади – с поносом истиче Милија Урошевић.

Д. Јанојлић