Ненад Милинковић Баћа – атлетичар, тренер и судија: МОГЛИ БИСМО ДА ОРГАНИЗУЈЕМО БАЛКАНИЈАДУ
– Девет пута сам био првак Србије, од пионирске категорије, млађе јуниорске, јуниорске, млађе сениорске, све до сениорске категорије – каже наш саговорник
Овогодишња додела признања за спортисту године потврдила је да наш град постаје познат у спортским круговима не само као место кошарке, већ и као центар атлетике. После рада брачног пара Ђурђевић, Зорана и Миланке, који су утемељивачи атлетике, нов успон „краљице спортова“ у нашем граду иницирали су тренери млађе генерације, а међу њима посебно значајно место припада Ненаду Милинковићу Баћи, дугогодишњем репрезентативцу, атлетском тренеру (са факултетском дипломом) и судији.
Паланачке: Најпре сте били такмичар?
Милинковић: Почео сам сада већ далеке 1973. године, код наставника Зорана и Миланке, у тадашњем атлетском клубу „Гоша“. Нисам могао да се такмичим до осмог разреда. Када сам почео да се такмичим, те прве године, већ сам постигао рекорд Србије, 55,96 метара.
Паланачке: У бацању копља?
Милинковић: Да, шестограмско копље, и тада сам већ ушао у репрезентацију. И ево, до ветеранске селекције, ја нисам излазио из репрезентације. Мој најдаљи такмичарски хитац био је 67,96 метара, а то је највећа даљина у историји нашег клуба. Имао сам и хице преко 74 метра, што је у то време био један од пет-шест најбољих резултата у тадашњој великој Југославији. Био сам, иначе, првак Југославије у бацању копља, као млађи јуниор, и увек сам био међу набоља три бацача на првенству Југославије, као старији јуниор и као сениор. У време Југославије коју су чинили Србија и Црна Гора био сам другопласирани бацач копља у земљи. За спортисту године у Паланци проглашен сам 1997. године.
Паланачке: На којим сте све такмичењима били, осим поменутих државних првенстава?
Милинковић: Осим два првенства СФРЈ, девет пута сам био првак Србије, од пионирске категорије, млађе јуниорске, јуниорске, млађе сениорске – све до сениорске категорије. С тим што сам већ 15 година најбољи бацач копља у историји наших спортских ветерана. Пре две године сам први пут био у ветеранској репрезентацији на Балканијади у Загребу, где сам био други, а ове године ме очекује такмичење у Солуну. Мислим да медаља не може да ми побегне, јер бацам копље на даљину од око 60 метара, што је, иначе, шести резултат на свету у ветеранској конкуренцији. Био сам такмичар Црвене звезде, и очекујем да будем позван на седамдесетогодишњицу овог спортског друштва. Тада је ту био врх врхова наше атлетике. Драгутин Топић је скакао у вис, а ја сам бацао копље. Само смо Топић и ја остали у овом спорту као тренери. Тада смо Драгутин Топић, Александар Поповић, бивши министар и ја у екстра бону 1989. били трећи у Европи, екипно, а 1990. смо били прваци Европе у Лондону. Дакле, имам две медаље са Купа шампиона Европе.
Паланачке: Упоредо са тим иде и Ваш тренерски стаж, напре у Црвеној звезди, а потом и у Атлетском клубу „Јасеница“:
Милинковић: Ја сам сада тренер само у Смедеревској Паланци. Завршио сам и високу школу за оперативног тренера атлетике. Нико други у Смедеревској Паланци нема звање атлетског тренера. Исти тај факултет завршио је и Драган Стојковић Пикси, и многи други наши тренери.
Паланачке: За период од када почиње ваше ангажовање у АК „Јасеница“ везују се највећи успеси овог клуба…
Милинковић: Да, од 2008., од када сам кренуо са атлетским клубом овде, већ су почели први резултати. Већ 2010. смо добили првака Србије и од тада не престајемо са успесима. Када се спомене копље, синоним је Ненад Милинковић. Рекох већ, успеси су почели да се ређају 2009., 2010. године. Имали смо сениоре, међу бољима, имали смо Стефана Димитријевића, који је био први на првенству Централне Србије, Бориса Батинића, који је био четврти као пионир, Јанковића који је био шести у бацању кугле на државном првенству, добили смо касније Мирослава Вељковића који је био државни првак у бацању копља… После су, 2010. увели бацање вортекса (атлетске справе од сунђера, тешке 120 грама). Вортекс бацају пети и шести разред основне школе, дакле млађи пионири. Ове године је наша Ивана Ђурић оборила државни рекорд, бацивши вортекс на даљину од 52,06 метара. То је најбољи резултат за ових скоро пет година колико се одржавају такмичења у овој дисциплини. Уједно, Ивана је и на кросевима освојила доста медаља. Када сам ја постао њен тренер била је трећа у Пожаревцу, друга у Крушевцу, и прва у Лесковцу. Осим Иване Ђурић имамо Павла Јанковића, који је као пионир био други на државном првенству, изборивши репрезентативни статус. Прошле године је био другопласирани бацач, на државном првенству за млађе јуниоре, док је трећи био Милош Стојић, такође наш члан. Дакле, имамо двојицу, од тројице најбољих бацача у Србији у категорији млађих јуниора.
Паланачке: Како стоји са финансирањем атлетике? Стиче се утисак да је овај спорт у сенци неких колективних спортова.
Милинковић: Највећи хендикеп атлетике, не само у Паланци, је у томе што многи тренирају још увек као у прошлом веку. У Паланци и даље немамо атлетску стазу. Ако се има у виду да стадион „Партизана“ има атлетску стазу, тартан, од 1964. године, а да оваква стаза на стадиону „Црвене звезде“ постоји од 1967. године – јасно је какав је хендикеп то што немамо тартан стазу. Највећи је проблем када је влажно, када је мокра земља, јер тада не можемо да тренирамо бацања, јер нам проклизавају ноге, и тако даље. Тражили смо од управе да направи план уређења стадиона, и да тај план да Атлетском савезу Србије, како бисмо коначно добили тартан стазу. На тај план се и даље чека. Уколико бисмо имали тартан стазу, будући да већ имамо помоћно игралиште за загревање, могли бисмо да организујемо велика такмичења, јер осим Крагујевца, ни један град у Централној Србији нема атлетску стазу. Могли бисмо да организујемо преко десет такмичења у току године. Од тога би могао да се финансира Клуб. А могли бисмо да чак организујемо и Балканијаду.
Паланачке: Колико такмичара броји АК „Јасеница“
Милинковић: Па то је као у сваком Клубу. Имамо двадесетак сталних такмичара и исто толико такмичара који долазе и одлазе. Међутим, како се нижу успеси клуба и у бацачкој секцији, и код Војчевског, упоредо са нашим одласком на такмичења – а напомињем да нам општина много помаже – расте и број заинтересованих за атлетику. Јер, да се разумемо, ни у фудбалу, ни у рукомету, не могу да буду државни прваци, док у појединачним спортовима као што је атлетика та је могућност сасвим извесна.
Паланачке: Да поменемо и твоју каријеру судије.
Милинковић: Ја сам судија при Атлетском савезу Београда. Он од скоро постоји и у њему су најбољи атлетичари и атлетски тренери и судије из целе земље.
Паланачке: На крају, млади, заинтересовани за краљицу спортова, коме у Паланци могу да се обрате?
Милинковић: Имамо ми сајт АК „Јасеница“, а имамо и приватне телефоне, који су, разуме се, и клупски телефони. Дакле, могу да се јаве преко сајта, или нека позову на мој приватни број – 064/2348285. Увек су добродошли.