Aleksandar Mitrović – 20 godina Crkvenog hora u Palanci: PRVI SRPSKI HOR NA FESTIVALU U SANKT PETERBURGU  

–Jedan od osnivača i dugogodišnji rukovodilac hora „Sveti Simeon Bogoprimac“, profesor muzike Aleksandar Aca Mitrović, i danas rado pomaže svom nasledniku na mestu horovođe, a redovno učestvuje i na liturgijama kao horski vokal

Na svoju krsnu slavu, Svetog Simeona Bogoprimca, 16. februara, Crkveni hor, koji nosi ime Starca Simeona, obeležio je dvadeset godina postojanja. Jedan od osnivača i dugogodišnji rukovodilac hora, profesor muzike Aleksandar Aca Mitrović, i danas rado pomaže svom nasledniku na mestu horovođe, a redovno učestvuje i na liturgijama kao horski vokal.

Palanačke: Kada je u pitanju ovakav jubilej, 20 godina postojanja hora, onda moramo da krenemo od onog stereotipnog novinarskog pitanja – kako je sve to počelo?

Mitrović: Počelo kada sam se vratio sa studija. U mojoj kući se redovno slavila Krsna slava, ali ja nisam bio u prilici, tokom studija, da razgovaram sa sveštenikom. U stvari, i pre studije, pa i posle, za vreme odsluženja vojnog roka bio sam van Palanke, ukupno nekih osam-devet godina.Posle studija bio sam željan da se muzički dokazujem, i na svojoj slavi predložio sam svešteniku Veliboru Ranđiću da osnujemo crkveni hor. Tako je to počelo. Tada još nisam imao ni predstavu ka čemu sve to vodi. Moji motivi su tada bili muzički, a kako je vreme prolazilo oni su postajali sve više duhovni. Naučio sam šta treba da bude uloga hora u liturgiji.

Palanačke: Koliko u pripremanju hora za odgovaranje na Svetoj liturgiji uopšte ima prostora za originalne aranžmane?

Mitrović: Ono što se peva na liturgiji uglavnom je određeno Tipokom Srpske pravoslavne crkve. Mi smo uglavnom pevali ono što se peva na svim luturgijama, a postoje i pesme koje se pevaju samo u određene dane. Nismo uspevali da pevamo na liturgiji kada su radni dani. Ima mnogo praznika koji nisu vezani za dan, nego za datum, kada ni ja, a ni mnogi članovi hora, nismo mogli da budemo u crkvi. Uglavnom spo pevali subotom i nedeljom, i kada su oni crkveni praznici koji su i neradni dani, ili padaju u neradne dane. Takođe, pevali smo i tokom raspusta, letnjeg i zimskog. Zanimljivoje to da sam se ja učio, radeći sa horom. Ja nisam školovan za dirigenta, a tokom muzičke akademije sam bio u prilici da se sretnem samo sa rimokatoličkom crkvenom muzikom. Važno je bilo osetiti ne samo muzički, nego i duhovni značaj neke kompozicije. Mi smo samo hor, koji pomaže da se liturgija izvede. Ono što bi trebao narod da peva (da „odgovara“), to peva hor. Mi ne smemo da remetimo sam tok liturgije. Zbog toga su nas mnogi hvalili. Recimo, pokojni Vladika Sava i naš poznati muzikolog Dimitrije Stefanović hvalili su taj naš odnos, to što nismo hteli da se ističemo kao hor na liturgiji. Drugo su koncertna izvođenja. Ali, ono što se peva na liturgiji ne sme da smeta ni samom toku službe, ni vernicima, koji i sami u tome treba da učestvuju, u sebi ili naglas. Dakle, svaki pristup crkvenoj horskoj muzici podređen je zahtevima liturgije. Tu nema mnogo mesta za neke pevačke vratolomije – već je mnogo značajnije kako se pesma donese, značajnija je njena duhovna dimenzija.

Palanačke: Sa druge strane, učestvovali ste na mnogim koncertima duhovne muzike, u zemlji i inostranstvu.

Mitrović: Mislim da smo mi bili prvi crkveni hor koji se pojavio na festivalu „Horovi među freskama“, u Beogradu. To je međunarodni festival. Takođe, značajan je i naš koncert posvećen žrtvama bomardovanja, 1999. godine. To je bilo na Vidovdan. Tražili smo i dobili blagoslov blaženopočivšeg Episkopa Save, koji je prisustvovao koncertu. Održali smo zaista fenomenalan koncert, i on je divnim rečima pohvalio to naše pevanje. Na tom koncertu, u našem Hramu Svetog Preobraženja Gospodnjeg, bio je i Predrag Stamenković, poreklom Palančanin, direktor festivala „Horovi među freskama“. I tada nam je uputio poziv da na pomenutom festivalu učestvujemo.  Nekoliko puta smo pevali na tom festivalu. Tada smo napravili sajt, i počeli smo da dobijamo pozive sa svih strana. Na mnoga mesta nismo mogli da odemo zbog nedostatka novca. Ipak, na brojna mesta smo uspevali da odemo. Išli smo u Bugarsku, u Trnovu, u crkvu gde su bile mošti Svetog Save. Bili smo u Poljskoj, dva puta. U Sloveniji, u Ohridu, u Grčkoj. Kruna svega toga je naše gostovanje u Sankt Peterburgu. Mi smo prvi hor iz Srbije, ne samo crkveni hor, nego prvi hor uopšte, koji je dobio poziv da učestvuje na jednom tako velikom festivalu, na kome su učestvovali ljudi sa svih kontinenata. Upoznali smo hor iz Amerike, iz Australije, nekoliko horova iz Evrope. Sa svima njima smo i dan-danas u kontaktu, ali nikako da se situacija u našoj zemlji sredi, da bismo imali novca da na sva ta mesta otputujemo. Šta bi bilo da smo imali podršku države? Doduše, mi smo bili u budžetu Ministarstva vera. Od njih smo dobili pismo u kome je stajalo da će oni snositi troškove svakog našeg gostovanja, gde god da putujemo. Ali, kasnije je to ministarstvo svedeno na kancelariju, i taj novac je preusmeren. Da smo mogli da putujemo, barem dva puta godišnje, koliko bi ovaj hor danas imao članova?

Palanačke: Objavili ste dva diska.

Mitrović: Da, jedan je snimljen na Oplencu, a drugi ovde kod nas u crkvi. Snimili smo disk povodom dve hiljade godina Hrišćanstva, dvehiljadite godine. Taj disk je bio naš veliki uzlet, i posle njega su krenula putovanja i gostovanja – jer smo imali šta da ponudimo, da pošaljemo snimak. Dimitrije Stefanović je pohvalio jednu našu kompoziciju, rekao je da nije čuo da je jedan hor toliko pogodio samu suštinu kompozicije koja se peva na Veliki petak, na službi. To je jedna vrlo dirljiva pesma, i muzički i tekstualno i molitveno. To je napisao Mokranjac. Dimitrije Stefanović je rekao da smo mi pogodili samu suštinu, i voleo je to da sluša. Drugi disk smo snimili na Oplencu, i to je bila moja kompozicija. Ja sam napisao muziku za Liturgiju Svetoga Jovana Zlatoustog. Nakon tog diska smo ponovo dobijali pozive. U Sankt Peterburgu smo izvodili delove te moje liturgije. I tako smo ostavili trag i kada je reč o autorskom pristupu. Bilo je i pokušaja drugih pevača. Ja sam njima stalno govorio – ko god ima nekakav osećaj ili dar, neka napiše, pa ćemo da otpevamo, i da vidimo kako to zvuči.

Palanačke: I onda, posle mnogo godina, odlučili ste da se povučete, i da hor ostavite mlađem horovođi.

Mitrović: U nekim neformalnim razgovorima tokom mog upravljanja horom pričali smo o tome da treba da dođe neko mlađi, da je potrebna „sveža krv“. Mnogi mi kažu – „mogao si još“. Jeste, mogao sam, mogu ja i dalje, uostalom i dalje pevam u horu i pomažem sadašnjem dirigentu. Ali, ako ja budem na čelu hora do svoje šezdesete godine, moj naslednik će tada imati 40 godina – i on tada treba da počne da radi. Bolje je da on sada počne da radi, pa kada bude u mojim godinama, nek to prepusti nekom mlađem. Ja sam hor počeo da vodim kada sam imao 25 godina. I tako je dirigent hora postao Miloš Urošević, koji je po školi od mene stručniji, jer je on završio na Muzičkoj akademiji u Sarajevu odsek za crkveno pojanje. Moje studiranje je, da ponovim, bilo vezano za rimokatoličku muziku. A on je završio školu da peva crkveno, i on to divno radi. On u startu zna mnogo više nego ja kada sam počinjao, i zato sada može da nadogradi to do čega smo mi došli.

Palanačke: I kada posle ovih dvadeset godina svedete nekakav bilans…

Mitrović: Kroz hor „Sveti Simeon Bogoprimac“ prošlo je nekoliko stotina pevača, koji imaju čast da kažu da su bili deo Crkvenog hora u Palanci. Od 1995. godine, kada je na galeriji bilo nas dvanaestoro, u crkvi je bio jedan, ili dva čoveka. Bilo je prazno. Strašno. Neka je svako od tih nekliko stotina pevača uticao na četvoro ljudi, na svoju porodicu ili prijatelje, to je već nekoliko hiljada ljudi u čijoj kući se kaže „Hristos“, „Crkva“, „Bogorodica“,  „Sveti Duh“, „Oče naš“, „Simbol vere“, znači to je veliki broj ljudi u Palanci koji su imali priliku da se produhove zahvaljujući našem horu. Šta ćete bolji bilans od toga.

V.Đ.