Александар Митровић – 20 година Црквеног хора у Паланци: ПРВИ СРПСКИ ХОР НА ФЕСТИВАЛУ У САНКТ ПЕТЕРБУРГУ  

– Један од оснивача и дугогодишњи руководилац хора „Свети Симеон Богопримац“, професор музике Александар Аца Митровић, и данас радо помаже свом наследнику на месту хоровође, а редовно учествује и на литургијама као хорски вокал

На своју крсну славу, Светог Симеона Богопримца, 16. фебруара, Црквени хор, који носи име Старца Симеона, обележио је двадесет година постојања. Један од оснивача и дугогодишњи руководилац хора, професор музике Александар Аца Митровић, и данас радо помаже свом наследнику на месту хоровође, а редовно учествује и на литургијама као хорски вокал.

Паланачке: Када је у питању овакав јубилеј, 20 година постојања хора, онда морамо да кренемо од оног стереотипног новинарског питања – како је све то почело?

Митровић: Почело када сам се вратио са студија. У мојој кући се редовно славила Крсна слава, али ја нисам био у прилици, током студија, да разговарам са свештеником. У ствари, и пре студије, па и после, за време одслужења војног рока био сам ван Паланке, укупно неких осам-девет година.После студија био сам жељан да се музички доказујем, и на својој слави предложио сам свештенику Велибору Ранђићу да оснујемо црквени хор. Тако је то почело. Тада још нисам имао ни представу ка чему све то води. Моји мотиви су тада били музички, а како је време пролазило они су постајали све више духовни. Научио сам шта треба да буде улога хора у литургији.

Паланачке: Колико у припремању хора за одговарање на Светој литургији уопште има простора за оригиналне аранжмане?

Митровић: Оно што се пева на литургији углавном је одређено Типоком Српске православне цркве. Ми смо углавном певали оно што се пева на свим лутургијама, а постоје и песме које се певају само у одређене дане. Нисмо успевали да певамо на литургији када су радни дани. Има много празника који нису везани за дан, него за датум, када ни ја, а ни многи чланови хора, нисмо могли да будемо у цркви. Углавном спо певали суботом и недељом, и када су они црквени празници који су и нерадни дани, или падају у нерадне дане. Такође, певали смо и током распуста, летњег и зимског. Занимљивоје то да сам се ја учио, радећи са хором. Ја нисам школован за диригента, а током музичке академије сам био у прилици да се сретнем само са римокатоличком црквеном музиком. Важно је било осетити не само музички, него и духовни значај неке композиције. Ми смо само хор, који помаже да се литургија изведе. Оно што би требао народ да пева (да „одговара“), то пева хор. Ми не смемо да реметимо сам ток литургије. Због тога су нас многи хвалили. Рецимо, покојни Владика Сава и наш познати музиколог Димитрије Стефановић хвалили су тај наш однос, то што нисмо хтели да се истичемо као хор на литургији. Друго су концертна извођења. Али, оно што се пева на литургији не сме да смета ни самом току службе, ни верницима, који и сами у томе треба да учествују, у себи или наглас. Дакле, сваки приступ црквеној хорској музици подређен је захтевима литургије. Ту нема много места за неке певачке вратоломије – већ је много значајније како се песма донесе, значајнија је њена духовна димензија.

Паланачке: Са друге стране, учествовали сте на многим концертима духовне музике, у земљи и иностранству.

Митровић: Мислим да смо ми били први црквени хор који се појавио на фестивалу „Хорови међу фрескама“, у Београду. То је међународни фестивал. Такође, значајан је и наш концерт посвећен жртвама бомардовања, 1999. године. То је било на Видовдан. Тражили смо и добили благослов блаженопочившег Епископа Саве, који је присуствовао концерту. Одржали смо заиста феноменалан концерт, и он је дивним речима похвалио то наше певање. На том концерту, у нашем Храму Светог Преображења Господњег, био је и Предраг Стаменковић, пореклом Паланчанин, директор фестивала „Хорови међу фрескама“. И тада нам је упутио позив да на поменутом фестивалу учествујемо.  Неколико пута смо певали на том фестивалу. Тада смо направили сајт, и почели смо да добијамо позиве са свих страна. На многа места нисмо могли да одемо због недостатка новца. Ипак, на бројна места смо успевали да одемо. Ишли смо у Бугарску, у Трнову, у цркву где су биле мошти Светог Саве. Били смо у Пољској, два пута. У Словенији, у Охриду, у Грчкој. Круна свега тога је наше гостовање у Санкт Петербургу. Ми смо први хор из Србије, не само црквени хор, него први хор уопште, који је добио позив да учествује на једном тако великом фестивалу, на коме су учествовали људи са свих континената. Упознали смо хор из Америке, из Аустралије, неколико хорова из Европе. Са свима њима смо и дан-данас у контакту, али никако да се ситуација у нашој земљи среди, да бисмо имали новца да на сва та места отпутујемо. Шта би било да смо имали подршку државе? Додуше, ми смо били у буџету Министарства вера. Од њих смо добили писмо у коме је стајало да ће они сносити трошкове сваког нашег гостовања, где год да путујемо. Али, касније је то министарство сведено на канцеларију, и тај новац је преусмерен. Да смо могли да путујемо, барем два пута годишње, колико би овај хор данас имао чланова?

Паланачке: Објавили сте два диска.

Митровић: Да, један је снимљен на Опленцу, а други овде код нас у цркви. Снимили смо диск поводом две хиљаде година Хришћанства, двехиљадите године. Тај диск је био наш велики узлет, и после њега су кренула путовања и гостовања – јер смо имали шта да понудимо, да пошаљемо снимак. Димитрије Стефановић је похвалио једну нашу композицију, рекао је да није чуо да је један хор толико погодио саму суштину композиције која се пева на Велики петак, на служби. То је једна врло дирљива песма, и музички и текстуално и молитвено. То је написао Мокрањац. Димитрије Стефановић је рекао да смо ми погодили саму суштину, и волео је то да слуша. Други диск смо снимили на Опленцу, и то је била моја композиција. Ја сам написао музику за Литургију Светога Јована Златоустог. Након тог диска смо поново добијали позиве. У Санкт Петербургу смо изводили делове те моје литургије. И тако смо оставили траг и када је реч о ауторском приступу. Било је и покушаја других певача. Ја сам њима стално говорио – ко год има некакав осећај или дар, нека напише, па ћемо да отпевамо, и да видимо како то звучи.

Паланачке: И онда, после много година, одлучили сте да се повучете, и да хор оставите млађем хоровођи.

Митровић: У неким неформалним разговорима током мог управљања хором причали смо о томе да треба да дође неко млађи, да је потребна „свежа крв“. Многи ми кажу – „могао си још“. Јесте, могао сам, могу ја и даље, уосталом и даље певам у хору и помажем садашњем диригенту. Али, ако ја будем на челу хора до своје шездесете године, мој наследник ће тада имати 40 година – и он тада треба да почне да ради. Боље је да он сада почне да ради, па када буде у мојим годинама, нек то препусти неком млађем. Ја сам хор почео да водим када сам имао 25 година. И тако је диригент хора постао Милош Урошевић, који је по школи од мене стручнији, јер је он завршио на Музичкој академији у Сарајеву одсек за црквено појање. Моје студирање је, да поновим, било везано за римокатоличку музику. А он је завршио школу да пева црквено, и он то дивно ради. Он у старту зна много више него ја када сам почињао, и зато сада може да надогради то до чега смо ми дошли.

Паланачке: И када после ових двадесет година сведете некакав биланс…

Митровић: Кроз хор „Свети Симеон Богопримац“ прошло је неколико стотина певача, који имају част да кажу да су били део Црквеног хора у Паланци. Од 1995. године, када је на галерији било нас дванаесторо, у цркви је био један, или два човека. Било је празно. Страшно. Нека је свако од тих неклико стотина певача утицао на четворо људи, на своју породицу или пријатеље, то је већ неколико хиљада људи у чијој кући се каже „Христос“, „Црква“, „Богородица“,  „Свети Дух“, „Оче наш“, „Симбол вере“, значи то је велики број људи у Паланци који су имали прилику да се продухове захваљујући нашем хору. Шта ћете бољи биланс од тога.

В.Ђ.