Интервју

Паланачка гимназија једна је од најбољих гимназија у Србији. То потврђује не само добар успех некадашњих ученика на студијама, већ и више него добри резултати које ђаци ове школе остварују на такмичењима републичког ранга.

Прошле године Паланачка гимназија је привукла пажњу видео-спотом, који о овој школи говори на свеж и оригиналан начин, док је ова наставна година обележена несвакидашњим успехом: 55 ученика ове школе пласирало се на републичка такмичења и смотре.

У чудном нескладу са поменутим успесима је одлука Министарства просвете, недавно објављена у Службеном гласнику, према којој ће овој школи, од наредне школске године, бити „укинуто“ једно одељење.

Паланачке: Педесет  петоро ученика ваше школе пласирало се и учествовало на републичким такмичењима. На каквим су све такмичењима и смотрама учествовали?

Драган Јоковић: Било је свега, од спортских дисциплина, до математике, биологије, страних језика, латинског језика, књижевности, историје… Тај успех је својеврстан феномен. У Гимназији радим 22 године, и за то време, али и пре тога – овакви резултати нису постизани.

Паланачке: То би био више него значајан успех и за знатно веће школе него што је Паланачка гимазија?

Драган Јоковић: Управо тако. Гимназија тренутно има пет стотина четрдесет и једног ученика, а то значи да је око 10 одсто ученика наше школе ове године учествовало у такмичењима највишег ранга. Уверен сем, зато, да је ове године Паланачка гимназија по успехау најбоља школа овог типа у Србији.

Паланачке: На поменутим такмичењима остварени су значајни резултати…

Драган Јоковић: Већ трећу годину заредом ђаци наше школе су апсолутни победници на републичким такмичењима из историје. Ученица четвртог разреда освојила је највећи број поена на овом такмичењу, и биће ослобођена полагања пријемног испита на факултету. Такође, апсолутни смо победници такмичења из области књижевности. Реч је о Књижевној олимпијади у Сремским Карловцима. Ученица четвртог разреда наше школе освојила је највећи број поена, а три ученице наше школе деле треће место. Тако је наша гимназија апсолутни победник овог такмичења. Ни једна школа у Србији није остварила такав успех. Послали смо четити ученице, и све четири су се вратиле са медаљом.

Паланачке: Ранијих година Паланачка гимназија била је препознатљива углавном по успеху ученика на такмичењима из области природних наука. Видимо да су сада значајни резултати остварени и у области друштвених и хуманистичких наука.

Драган Јоковић: То је тачно. Али, ми смо одржали добар успех и када је реч о природним наукама. Један наш ученик био је изузетно успешан на Републичком такмичењу из математике. То је ученик другог разреда, и ја тек очекујем његове најбоље разутате, јер већ је стекао значајно искуство са такмичења у којима је до сада учествовао. Такође, када је реч о физици, имамо два ученика који се припремају за следећу годину, за нека озбиљнија такмичења. Наш ученик освојио је пето место на Републичком такмичењу из биологије, а недостајао му је само један поен да уђе међу прва три. Прошле године имали смо ученика који је био трећи на Републичком такмичењу из математике и трећи из физике, што значи да смо остали успешни и када је реч о природним наукама.

Паланачке: Последњих година много је учињено да се побољша укупни амбијент школе, а исто тако и да се будућим ђацима адекватно представи шта пружа Паланачка гимназија. Урађен је један репрезентативан спот, који су реализовали сами ученици.

Драган Јоковић: Прошле године било смо познати по том споту у целој Србији. Када поменемо Паланачку гимназију многи кажу – „а, да, ви сте она Гимназија која је направила необичан спот“. Добили смо чак похвале из Министарства, од тадашње заменице министра, госпође Марковић, која је била одушевљена, па је лајковала и шеровала наш спот на интернету. И неки министри су нас звали и честитали нам на таквој презентацији школе. Преко 300 хиљада прегледа тог спота је било на интернету, а преко 25 хиљада оних којима се то посебно допало.

ОДЛУКА МИНИСТАРСТВА

Паланачке: Упркос похвалама Министарства и наведеним успесима Гимназије, недавно је у Службеном гласнику обзнањено да ће школа наредне године уписати једно одељење мање него претходних година.

Драган Јоковић: Као да је у Србији награда за велики успех – казна. Апсурд је да имате школу коју треба да похвалите, наградите, школу која бележи невероватне резултате из године у годину, да сви параметри показују да смо успешна школа, да немамо никакав проблем за уписом ученика –  а да остајемо без једног одељења. Наша школа тренутно има, рекли смо, пет стотина четрдесет једног ученика, и када се то подели са бројем одељења то је негде око 27 ученика по одељењу, што представља сасвим оптималан број. И сами сте поменули да смо у друштвеним наукама ове године имали изузетан успех, а нама узимају управо одељење друштвеног смера. И то у ситуацији када због нове уписне политике можемо да од септембра очекујемо још већу навалу на гимназије, а нарочито на Паланачку гимназију. Очекивали смо да на предстојећем упису имамо пуне капацитете, 150 ученика, у односу на 136 уписаних прошле године. Дакле, нисмо имали никаквих проблема  са уписом. Управа у Пожаревцу је задовољна и презадовољна нашом школом, дали су нам пуну подршку и слали за Београд дописе у којима стоји да ми и даље треба да имамо пет одељења. Као гром из ведра неба, за мене барем, а и за начелника Школске управе била је вест да ћемо од наредне године уписивати четири одељења, а не пет. Нема логике, нема објешњења, нема реалног оправдања за то.

Паланачке: Иако је поменута одлука објављена у Службеном гласнику, да ли се нешто може учинити до септембра у циљу да Гимназија поново упише пет одељења?

Драган Јоковић: Мислим да може. Може се нешто учинити и сада. Потребна је само добра воља. Ја мислим да је учињена велика грешка, да је то неправедно према Паланачкој гимназији. Ускоро славимо стогодишњицу постојања, и није лепо да се школи која има дугу традицију нешто укида, а да за то нема реалних основа. И зато нам то тешко пада, нарочито нама који смо сентиментално везани за школу. Ја се надам да ће министар просвете све сагледати, а ми ћемо покушати да дођемо до министра и да му све ово изложимо. Надам се да ћемо наредних десет до петнаест дана бити примљени, а ми ћемо позвати министра да дође у Паланачку гимназију, да види школу и увери се да је оно што смо навели у дописима Министарству пуна истина.

У СУСРЕТ СВЕТОСАВСКОЈ НАГРАДИ

Паланачке: Једна од новина коју сте увели као директор школе је кабинетска настава, а много је учињено и када је реч о побољшању квалитета наставе уопште.

Драган Јоковић: Када сам ступио на место директора пре годину и по дана одлучио сам да одмах покушамо да другачије организујемо рад, него што је до тада био случај. Почели смо да организујемо кабинетску наставу, набављамо наставна средства, да подижемо квалитет наставе. Посебан акценат стављамо на индивидуални рад са ученицима, а резултати на такмичењима то потврђују. Следеће године очекујемо нов успех. Прошле године успело нам је да будемо препознатиљиви по лепом споту, ове године наша школа је остварила изузетне резултате на републичким такмичењима, а следеће године, на стогодишњицу постојања Гимназије, потрудићемо се да добијемо највеће признање које једна школа може да добије – Светосавску награду.

Паланачке: Колектив је знатно подмлађен.

Драган Јоковић: То је један од наших основних квалитета. Млади људи су жељни рада и доказивања, амбициозни су и то се види приликом постизања врхунских резултата. Млади професори су ментори ученицима који иду на такмичења, раде са њима индивидуално. Труд професора и ученика зато је и преточен у награде и медаље.

Редакција

Наш саговорник Дејан Петровић је одборник у актуелном сазиву Скупштине општине и однедавно председник Општинског одбора Демократске странке Србије. Представља ново лице на паланачкој политичкој сцени, па самим тим уз своје име не носи оно, код нас најчешће оптерећујуће, бреме прошлости.

Замолили смо га да се представи…

-Рођен сам у Голобоку, а у Паланци са породицом живим скоро тридесет година. Ожењен сам, имам троје деце. Стекао сам високо образовање и двадесет година стажа. Запослен сам у ОШ „Вук Караџић“ на пословима шефа рачуноводства. Поред ове примарне делатности, бавим се израдом предмета од дрвета, као и узгојем воћа. За председника  привременог ОО ДСС-а именован сам у септембру прошле године од стране Извршног одбора странке. Том приликом извршена је и реконструкција општинског одбора.

Како коментарише ситуацију на локалној политичкој сцени…

-Наш општински одбор спој је политички искусних чланова и нових људи који се до сада нису бавили политиком. Сматрам да је политичка сцена у нашој општини, као и у Србији уопште, веома  статична, да се једна иста имена врте већ годинама уназад. Политичке странке учауриле су се и остављају мало простора новим именима која би желела и могла нешто да промене. Управо такве људе желимо да привучемо, оне који иза себе имају резултате који нису постигнути политичком активношћу или уз помоћ ње. Наравно, не желимо се одрећи наших старих чланова који у прошлости нису имали прилику да буду главни актери у вршењу власти, али су успели да очувају част ДСС-а. Наравно, као и све друге партије, желимо привући што више младих људи жељних доказивања и промена. За разлику од осталих политичких партија, спремни смо да им пружимо прилику да активно учествују у нашем раду и одлучивању.

Колико његова странка може да утиче на политички живот у Паланци…

-ДСС има само једног одборника у нашој Скупштини, и то сам ја, тако да тренутно немамо велики утицај, али смо сигурни да ће се број наших одборника, после наредних локалних избора, драстично увећати. Ми смо опозициона странка, мада се стиче утисак да партијама, које су до децембра чиниле скупштинску већину, опозиција и није потребна. Не бих да коментаришем њихове унутрашње поделе, али је евидентно да нису довољно сазрели и дорасли одговорностима које носи вођење једне општине. Сведоци смо свакодневних препуцавања два табора СНС-а. Добро је што на тај начин, као резултат препуцавања, излазе на површину ствари које су се дешавале у претходном периоду. Као опозициона странка, гласали смо за смену досадашњег руководства. Први разлог су неиспуњена обећања која су давали у предизборној кампањи о тзв. инвеститорима и брзина решавања проблема. Стиче се утисак да није постојао план приоритета, већ су скакутали од проблема до проблема и сваки само делимично решавали. Други разлог је да смо подржали већину одборника те партије која је освојила највећи број гласова и тако испоштовали вољу бирача.

Очекује ли ближу сарадњу са новим општинским руководством…

-Учествовали смо у избору новог руководства јер се надамо да ће исправити грешке својих страначких колега. Спремни смо да им и кадровски помогнемо у томе, под условом да се не наставе неозбиљност и унутрашње поделе. Политички је неозбиљно освојити довољан број гласова да  сами вршите власт, а онда се посвађати око исте, као деца око нове играчке. Одговорност лежи на свим одборницима са листе СНС-а, јер су им грађани указали поверење да воде нашу општину и да решавају проблеме који, евидентно, постоје код нас. Као и у Србији, тако и у нашој општини, неће бити напретка док струку не препустимо струци. Не желим омаловажавати никога, али постоје људи који су се школовали за одређене послове и много више знају о обављању истих од оних који имају само политичке заслуге.

Како види пут напретка ове средине…

-Без повећања приходне стране буџета, тј. оживљавања производње у нашој општини, било да се ради о помоћи постојећим произвођачима, а у циљу повећања њиховог обима  производње, било о отварању сасвим нових производних погона, наша општина једноставно не може напредовати. Иако смо гласали за буџет, сматрамо да има доста мањкавости и да се у будућноисти мора издвајати више средстава за стимулисање пољопривредне производње, као и побољшање услова живота у нашим селима, где првенствено мислим на путну инфраструктуру, обезбеђивање педијатара у свим већим селима, јер је срамота да родитељи, уколико им дете прима терапију, свакодневно долазе у Паланку, а притом у већини села постоје амбуланте.

На ширем простору какве су амбиције ДСС-а…

-ДСС на предстојећим председничким изборима има свог кандидата, а то је др Александар Поповић. Нашем кандидату није примарно занимање политика, нити живи од исте, човек је са пуно квалитета, животног искуства. Сви остали кандидати који нешто  значе на политичкој сцени Србије проевропски су оријентисани и имају готово исте економске политике, само их различито презентују. Нико вас од њих у кампањи неће подсетити да више од шеснаест година чекамо да будемо друга Румунија у ЕУ, нити вам може прецизније рећи да ли ћемо и када бити примљени у исту. Наш кандидат, као и цео ДСС, на челу са новим председником др Милошем Јовановићем, једини нуди неки други пут развоја Србије – освајање нових тржишта. Морамо престати трчкарати за инвеститорима по белом свету плаћајући им да дођу код нас и претворе наше раднике у робље које ради за минималац.  Једини пут за развој наше привреде јесте да се од наших малих и средњих предузећа праве гиганти какве смо некад имали. У тренутку кад будемо схватили да је наш пољопривредни произвођач, ма колико ситан био, нама важнији од било ког страног инвеститора, можемо се надати бољој будућности.

Д.Ц.

На политичкој сцени Смедеревске Паланке, крајем прошле седмице, догодио се прави правцати „цунами“, који је, после само седам месеци вршења власти, однео у заборав политичаре који се нису снашли…

Тај „велики талас“ општег незадовољства радом највиших функционера у локалној самоуправи покренула је група младих људи вођена идејом бољег и праведнијег живота у граду на Јасеници.

Управо најмлађи одборници актуелне владајуће коалиције, коју предводи Српска напредна странка, уз подршку неколико оседелих глава, били су ветар који је „закотрљао“ талас.

А ко би други, ако не млади – који често забораве на компромис али и последице – имао храбрости да уради нешто тако хитро и скоро „невидљиво“, а успешно, што није виђено на политичкој сцени вишестраначке Србије?

И где – ако не овде – у граду особености, посрнуле економије и великих политичких тензија.

То је био разлог да за интервју упитамо Николу Вучена, једног од актера тих догађаја и новог председника Скупштине општине Смедеревска Паланка.

Паланачке: И шта сада, после револуције?

Вучен: Не желећи да увредим никога, нити да икоме спочитавам све оно лоше у претходном периоду, искрено се надам и верујем да ћемо имати снаге да се изборимо са огромним проблемима. Ти проблеми су наша реалност. У тој реалности живе и они који су одговорни за тренутно стање, а и они који су јако мало учинили да нам се свима живот поправи или се бар нису потрудили онолико колико су заиста могли. Ово говорим испред групације младих, амбициозних и образованих људи, који желе да раде за опште добро ове општине, да раде вредније од свих претходника, а и са више енергије, савести, одговорности, као и политичке и друге мудрости. Ми смо спремни да се едукујемо, прилагодимо тренутку у којем живимо и за нас не постоје нити једна врата на која нећемо покуцати како би нам свима, за почетак, олакшали живот, а затим унапредили бар у домену финансијских и других капацитета који су нам расположиви.

Паланачке: Да ли, на путу реализације тих циљева, очекујете подршку грађана?

Вучен: Знам да има разочараних, оних који су сити празних обећања и истрошених флоскула, па зато нећу молити грађане ни за стрпљење, нити очекујем толеранцију, већ за конструктивни надзор и сарадњу, јер смо такође свесни, да више немамо право, нити оправдање за некакве озбиљније грешке. Оно што бих такође желео да истакнем је да ћемо у времену које је пред нама радити на бољем односу и са медијима, од којих очекујемо објективно и благовремено извештавање грађана о свим нашим активностима, како не бисмо били странци једни другима већ пријатељи, добре комшије и суграђани.

Паланачке: Какве су реалне могућности у овом тренутку?

Вучен: Пред нама је обиман посао који захтева марљивост и ван радног времена а оквири су нам стриктно одређени реалним буџетом којим располажемо. Трудићемо се, а мислим и да је оствариво, да приходна страна буџета, који је усвојен на последњој седници Скупштине општине буде побољшана, а и да се у интересу свих грађана усресредимо на бољу сарадњу са свим републичким органима и ресорним министарствима.

Мандати који су нам поверени нас на то обавезују, а наше је да своје обавезе испунимо и оправдамо поверење грађана. Пружамо руку свима који желе да помогну и који знањем и искуством заиста то могу. Лично сам оптимиста и волео бих да тај свој оптимизам пренесем и на све вас, али свестан сам и свих реалних кочница које тај мој оптимизам подривају.

Паланачке: Који су вам правци размишљања? Шта су приоритети?

Вучен: У претходном периоду смо били у прилици да се упознамо са свим параметрима који указују на обиме девастације ове општине, било да је у питању свеукупна финансијска ситуација, комуналне услуге или наслеђена инфраструктура која изискује стално одржавање, а не оправдања зарад погрешно процењених приоритета. На нама није да се бавимо високом политиком, геополитичким околностима у свету, региону или нашој држави, већ да будемо, као локална самоуправа, блиски и доступни обичном грађанину и испунимо оно у чему не сме бити никаквих идеолошких разлика и оно око чега би требало да смо сви на истој страни. То је наша свакодневица. Искрено се опет надам, да ће и грађани препознати то у нама, исто оно што смо ми препознали једни у другима када смо се одлучили да се ујединимо и преузмемо одговорност, а то је енергија младих људи неоптерећених прошлошћу и са јасном визијом за заједничку будућност свих нас.

Паланачке: Празнично је време, па ево и прилике за поруку суграђанима.

Вучен: Не замерите нам што имамо жељу да нешто променимо, као и што имамо храбрости да преузмемо одговорност како би сви живели у бољој, уређенијој и просперитетнијој општини, са посебном жељом да зауставимо одлив младих, а превасходно образованих људи из ове средине, јер многи пре нас нису ни понудили идејна и свеобухватна решења, а нама су оставили да све поправимо и грађане учинимо задовољним.

Паланачке: Спремате ли новогодишњи програм у граду?

Вучен: Наравно, у складу са могућностима организоваћемо из дана у дан програме у којима ће најзначајнију улогу имати наши најмлађи суграђани. Свакога дана наступаће на бини хорови, рецитатори, музичке групе, а биће и послужења које ће обезбедити наши угоститељи. Наглашавам да ће приход од топлих напитака бити издвојен у хуманитарне сврхе. Јелка је већ на Тргу, а и шеталиште ће бити окићено, па се надамо добром расположењу.

Дејан Црномарковић

Вучен: Озбиљно радимо на петљи „Лозовичка чесма“

-Имате прилику да први пренесете грађанима вест да већ неко време радимо на чувеном излазу на ауто-пут код Лозовичке чесме. Ишли смо више пута у надлежно Министарство грађевине и добили зелено светло од министарке Зоране Михајловић. Добар део пута је војска већ урадила и то квалитетно, тако да је пројекат добио „зелено светло“. Тај излаз на ауто-пут, који је мање од девет километара одавде, је круцијални стратешки интерес Смедеревске Паланке.

Др Никола Ристић, в.д. директора Болнице

– Не можемо само да гледамо здравствену књижицу. Јасно је да нама новац даје РФЗО, али постоји онај други део приче, коме припадају лекари и медицинско особље,  а то је да иза нас стоји Хипократ. И зато за нас два и два нису увек четири. Ми се управљамо према неким људским, социјалним околностима – каже др Никола Ристић, в.д. директора паланачке болнице

Иако је за вршиоца дужности директора Опште болнице «Стефан Високи» изабран пре неколико месеци, јасно су видљиви ефекти рада др Николе Ристића, познатог педијатра, за кога су, како истиче, пацијенти и Хипократова заклетва на првом месту. Осећа се то од тренутка када крочите у Болницу. Ни трага од оне бирократске униформности каква је владала пре нешто више од пола године.

Доктора Ристића затекли смо у великом послу, и овај интервју обавили после свечаног уручивања апарата за рано дијагностиковање оштећења слуха код беба, дара фондације дневних новина Блиц.

– Морамо да почнемо од општих тема. Како се ова тешка ситуација у општини рефлектује на рад Болнице?

Др Ристић: Општина није имала много уплива у наш рад, будући да Болница припада државним, односно републичким органима. Ако смем да кажем – на срећу. Због тога, барем до сада, није било већих проблема. И моји претходници су углавном имали контакте са представницима Министарства здравља – као што и ја са њима имам редовне консултације, тако да није било много уплива општинских структура у дешавања у Болници. Но, сигурно да је боље када можемо да сарађујемо са локалном самоуправом, и да општина са неким својим прерогативима стоји иза Болнице, а поготову иза Дома здравља, чији је оснивач. Још боље је да Болница и Дом здравља сарађују, што интензивније, јер је незамисливо да буду на сасвим супротним странама. Нисам се много појављивао у медијима, али је тадашња директорка Дома здравља имала нешто против моје изјаве да је Болница свесно или несвесно преузела неке улоге Дома здравља – а све зарад добробити пацијената. Ја сам тада рекао да је Дом здравља у тешкој ситуацији, самим тим што је у финансијској блокади. Када је здравствена установа у блокади, не може да дише, не може да функционише, односно не може да на задовољавајући начин обавља све оно што се очекује од једне такве институције. Ипак, без обзира на то ко је оснивач, ми смо се увек трудили да нашим суграђанима пружимо здравствену заштиту, што је могуће брже и квалитетније, независно од тога ко је у чијој ингеренцији, ко управља Домом здравља, а ко Болницом.

– Претходно питање поставио сам из разлога што се појављује један проблем који је у Паланци, у ствари, постао ноторан. Много људи, наиме, нема оверене здравствене књижице. Има и оних корисника здравствене заштите којима и по годину дана није оверена књижица. И Болница, као и Дом здравља, је у таквим случајевима показивала разумевање, и настојала да збрине све пацијенте, без обзира на то да ли имају оверену здравствену књижицу, а то је, савако, посебан вид оптерећења.

Др Ристић: Да, то је, као што сте напоменули, велики проблем у нашој општини. Не знам да ли негде постоји сличан проблем, барем у овом обиму. Сигурно је да ми примамо све пацијенте које сврставамо у категорију хитних случајева, без икаквих проблема. А када је реч о лечењу оних људи који немају оверену здравствену књижицу, настојимо да се договоримо са предузећем или општином, зависно где пацијент ради – да они пристану да то плате. Од тог плаћања често нема ништа, али наш је примарни циљ да пацијент буде примљен, лечен, и по могућству излечен, или да се уради нека процедура која је неопходна у његовом даљем лечењу. Ту не можемо да гледамо на књижицу. Јасно је да нама новац даје РФЗО, али постоји онај други део приче, коме припадају лекари и медицинско особље,  а то је да иза нас стоји Хипократ. И зато за нас два и два нису увек четири. Ми се управљамо према неким људским, социјалним околностима. Тако мора да се ради, јер не можете да дозволите да неко ко је болестан не може да се лечи. У таквим случајевима, не можете да ствар посматрате материјално-финансијки, по фондовским захтевима. Ми морамо да пружимо помоћ, и ми ћемо то увек да чинимо. Како ће то да се наплати, то је друга прича. Ми имамо у таквим ситуацијама покриће да ће организације или установе да плате лечење када буду у могућности. Али, знате, нама неколико пута годишње  долази инспекција РФЗО, и они све гледају. Њима је битно само да ли је књижица оверена или није. Ми, условно речено, помоћ коју пружамо пацијентима, «прикривамо» кроз хитне случајеве, на шта имамо право, и то се тако књижи.

– У таквим случајевима, пацијенте, којима је то потребно, без обзира на здравствену књижицу, шаљете и у установе терцијалне здравствене заштите.

Др Ристић: Један такав случај имали смо управо данас. То мора да се реши, без обзира где пацијент ради и да ли има оверену здравствену књижицу.

– На почетку свога мандата рекли сте да је оно на чему треба радити обнављање стручног медицинског кадра. Знамо да се лекари могу запошљавати само по посебној дозволи Министарства. Где је најургентније, ком одељењу или служби су најпотребнији лекари?

Др Ристић: Најургентније је у ургентној служби. Ту раде млади лекари, и остварена је двадесет четворочасовна покривеност, уз подршку специјалиста који дежурају на одељењима. Али, ту је тражено шест лекара специјалиста, а у овој служби ради само један специјалиста ургентне медицине. Ту је највећи дефицит. Иначе, када о томе говоримо, мислим да је расположење садашњег руководства Министарства здравља, да се у овде поново направи здравствени центар…

– У који би ушли Болница и Дом здравља…

 Др Ристић: Управо тако. Мислим да би здравство Паланке тиме много добило, као што показује искуство из времена пре деведестих. То би донело знатно олакшање у функционисању. Утаквој ситуацији много би боље функционисала и наша ургентна служба. Мислим да би хитна служба Дома здравља и наша ургента служба могле да буду јединствена служба, која би опслуживала цео град. Сигуран сам да би тада то функционисало онако како грађани од нас очекују. Јер, сада нешто у Дому здравља може да се уради, нешто не може, па пацијенти те услуге траже код нас, а нама закон нешто дозвољава а нешто не дозвољава. И онда су ту стално нека препуцавања, а зна се по чијој је то грбачи, не зато што ми тако хоћемо, него из разлога што наше поступке одређују сфере овлашћења. Овако би здравство Паланке било обједињено, ослобођено политичких утицаја, а на корист пацијената. Да не говоримо о уштедама, када је реч о немедицинском особљу – јер сада имамо два рачуноводтсва, мајсторе, возаче.

– За вашег мадата од Министарства је коначно добијена дозвола да се стоматолошке интервенције за лица са посебним потребама изводе у Болници, под тоталном анестезијом. Опрема се и ординација, која се налази на одељењу Ото-рино-ларингологије…

Др Ристић: Да, одобрење је коначно стигло. Истина, та иницијатива није потекла од мене, већ датира неколико година уназад. Сада смо то коначно изгурали, јер битно је одобрење Министарства за све што уводите, и као нову технологију и као нову процедуру. Мислим да сада та ординација може да почне да ради.

– При крају су и послови на новом Гинеколошком одељењу, на четвртом спрату. Када се може очекивати отварање овог одељења?

Др Ристић: То се приводи крају. Очекујем да ће у току наредне недеље да се заврши под, а онда преостаје да монтирамо светиљке… Тешко је отварање новог гинеколошког одељења везивати та неки конкретан датум, али мислим – за пар недеља највише бићемо у ситуацији да отворимо ово одељење. Тада ћемо моћи да обавимо и неке друге преправке на простору где је сада гинеколошко одељење, да ту вратимо очно одељење, јер је ту и њихова операциона сала – тако да ће и они имати боље услове, свакако боље него што их имају тренутно. Планирам још неке преправке и премаштаје, али биће прилике да посебно говоримо о томе.

– На основу свега о чему смо говорили, мислим да је сасвим јасно да су страхови наших грађана да ће се угасити болница, или барем нека одељења – неосновани?

Др Ристић: Болница ће опстати у овом обиму и са овим капацитетом, с тим што се лично надам да ће бити формиран Здравствени центар, што ће знатно побољшати квалитет медицинских услуга. Актуелно општинско руководство активно ради на остварењу вишедеценијског сна, изласка наше општине на ауто-пут. Када то буде остварено, ми ћемо постати једна од болница, задужена за одређени сектор ауто-пута, па ће све приче о гашењу болнице, или сужавању обима пословања, дефинитивно бити послате ад акта.

– Бавите се педијатријом, директор сте ове установе, уз то и одборник у Скупштини општине. Имате ли слободног времена?

Др Ристић: Верујте, све мање. Ја се и даље бавим педијатријом. Мање амбулантним радом, али настојим да помогнем мојим колегама тако што дежурам. Ево, за неколико дана дежураћу 24 сата, а онда ћу да наставим да радим до 15 -16 часова овај посао. Јесте напорно. Али, моја деца су већ одрасла, имају преко двадесет година, и не недостајем им много. Захваљујући, дакле, и породичној подршци, ја успевам за сада да одговорим свим овим изазовима, и надам се да ће то и надаље бити тако.

В.Ђ.

– Поред основне такмичарске категорије, књижевног стваралаштва, на овом Фестивалу по први пут у нашој земљи биће изабране најбоље новине и часописи који излазе на селу, као и најбољи сеоски веб сајтови

Већ скоро два месеца трају припреме за организацију Првог фестивала књижевног стваралаштва на селу и о селу. Организациони одбор, на челу са Славољубом Ђурићем, председником СО Смедеревска Паланка, објавио је конкурс, за који већ влада велико интересовање. О овом пројекту разговарамо са његовим аутором, професором др Милутином Матићем.

Паланачке: Какав је значај Фестивала који ће овог маја бити одржан у Кусатку? Да ли је крајњи циљ подстицање људи на селу да се активно укључе у токове националне културе?

Др Матић: Установљење и организовање Првог фестивала књижевног стваралаштва на селу и о селу у Републици Србији под називом „Моје село у причама и песмама“, чија ће завршна (финална) манифестација бити 21. и 22. маја 2016. године у селу Кусадак, пре свега има велики значај за све културне ствараоце и прегаоце из области културе и уметности који живе и стварају на селу, а затим и за целокупно становништво у селима и свим нашим руралним крајевима, као и за целокупну културу и културно-уметничко стваралаштво у нашој земљи, па и у нашој дијаспори.

Ово је, наиме, прво анимирање, окупљање, презентовање и избор најбољих овогодишњих књижевних остварења у оквиру постојећих књижевних форми стварања – песама, збирки песама, прича или новела, романа, студија, монографија и других, чији су аутори становници са села (живе и стварају на селу), што се уосталом лако и потврђује њиховим личним исправама. Поред њих о селу, и животу и раду у њему, пишу и аутори из градова и осталих простора у земљи, па и из дијаспоре, који ће такође учествовати са својим радовима и делима на овој својеврсној смотри „писане речи о селу“, за коју верујемо да ће постати традиционална.

Такође, поред основне такмичарске категорије, књижевног стваралаштва, на овом Фестивалу по први пут у нашој земљи биће изабране најбоље новине и часописи који излазе на селу, као и најбољи сеоски веб сајтови.

Паланачке: Недавно се у медијима појавио текст конкурса за радове који ће бити оцењивани, у више категорија, на овом фестивалу. Какво је интересовање, до сада?

Др Матић: За овогодишњи фестивал „Моје село у причама и песмама“ влада велико интересовање (после објављивања конкурса у листу „Политика“ – „Културни додатак“, од 2. априла 2016. године) у свим деловима наше земље, па и дијаспоре. Рок за пријављивање радова је 10. мај ове године.

Значајни сарадници и партнери Друштву за народно просвећивање „СВЕТИОНИК“ у припреми и организовању Фестивала „Моје село у причама и песмама“ су: Општина Смедеревска Паланка, Установа Центар за културу и Књижевни клуб „21“ из Смедеревске Паланке, Књижевни клуб „Пера Тодоровић“ и Завичајно удружење „Видовача“ из села Водице, „Паланачке новине“, Телевизија „Јасеница“, Предузеће за промет и услуге „Бироланд“ д.о.о. из Крагујевца, Месна заједница Кусадак и ФК „Железничар“ из Кусатка и други. Посебно су нам значајни подршка и помоћ Министарства културе и информисања.

Паланачке: Како теку припреме?

Др Матић: Организациони одбор ове занимљиве смотре културног стваралаштва које се односи на село у Србији, који је формиран од стране Скупштине општине Смедеревска Паланка на чијем челу је Славољуб Ђурић, чини све да се овај Фестивал што боље припреми и организује, како би „добио право“ да се и убудуће одржава у овом јединственом и лепом селу.

–Континуирано бављење одбојком трајало је од 1975. до 1978.  Играчи су били искључиво из Паланачке гимназије, јер смо ми у другом и трећем разреду имали одбојку као обавезан садржај у настави физичког васпитања. Покојни професор Милорад Бајовић је оне који су показивали некакав афинитет и таленат, усмеравао да иду код Пере Шиљића, да се укључе у рад одбојкашке секције, која је у ствари била клуб – каже наш саговорник

За разлику од историје фудбала, кошарке, бокса…, многи спортови у нашој општини нису привукли посебну пажњу истраживача и хроничара. У настојању да компензујемо овај недостатак, а на подстицај мр Драгана Илића Малаге, познатог правника и једног од доајена одбојке у Смедеревској Паланци, одлучили смо да, почев од овог броја, објављујемо фотографије и пратеће краће текстове, посвећене историјату овог спорта у нашем граду.

Уз објављивање прве фотографије иде и овај интервју, који најављује својеврсни фото-фељтон на страницама „Паланачких“.

Паланачке: Одбојка је спорт о коме се, на жалост, не говори тако често, као о другим колективним спортовима. Када почиње историја одбојке у нашем граду?

Илић: Према казивању наставника Миће Стојановића, Миће Ћамбе, који је једно време био и одбојкашки тренер, овај спорт у Паланци кренуо је шездесетих година прошлог века, када се играла лига на отвореном. Професор Ћамба је говорио како се он бавио тим спортом, покојни Чале Влајић, и једна група активних официра из паланачког Гарнизона. Након тога, наступило је затишје до почетка седамдесетих година, када овим спортом почиње да се бави Одбојкашки клуб „Будућност“ из Ратара. И ученици Гимназије, играјући одбојку на часу физичког, почињу да играју за подмладак овог клуба, који делује у Ратарима. Пошто су побеђивали тада прву екипу, одлучено је да се Паланка сама такмичи у тадашњој Подунавско-браничевској лиги, и негде од 1975. године то је почело, у оквиру Одбојкашке секције Друштва за телесно васпитање „Партизан“. Групу окупља покојни Петар Шиљић, и од тада креће једно континуирано играње одбојке у лиги.

Паланачке: Када Ти долазиш у овај клуб?

Илић: Ја сам у клуб дошао 1976. године. Те године лига је обухватала два клуба из Београда, био је ту Клуб из Велике Крсне, а одбојкашки клуб су, што је интересантно, имала и сва села из околине Смедерева. То су биле веома добре екипе, одакле је Одбојкашки клуб Смедерево, као ондашњи друголигаш, црпео младе играче. То је трајало све док смо ми похађали Гимназију, када због проблема са финансирањем, престаје клупско бављење одбојком на подручју наше општине. Дакле, континуирано бављење одбојком трајало је од 1975. до 1978.  Играчи су били искључиво из паланачке Гимназије, јер смо ми у другом и трећем разреду имали одбојку као обавезан садржај у настави физичког васпитања. Покојни професор Милорад Бајовић је оне који су показивали некакав афинитет и таленат, усмеравао да иду код Пере Шиљића, да се укључе у рад одбојкашке секције, која је уствари била клуб. Тако, поред Шиљића, треба поменути и професора Бајовића, који нас је подстицао да се бавимо освим спортом. Ја сам, на пример, најпре играо кошарку.

Паланачке: Шта се догодило са клубом „Будућност“ из Ратара?

Илић: Све то време, „Будућност“ је играла са нама у лиги. То су били локални дербији, и они су играли са нама све до фузије са Одбојкашким клубом „Гоша“, који је основан 1983. године, у оквиру тадашњег Спортског друштва „Гоша“.

Паланачке: И када долази до обнове одбојке у Паланци?

Илић: Једна обнова се догодила 1980. године, две године након првог прекида, када тадашње, јако Грађевинско предузеће „Јединство“ преузима финансирање. Старо друштво се тако поново окупља, под називом ОК „Јединство“. Играли смо једну сезону. Поново долази до прекида, до 1983. године, где се на органима тадашњег СОУР-а „Гоша“, у једној страшној експанзији спорта и формирања спортског друштва, формира и одбојкашки клуб. Женски одбојкашки клуб је већ био формиран, неколико година пре нас, и оне су играле активно.

Паланачке: И тада се, вероватно, са студија враћају многи некадашњи играчи?

Илић: Ми смо са факултета путовали викендом да играмо утакмице. Неко је тренирао, неко није. Петком је био тренинг. Прве године, те 1983/84. ми смо били први у Зонској лиги, и ишли смо на квалификације у Зајечар за улазак у Јединствену српску лигу. На тим квалификацијама био је ОК „Милиционар“ из Београда, „Хадук Вељко“ Неготин,  ОК „Зорка“ Шабац, и ОК „Гоша“. Ми нисмо успели да се квалификујемо. Тада је први био „Милиционар“ из Београда, који је у својој постави, у оно време, имао два играча висине преко два метра, а ми смо важили за веома скочну, али ниску екипу. Данас је нормално да високи играчи буду у постави. Дакле, они су били први, ушли су у Јединствену српску лигу, али су из ње испали одмах следеће године. Били су појачани неким играчима, али им опет није пошло за руком да остану у тој квалитетној лиги. Насупрот томе, градови Смедерево и Топола, имали су јаку одбојкашку традицију, и неки њихови играчи су касније завршили у „Звезди“ и „Партизану“. Топола је интересантна, јер је као мали град изнедрила јуниорску екипу која је била првак тадашње СФРЈ.

Паланачке: У Паланци, за разлику од тога, није нарочито популаризован овај спорт?

Илић: За разлику од фудбала, бокса, кошарке, па и рукомета – одбојка је била тек после њих, и имала је много мању традицију у односу на околне градове.

Паланачке: И шта се догађало после Зајечара?

Илић: Играна је лига и даље. Играчи одлазе у војску, враћају се, један наш играч, Ђорђе Јововић, одлази у „Звезду“, једну сезону, па се враћа у наш клуб. Успева нам да 1987. изборимо улазак у Другу српску лигу, која је тада била изузетно јака. У јакој конкуренцији, ми смо, све негде до 1990. успевали да будемо четврти, или пети. Држали смо неку златну средину, са неким стабилним финансирањем из „Гоше“. Имали смо за путовања, да купимо нешто од опреме, али били смо чисти аматери, и нисмо имали стипендије.

Паланачке: А онда се ствари поново компликују?

Илић: Избијањем рата, 1991, престаје такмичење у тој лиги, јер је више од пола играча мобилисано. И поново настаје једно затишје у одбојци, које траје неких десетак година.

Паланачке: А у новије време?

Илић: После двехиљадите, поново креће прича. Мој старији клупски друг, Ненад Стојановић Трота, окупља једну млађу генерацију дечака, и, уз помоћ тадашње Индустрије грађевинског материјала „Опека“, успева да издејствује финансирање Клуба, и поново почиње да се игра лига. То је већ екипа дечака, који су високи по метар и деведесет, па и виши. Успео је Трота са неким клинцима да одигра и Другу савезну лигу, па смо и по томе ушли у историју, али пошто је екипа била млада, а финансирање постало нестабилно, они нису успели да забележе ни једну победу, али смо остали упамћени по томе што је екипа из једног малог града једну сезону играла, чак, у Другој савезној лиги.

Паланачке:После тога?

Илић: На жалост, мушка одбојка се у Паланци више не игра. Мислим да се и даље игра женска одбојка, да постоји један приватни клуб, и мислим да син Миће Ћамбе, Ђоле, ради са одбојкашицама, али, на жалост, мушка одбојка је стала, и питање је да ли ће се уопште више повратити.

В.Ђ.

СПОРТСКИ СПОМЕНАР

Прва фотографија о одбојци у Паланци

– Прва фотографија је из 1977. године, то је гимназијски период, и на слици смо нас десеторица. На жалост, тројица колега са ове фотографије више нису међу нама: Радослав Ђурић Ђура, Срба Радишић, и Милан Мариновић Хос. А они су доајени одбојке у Паланци. Радо се сећам тог времена, и драго ми је да ће ова фотографија бити прва, јер то је прва фотографија о одбојци у нашем граду – каже Илић.

– Вучић је, према мом мишљењу, највећи демагог. Баш као и такозвани пензионерски представник Кркобабић. То је један велики преварант, који многе пензионере води жедне преко воде. Од њега и од таквог ПУПС-а ми имамо само штету, а никакву корист – истиче наш саговорник  

Професор Светислав Света Петровић, признати педагог из нашег гарда, познати је критичар пензионе политике актуелне Владе Србије. У јавним наступима, професор Петровић отворено, и без длаке на језику указује на тежак положај пензионера, демагогију оних који њихове интересе треба да заступају, и на методе борбе за достојанствен положај људи који су поштено одрадили свој радни век.

Паланачке: Спадате у људе који веома отворено критикују однос власти према пензионерима.

Петровић: Шта је пензија? Није то никаква социјална милостиња. Пензија је зарађена. И светиња у коју нико не сме да дира. Синдикат пензионера је већ потегао тужбу у Стразбуру, тако да се већ тражи побијање те одлуке, и враћање онога што је пензионерима отето. Људи морају да знају о чему се ту ради, да је противуставно и противзаконито донета одлука коју ће поменути суд да побије. Ми, пензионери, не добијамо пензију као социјалну помоћ, већ су то наше паре, уложене за нашу старост.

Паланачке: Дакле, упркос мишљењу економиста, није се смело ићи на смањење пензија?

Петровић: Није то једина злоупотреба, у смислу одношења према капиталу пензионог фонда. Тај се фонд расипа на разне стране. Не знамо колико се о томе зна у јавности, да су некада пензиони фондови кипели од пара, у времену када се радило пуном снагом. Тада су се из тих фондова и вишкова градиле бање, а део средстава је, чак, отишао и на изградњу ауто-пута. Градили су се домови за старе, станови за пензионере. А сада све то годинама злоупотебљава Републички савез пензионера, и многе његове општинске организације. И ПУПС има уплива у пензиони фонд. Сви они злоупотребљавају пензионере. Данас, када би се та имовина, која још није раскрчмљена искористила за пуњење пензионог фонда, државни буџет не би морао да брине о исплати пензија.

Паланачке: Ви сте један од оснивача Удружења уједињених пензионера Смедеревске Паланке. Какав је статус ваше организације?

Петровић: Видите, по новом закону више нема мајоризације. Три пензионера могу да се удруже и направе своју пензионерску организацију. Ми смо, ето, за непуни мандат дошли већ до хиљаду чланова.

Паланачке: А како објашњавате то да многи пензионери и даље подржавају политику актуелне владе, упркос смањењу пензија?

Петровић: Објашњавам то подложношћу за манипулацију. То су остарели и осиромашени људи. Неки су у тако тешком стању, да верују у лажна обећања. Ипак, не бих рекао да ће они да подрже оне који су им одузели део пензија, нарочито ако сазнају праву истину. Мада, ту истину, да је реч о противуставним стварима, нема ко да им саопшти. Јер, Вучић је, према мом мишљењу, највећи демагог. Баш као и такозвани пензионерски представник Кркобабић. То је један велики преварант, који многе пензионере води жедне преко воде. Од њега и од таквог ПУПС-а ми имамо само штету, а никакву корист.

Паланачке: Знамо да је социјални положај пензионера тежак. Ипак, колико пензионера живи испод границе сиромаштва?

Петровић: Пет стотина хиљада људи, пола милиона пензионера, има пензију испод 13 хиљада динара! То је на граници, односно испод границе егзистенције. Тим новцем се не могу подмирити ни месечни рачуни. А многи пензионери таквим пензијама издржавају и чланове породице који не могу да дођу до посла. Пензионера у Србији има милион и седамсто хиљада. То је бирачко тело, које одлучује победника на изборима. Уз то и најревносније бирачко тело, које редовно излази на изборе. Али, многи од њих не увиђају ту иронију. Иронија је то што нам Вучић говори да нам повећава пензије. Какво црно повећање? Па пензије су смањене од 10 до 25 посто, а „повећање“ је 1,25 процената. То „повећање“ код појединаца износи 130 динара. Не треба да их повећавају. Нека нам за почетак врате оно што је узето, па онда можемо да разговарамо о повећању.

Паланачке: Ви сте својевремено били у ПУПС-у?

Петровић: Јесам, и, да будем искрен, док је био матори Кркобабић, који је оснивач ПУПС-а, он је имао један неприкосновени став, да пензије не смеју да буду сматране социјалном категоријом. Било је познато оно његово „не“ и пред Међународним монетарним фондом, и пред свим комисијама. Тада су пензије повећаване, пратећи раст личних доходака запослених у јавном сектору. Од како је то преузео јуниор, све је кренуло низбрдо. Чиста демагогија. Погледајте само ово прелетање из једне у другу коалицију. И он заступа интересе пензионера, а сам није пензионер, него је директор, радно активно лице. Некоме сам засметао у ПУПС-у, почели су да припремају „пуч“ да ми раде иза леђа, отишао сам, и основао ово удружење, које има све више чланова. И, шта да кажем: ми, пензионери смо потцењени, увређени, али, упркос годинама, ми знамо шта је право. А ова власт упорно потцењује нашу интелигенцију и наше искуство.

-Делимо се на све могуће начине. Данас, у доба ове „демократије“ или „демонократије“, ми се делимо по партијској припадности. А нас у Паланци има све мање и мање. Да бисмо сачували Болницу морамо у оквиру тих партија, и у оквиру целе општине, да направимо неки консензус, шта је то око чега се сви ми који овде живимо слажемо, и шта је то што морамо да урадимо

Угледни хирург, др Периша Јовановић, један је најпознатијих лекара паланачке Болнице. Овај врстан хирург, који је у једном периоду био и директор Опште болнице „Стефан Високи“, у изборном материјалу СПС-а и као кандидат ове партије за посланика у Скупштини Републике Србије, обећава да ће ова значајна здравствена установа бити сачувана.

Ова порука, али и несвакидашње брза промена директора у Болници, повод су за овај разговор.

Паланачке: У јавности се спекулише да постоји опасност да, после Суда, наш град изгуби и Општу болницу. Има ли реалне опасности да се то догоди?

Др Јовановић: У тим се причама често претерује, али ја мислим да одређен степен опасности ипак постоји. Једноставно, Смедерево је нарасло на непостојећој челичани, коју у животу одржавају субвенције Републике – а то је повећало апетите тамошњих политичара. Све је то једна политичка прича, да пет и по хиљада ради и прима плату. Из буџета државе. Говори се о успешном граду и успешној градоначелници. Уколико Паланци дате новац из буџета, који се издваја за смедеревску челичану, и Паланка ће бити врло успешна. Својевремено, док је Паланка била јака, док је постојала „Гоша“, и у политичком смислу ми смо се успешно носили са Смедеревом. У тој политичкој трци, ми смо изгубили. Мање на плану привреде, а више на плану политике. У таквој ситуацији, нормално је да апетити Смедерева нарастају, и да, у том контексту, желе са ставе шапу и на Болницу „Стефан Високи“. Мислим да ни претходни директор Болнице није дошао сучајно. И да није случајно дошао из Смедерева, и то из опције која је на власти у Смедереву. За мене је мистериозно то што је овако брзо и изненада отишао.

Паланачке: Ако ствари тако стоје, шта треба урадити да би Болница била сачувана?

Др Јовановић: Да бисмо сачували Болницу, мислим да морамо да будемо апсолутно јединствени. Захваљујући таквом јединству, Болница у Паланци је и основана. Не знам да ли вам је познато, али Болници је, у време када је оснивана, „претио“ Младеновац. Колико ја знам ту причу, у то време су Младеновчани били веома политички јаки, због Кике и Драже Марковића.  Било је питање да ли ће болница бити у Паланци или у Младеновцу. У једном моменту, према ономе што сам ја чуо, Младеновчани су кренули у Паланку да скидају са зграде наше болнице врата и прозоре, како би их уградилу у зграду болнице у Младеновцу. Ако је прича тачна, а вреди је проверити, Боја Прокић, у бриџ-панталонама, са пиштољем за појасом, подигао је народ на ноге. Рекао је – ви не смете да дозволите да скидају врата и прозоре са зграде. Иначе, та је зграда још 1945. године пројектована као болница, а не као дом за незбринуту децу, како се то негде може прочитати – зидана по свим тадашњим правилима за изградњу болница. Народ се подигао на ноге, и ови из Младеновца су се вратили необављеног посла.

Паланачке: И нама је данас потребно да поново будемо јединствени, како бисмо сачували Болницу?

Др Јовановић: Апсолутно. Мислим да народ, а када то кажем мислим и на Плањане и на Паланчане, ако дође до сличне ситуације, мора да спречи да се из Болнице ишта изнесе, да не буде укинуто ниједно радно место.

Паланачке: Ни један апарат?

Др Јовановић: Наравно. Па знате колико смо тешко дошли до те опреме? Деведесетих година нисмо имали ништа од опреме. Једва смо набавили те апарате. У време док је директор био Милан Бркић, набављен је скенер, који је изузето моћна справа за дијагностику. За време када сам ја био на челу Болнице, дошло је триста хиљада евра, а од тога смо за 200 хиљада купили много опреме. Када је дошао Жељко Смиљанић на место вршиоца дужности директора, био је пријатно изненађен квалитетом опреме коју имамо.

Паланачке: Дакле, потребно је јединство. Да ли је то јединство могуће успоставити, за почетак, у самом колективу Болнице?

Др Јовановић: Ми Срби смо изузетно разједињен народ. Делимо се на све могуће начине. Данас, у доба ове „демократије“ или „демонократије“, ми се делимо по партијској припадности. А нас у Паланци има све мање и мање. Дај Боже да нас тренутно има преко 48 хиљада. А шездесетих година је шездесет и једна хиљада становника живела у нашој општини. Уз то, ми смо веома старо становништво. Просечна старост становника Паланке је преко 44 године. Далеко више људи умире, него што се рађа, а огроман број младих одлази у иностранство, због немогућности да овде квалитетно живе. И ми смо у готово безизлазној позицији. На све то, они малоборијни добро образовани и способни Паланачани налазе се у бројним партијицама, које су међусобно супротстављене. И зато, да бисмо сачували Болницу, морамо у оквиру тих партија, и у оквиру целе општине, да направимо неки консензус, шта је то око чега се сви ми који овде живимо – слажемо, и шта је то што морамо да урадимо. Уколико не желимо да угасимо светло у овој општини.

K.M.

БОГДАНОВИЋ ТУЖЕН ЗБОГ МОБИНГА

У Вишем суду у Пожаревцу у току је поступак, по тужби за мобинг, коју је, против Горана Богдановића подигао Владимир Милосављевић, специјализант хирургије.

Према речима др Перише Јовановића, најмање двадесет људи из паланачке Болнице, могли су да туже некадашњег директора, др Горана Богдановића, за мобинг.

– На жалост, само је Владимир Милосављевић, млади специјализант, смогао снаге да то уради. Њему је исплаћивано по три динара плате месечно. Свим силама се настојало најпре да овај младић остане без специјализације, а затим да се најури из Болнице – каже др Јовановић.