ДРУГИ ПИШУ

Директор Дома здравља сумирао је резултате рада ове здравствене установе током 2022. године.

Видео снимак преузет са јутјуба, аутор ГЛО ФВС.

Као круна каријере од готово пола века о којој су универзитетски професори, културни прегаоци и новинари исписивали странице књига, новинару и публицисти Драгољубу Јанојлићу уручена је награда Удружења новинара Србије (УНС) за животно дело.Драгољуб Јанојлић говори на уручењу годишњих награда (фото: Прес центар УНС-а)

Због чега су му бројни саговорници од принца Томислава до британских парламентараца веровали и шта значи „живети“ своје приче и омогућити да неке породице поново добију кров над главом Јанојлић је говорио за УНС.

Због чега сматрате  да је Награда УНС-а за животно дело дошла у право време како сте рекли на уручењу?

Јанојлић: Рекао сам да сам такву награду прижељкивао, а свих 45 година радио тако да се једнога дана нађе у мојим рукама. Од почетка сам знао (и веровао) да признање стиже само онда кад се заслужи и кад за то дође време. И дошло је онда кад  сам окончао радни век и кад се све што сам објавио нашло у комплетима укоричених новина за које сам писао. Ти  комплети су вишегодишњи  учинак  моје новинарске активности и огледало времена у коме сам часно служио истини и само истини.Добитници награда УНС-а за 2022. годину (фото: Прес центар УНС-а)

На који начин је то што сте започели каријеру пишући о темама које су повезане са војском утицало на Ваш даљи новинарски пут?

Јанојлић: Време проведено у „Нашој војсци“ имало је велики утицај на мој даљи рад. Ту сам био у лепој прилици да одржим „радну кондицију“,  стекнем драгоцено искуство кроз сарадњу са великим војним новинарима какав је, на пример,  био капетан и касније генерал Иво Томинц („Народна армија“) те да дубоко  зађем у неке тајне новинарског заната.  

Војска ме је научила да се сваком послу мора прићи одговорно,  с максималном креативношћу и реалним изгледима у достизању постављеног циља. То ми је добро дошло кад сам из Љубљане дошао у Смедеревску Паланку и  РНО „Јасеница“  и после неку годину прешао у Центар за информације „Гоша“  у коме сам, поред осталог, имао  и задатак да урадим   средњорочни план  развоја информативне делатности, који је био врло амбициозан али, показало се, остварив у свим детаљима.

О чему сте водили рачуна када сте разговарали са сведоцима ратних догађаја и писали о њима?

Јанојлић: Пре свега о томе да верно читаоцима пренесем њихово казивање о догађајима у којима су учествовали. У време док сам радио у Љубљани, у Југословенској народној армији било је прилично официра из рата. Пуковник Сречко Тушар, рецимо,  говорио је о великој диверзантској акцији у Постојнској јами, на војној вежби у атару Чрног гроба о Дражгошкој бици сведочио је генерал у пензији  Франц Дежман, а имао сам прилику да се  у Лесцу при Бледу   сретнем с књижевником Тонетом Светином и чујем интересантно казивање како су настале  његове књиге с тематиком из НОБ-а, поред осталих у то време и много читана „Укана“. Све су то биле аутентичне приче чија се садржина морала верно и одговорно преносити читалачкој публици. Приче с том тематиком писао сам и за  „ТВ – 15“, гласило борачке организације Словеније.

Сећам се кад сам се с неколико текстова појавио у канцеларији уредника, господина Шуштерича.  Није ни сачекао да кажем зашто сам дошао к њему, почео је да се љути и виче: „Kaje, preveč mi je vojaške obleke“ (Шта је, превише ми је војничке униформе).

Ставио сам рубрике на његов сто и кренуо у своју Редакцију. Чим сам стигао  сео  сам  видно нерасположен за редакцијски  сто, а онда се на вратима појавио уредник „Наше војске“, потпуковник Ивица Шкреблин. „Драго, оди до „ТВ – 15“, малопре су звали да се вратиш“ – пренео ми је поруку Шуштеричеве секретарице.

Убрзо сам се појавио тамо где сам већ био. „Јанојлићу, извини, био сам нешто нервозан, погледао сам твоје текстове и већ у наредном броју  објавићемо репортажу са Златног поља.“ Више није било проблема, а пред повратак из Љубљане, навратио сам у Редакцију „ТВ – 15“ да се поздравим с колегама. Шуштерич је у наредном броју „ТВ -15“ објавио текст којим  мени захваљује на одличној сарадњи и жели успех у даљем новинарском раду.

Велико поверење  у Вас имао је принц Томислав који вам је дао многе информације о породици Карађорђевић, а текстове о томе објављивали сте у „Политици Експрес“. Како сте у каријери добијали поверење њега и осталих саговорника?

Јанојлић: Уживао сам велико поверење принца Томислава, па и његове супруге Линде. Стекао сам га тако што њиховим изјавама за новине нисам додао нешто што они нису рекли. Међусобно поверење је грађено у једном дужем временском раздобљу, много пре принчевог повратка на Опленац. Мени је контакт с њим, док је живео на свом имању у Енглеској, омогућио управник Задужбине краља Петра Првог  Миладин  Гавриловић. Он је у  био гарант  да ће у новине ући само оно што је принц изјавио.

Поверење код других стицао сам на исти начин тако и са енглеским парламентарцем Кенедијем, личним секретаром једног од краљичиних синова. Он је својим изјавама доста доприносио разбијању медијске блокаде у коју је била доспела наша земља, а на моју молбу пристао је да 9. децембра 1991. године  на трибини у „Гоши“ говори на тему:  „Југословенска криза и однос Европе“. Њега па ни многе друге моје саговорнике из „белог света“ никад нисам разочарао.

Многе приче које Вам је принц Томислав испричао нисте објавили јер је преминуо и Ви сте претходно обећали да ће те информације отићи у новине тек кад он буде дао сагласност. Сагласност вам, осим за једну,  никада није дао  и те приче нису постале јавне. Колико је на поверење саговорника утицало то што их поштујете?

Јанојлић: То је било пресудно. Знао сам да се поверење тешко стиче, а лако губи. Зато сам се трудио да не изневерим ни једног свог саговорника. Због тога су за мене сва врата била отворена. У међусобном поштовању  треба тражити одговор на питање: зашто сам био у прилици да неке информације пласирам пре других? Присуствовао сам у Аранђеловцу припреми енглеског парламентарца Кенедија за сусрет  с председником Слободаном Милошевићем ради договора о повратку принца Томислава у  Југославију 1991. године.  И то  сам доживео као чин поверења.

На исти начин схватио сам и позив да будем међу онима који су га дочекали на Опленцу. Од  новинара је ту био само Негосав Јованчевић из Тополе. У Задужбини су ме удостојили и да ујутру с принцом и колегама из неколико београдских редакција, попијем кафу у летњиковцу Петрове куће. После сам се  с њим, по задацима  директора и главног и одговорног уредника „Политике Експрес“ Слободана Јовановића, виђао на Опленцу бар једном недељно.

Обрадовао сам се кад ми је управник Задужбине казао да је принц за мене  изјавио: „Јанојлић је пушка!“ Нисам то најбољразумео, па сам Гавриловића  упитао шта то значи? „Кад га неко одушеви, он је за принца – пушка“ – објаснио ми је управник обновљене Задужбине.

Резултат обостраног поверења је и позив принца Томислава да дођем на Опленац и упознам његову сестру и да о том сусрету нешто напишем за новине. Занемео сам, принц помиње  сестру  а њеног имена  нема у родослову краљевског дома. Приметио је да ме је збунио и зато  још једном поновио позив да дођем у вилу краља Александра.  „Само ти дођи, све ћеш сазнати“ – казао је и ја сам убрзо кренуо пут Тополе и Опленца. На прагу очеве виле чекали су ме принц Томислав и његова полусестра Јелена Јужениди, која била ћерка из ванбрачне веза краља Александра и Францускиње  Шарлот Котијар.

Ушли смо у салон и ту је потекла ексклузивна прича. Љиљана Тодоровић, у то време запослена у Задужбини, преводила је Јеленино казивање од речи до речи. Већ следећег дана на насловној страни „Потитике Експрес“ осванула је најава моје рубрике која је носила наслов „Јелена, ћерка које има.“ Текст с мојим потписом и снимцима фоторепортера Радета Бошњака ишао је у три броја.

Спона хуманитарног рада и новинарства од најтврђег је материјала

Осим што сте добитник признања за животно дело, Ви сте и први добитник Награде за новинарску хуманост „Ђоко Вјештица“. Нада Вјештица је тада рекла да је добро што постојите. Како вас је то даље мотивисало?

Јанојлић: Док сам радио на текстовима који су имали за циљ да се помогне онима којима је то потребно, нисам размишљао о награди. Највећа  награда за мене   је била кад сам својим текстом успео да подстакнем  неког да се заузме и пружи помоћ људима у невољи. А тога је било и више него што сам очекивао.

Сећам се кад ме је назвао мој колега из РНО „Јасеница“, карикатуриста  двоструки добитник „Пјера“ Александар Ећимовић и саопштио да у парку код Градског позоришта под отвореним небом борави изгнаник са Космета с петоро деце и женом. Одмах сам похитао на „лице места“. И заиста – сви су лежали на трави. Представио сам се, али су ме гледали прилично неповерљиво. Казао сам да ми је на њих скренуо пажњу колега који  је  њима само пола сата раније дао новац да  купе храну.  Обавио сам с њима разговор и неки дан касније објавио  тужну причу, а онда су се  из Швајцарске и Канаде јавили нови дародавци. Један Кусачанин  понудио  је своју кућу и имање у родном селу „док се не снађу“, а из Канаде је јављено да скупљају новац да се купи кућа. Скућили су се убрзо у једном селу између Крушевца и Рибарске бање.

Мене је то подстакло да помогнем и другим људима у невољи и срећан сам што сам својим текстовима у новинама успео да обезбедим кров за три породице са петнаесторо деце. Колеге су ме предложиле за награду „Ђоко Вјештица“ и то је била моја прва ВЕЛИКА новинарска награда.Драгољубу Јанојлићу уручена награда за животно дело (фото: Прес центар УНС-а)

У којој мери је постојање хуманитарне димензије у новинарској професији утицало на ваш доживљај новинарства?

Јанојлић: Утицај је немерљив. Сматрам да се новинар не сме према догађајима и животу понашати као часна сестра на нудистичкој плажи. Новинар, према мом схватању професије, мора бити будан и  за туђу муку и невољу. У себи мора носити бар ону количину  хуманости коју може да оплоди видљивим резултатом. Ако не може човеку у невољи да сагради кућу, може бар да анимира друге да се удруже да дође до крова над главом. Новинарство може и те како утицати на људе добре воље да крену у акцију. У пракси се то показало као могуће.

Колико је јака спона хуманитарног рада и новинарства код Вас?

Јанојлић: Та спона је од најтврђег материјала. Знам много колега који се баве и хуманитарним радом. Погледајте само колико их је већ  добило Награду „Ђоко Вјештица“ од 2011. године кад је први пут додељена. Она је осуђена на трајање, а њена снага је у томе што неким људима пружа шансу за живот достојан човека.

Хуманитарни рад доживљавао сам и као племениту дужност. И одушевљавао се особама којима сам био у прилици да помогнем. Куд ћете веће награде од сазнања да сте неког усрећили и решили мука? Сећам се самохране мајке, прогнанице из околине Подујева с петоро деце ( четири студента и једног средњошколца), којима је хуманитарна организација „Божур“ из Канаде, подстакнута мојим писањем у франкфуртским „Вестима“,  купила кућу у Куршумлији. Та жена, знајући да им долазим у посету, ископирала је њихове индексе и ђачку књижицу да би ме, иако то нисам тражио, уверила у њихов успех: у ђачкој књижици биле су све суве петице, а у индексима студената десетка до десетке.

На који начин  људска прича попут Вашег записа о старом бициклу, који је био важан поклон  човеку  у избеглиштву  може да пошаље јачу поруку  од проблематизовања друштвених појава?

Јанојлић: Овај случај је показао колико је широко срце шумадијског сељака, који је прогнанику с Косова и Метохије уступио домаћинство на периферији Азање, и колико је невоља тог човека о коме се појавила моја прича у локалном листу „Паланачке“ , понукала Милорада Масловарића, пензионера из Смедеревске Паланке да оспособи стари бицикл и однесе му на поклон. На тај начин решио га је велике муке да свако јутро иде пешице до прве продавнице која се налазила подаље од његовог привременог дома.

Како препознајете ту малу, а значајну топлу људску причу, која ће послати снажну поруку?

Јанојлић: За мене је, без обзира на материјалну вредност, овај дар израз дубоке људске солидарности. Човек је сазнао за проблем изгнаника  и похитао да помогне. Тек кад су се срели, видео је колико га је усрећио, а  његов осмех на дотле тужном лицу казао је све.

Некада новинари пишу годинама с циљем да помогну људима али њихови текстови не наилазе на одјек. Шта сматрате да је код Ваших прича било пресудно да донесу промену у друштву?

Јанојлић: Понекад је све у детаљу који се у оваквим приликама не сме занемарити. Моје текстове пратила је и одговарајућа фотографија. Она је често надмашивала снагу  речи. Не знам колико су ти написи успевали да подстакну неку битнију промену у друштву, али јесу подстицали појединце да крену у акцију. Помагали су често и они који ни сами нису живели у изобиљу, вероватно се држећи увреженог веровања: „Ко другом даје, богу позајмљује.“

„Довиђења, доста Вам је за данас било туге“ – писање о отетим и несталим особама на КиМ

Како сте дошли до сазнања о постојању логора ОВК у Албанији?

Јанојлић: Информације сам добијао у Удружењу киднапованих, отетих и несталих особа , које ради у Београду. Оно је било извор мојих многих сазнања о страдању неалбанског живља на Косову и Метохији. О томе сам  писао и то је мене препоручило да се нађем у самом врху на  листи поузданих сарадника и пријатеља Удружења. Теме су заиста биле тешке, али сам се трудио да  их осветлим с више страна и читаоцима увек пружим податак више. Кад год сам завршио разговор и кренуо да седнем за писаћи сто, до излаза ме је пратила председница Удружења Верица Томановић увек са истом реченицом: „Довиђења, доста вам је за данас наше туге“. Код њих сам  забележио стравичну причу  о страдању  18 Костића из околине Ораховца, ту сам забележио прва сазнања о Жутој кући, о убиствима новинара па и тужну судбину седамнаестогодишњака, који је после  школског распуста кренуо у станиште ван  Космета,  кога су учекаовци на путу  отели тако да је његово место у гимназијској клупи остало празно. А он никоме на сенку није згазио. Имао је само 17 година.

Годинама сте писали о породицама несталих и отетих људи на Косову и Метохији. У којој мери сматрате демотивишућом чињеницу да 24 године породице несталих не знају шта се са њима десило?

Јанојлић: Истрајавао сам на тој теми у нади да ћу писањем допринети да се тим људима брже уђе у траг. Разговарао сам и  с мајкама којима су отели децу. Од тог нисам имао тежи задатак у новинарској каријери. Сећам се мајке Петре Костић којој су отели синове Тодора и Лазара. Све време док смо причали држала је у рукама њихове фотографије као две иконе. „Сине, ако идеш на Космет, сврати… види јесу ли тамо моја деца. Донели су ми неке кости, кажу нашли их у некој пећини, не верујем да су њихове…“ Њена ћерка, испраћајући ме из куће, шапуће: „Убијена су оба моја брата, мајка се то само теши да су негде још живи“. Све би се брже решавало да има добре воље на „другој страни“. Невоља је што свет, изгледа, не хаје за српске жртве.

Са Удружењем, иако сам  у пензији, још имам контакте. Његова председница  Верица Томановић, иначе супруга отетог хирурга и професора Медицинског факултета у Приштини, др Андрије Томановића, сазнавши за награду коју сам добио, упутила ми је честитку.Анђелка Мали уручила награду УНС-а за животно дело Ненаду Ристићу и Драгољубу Јанојлићу (фото: Прес центар УНС-а)

„…Награда за животно дело потврђује чињеницу да сте на прави и најбољи начин информисали јавност о свим актуелним темама на нашим просторима. Посебно хвала на текстовима о нашој породичној и националној трагедији на Косову и Метохији. Наши безимени јунаци, а њих је и даље око 570, чекају да им се врате имена и презимена и сахране на достојанствен начин. И даље су НН лица…“, навела је Томановић.

Писање белетристичких жанрова као мотивација за пловидбу књижевним водама

С обзиром на то да је Ваш рад умногоме обележило писање фељтона о знаменитим личностима и културним посленицима, колико вам је искуства требало да кренете с писањем ове документарне форме, која представља „круну новинарског стваралаштва?“

Јанојлић: Фељтон свакако изискује искусног писца. Колико сам  био дорастао том изразу кад сам потписао свој први фељтон, тешко ми је да оценим са ове временске дистанце. Знам само да сам у некој својој новинарској младости био лудо храбар кад сам се латио тешке теме о деловању организације „Млади муслимани“. Фељтон је објавио мој матични лист „Политика Експрес“ и једва сам чекао да сване јутро и отрчим до киоска по свој примерак. Касније сам се окренуо знаменитим личностима, углавном онима који су  својим делом оставили најдубљи траг у нашој књижевности.

Међу мојим  првим фељтонима био је и онај о  животу и књижевном деловању, по личном уверењу, још недостигнутог српског сатиричара Радоја Домановића. То мишљење приликом представљања зборника  „Лако перо Радоја Домановића“, међу којима је и мој запис о сатиричару  као неоствареном сликару, потврдио је и књижевник Видосав Стевановић рекавши: „Данас многи покушавају да пишу сатиру, нећу споменути њихова имена, јер не стоје уз Радоја.“ Касније сам открио и неке непознате или мање познате детаље о њему, његовој породици и сродницима, поред осталог да се и његов син Зоран бавио књижевним радом.

Колико је писање фељтона утицало на то да се окренете књижевном стваралаштву?

Јанојлић: Свакако да је прилично утицало. Мене је у публицистичке воде увела новинарска професија. Прва књига коју сам потписао као аутор односила се на страдање Југословена у нацистичким и заробљеничким логорима током Другог светског рата.  Међу заточеницима, природно, било је највише Срба. Логори су и најтамнија тачка на лицу европског човека тог доба. То су биле машине за планско убијање људи. Да је човек потрошио толико времена на проналажење лека колико на смишљање  начина и средстава за мучење и убијање, свет био одавно  пронашао лек за најтеже болести.

Приређивач сте и збирке песама „Кандила слободе“ и „Сунце на мачу“. С чиме сте се руководили приликом одабира песама које ћете сврстати у ове збирке?

Јанојлић: Приредио сам  више зборника поезије. Издвојио бих онај с насловом „Ожиљци и жице“ који је сабрао песме настале у тескоби заробљеничких логора на тлу  Европе.  То један  хербаријум бола, поезија коју су  стварали робови 20. века,  којима су фашисти отели слободу. Радећи на збирању тих поетских записа, закључио сам да постајући песник, роб постаје

неуништив.

Књига „Кандила слободе“

Поносим се што сам тим зборником оставио сведочанство  против смрти у прошлом немирном и болном веку. Касније сам своја интересовања усмерио на династичку поезију. Објавио сам два зборника: „Плуг и престо“ (песме о нашим краљевима) и „Сунце на мачу“  (поетски искази о свим члановима краљевског дома Карађорђевића).

Недавно преминули Милован Данојлић, кад му је у руке доспео први зборник, писао ми је из Поатјеа (Француска) како би те песме од прве до последње у књизи, требало да објаве све новине у Словенији, Хрватској и БиХ  да би се, како се изразио, „видело како су некад певали, а како данас пљују“.

Што се зборника „Кандила слободе“ тиче, у њему су заступљене песме мање познатих аутора. Њиме сам ставио ван снаге римску изреку  да у рату музе ћуте. А музе српске ратне поезије  оглашавале су се из ровова, са пропланака и ћувика, са тесних палуба бродова, из мемљивих кафана, са беспутица којима је у слободу хитао српски војник.“

У књизи „Макадам живота“ сабрали сте своје некрологе којима се, како је рекла Ана Ћосић – Вукић, слави покојник. У којој мери је то што сте у некролозима приступили лично и писали о свом познанству и својем доживљају покојника утицало на то   да се они сачувају од заборава?„Макадам живота“

Јанојлић: Нисам  сигуран да је код нас објављена слична књига. Писао сам је првенствено да оставим траг о људима који су мени, а и средини у којој су живели и радили, нешто значили. Познавао сам их у дужем временском периоду, с некима сам и радио у две паланачке редакције: „Наша комуна“ и „Гоша“.  Нажалост неколико новинарских посленика се прерано преселило у небеску редакцију. Туга за њима написала је „Макадам живота“. Њихови портрети су послужили за, како то у рецензији рече др Малиша Станојевић, обликовање  приче за рам  достојанства и знамења.

Предлог за награду су подробно,  на неколико десетина  страна,  написали чланови Савеза књижевника у отаџбини и расејању  Милован Мићо Петровић и Слободан Тодоровић –Токи и  Милан Тодоровић, као председник  Општинског одбора Удружења потомака старих ратника, а у  књизи „Драгољуб“ многи новинари и публицисти су пажљиво и детаљно   писали о Вашем  раду. Колико су колеге допринеле да постигнете оно што сте данас и каријеру  заокружите  Наградом за животно дело?

Јанојлић: Допринос колега и мојих уредника је свакако велики. И једнима и другим могу да захвалим што сам у српском и југословенском новинарству оставио тако дубок  траг. А у поменутој књизи о мени су писала три моја  уредника: Драгутин Паунић („Наша комуна“ и „Јасеница“), Иван Миладиновић („Политика Експрес“) и Данило Вуковић ( крагујевачки„Лид“ и подгорички „Дан“).  Споменуо бих и драге колеге: мр Ненада  Ј. Ристића (РТС), Драгана Тодоровића („Стварност“), Славицу Барбарић („Танјуг“) и Зорицу Матић („Гоша“).

Колегиница из франкфуртских „Вести“ О. Ђорђевић , на пример, омогућила ми је да будем најзаступљенији аутор у рубрици „Непознато о познатима“. Ти моји текстови су  били све сами бисери из  историје наше књижевности и културе. Писани су занимљиво и били врло читани. У „Вестима“ сам уживао нарочиту наклоност Стојана Дрчелића ( кратко време радио у „Политици Експрес“ и Бланке Романо).  

У књизи „Драгољуб“, поред колега, о мом новинарском и књижевном раду (објавио сам 18 књига, у штампу је управо ушла збирка поезије „Непоклек“, а пред објављивањем се налазе још две: „Наш Тоша Рус“ и „Нежни див из моравске бајке“. Мени колеге и сада помажу. Иван Бабић, власник ТВ „Лав“ и „Вршачких вести“ с којим сам радио у „Политици Експрес“, о свом трошку штампа моју песничку књигу.Књиге Драгољуба Јанојлића око књиге о Драгољубу Јанојлићу (фото: М. Стојановић /УНС)

На свечаност кад ми је додељена Награда за животно дело, дошли су моји драги „Експресовци“ Јован Лакићевић, Обрад Ковић и Раде Бошњак. Међу онима који су ми од срца честитали била је и Бранка Оташевић  („Политика“) која је била на челу жирија кад сам добио Награду за новинарску хуманост и друштвено ангажовано новинарство. Такву пажњу и наклоност треба заслужити.

Аутор: А. Ничић

Извор: УНС

На 11. конкурсу МТС-а за израду апликација за мобилне телефоне учествовала је и екипа из Паланачке гимназије у саставу: Алекса Маричић, Кристина Карашићевић и Мина Тодоровић, под менторством професора Петра Првуловића.

Задатак конкурса је био израда мобилне апликације, а наши гимназијалци су се одлучили за израду и програмирање апликације која би помогла истраживању околине – „Explora“.

Иначе, апликација у реалном времену приказује на камери положаје околних места, планина, река и других локација од интереса, чиме помаже у сналажењу у простору и упознавању околине.

Гимназијалце и њиховог ментора затекли смо под облацима, како комисији уживо преко видео линка представљају апликацију.

Будући да Паланка нема јасно обележени и одређени видиковац, професор-ментор се одлучио за алтернативну методу.

Уз предусретљивост локалног привредника и угоститеља Душана Гајића – Чуре, који им је омогућио излаз на терасу изнад ресторана „Home“ и обезбедио локацију за представљање апликације у свом пуном потенцијалу, презентација је успешно одрађена.

Како незванично сазнајемо, комисија је у делу за питања нагласила:

„Презентација је била јасна, потпуна и ефективна. Немамо шта да питамо, остали смо без текста.“

Редакција Serbia today подржава креативност потомака некадашњег небеског народа (небеске деце) и труд њиховог ментора.

(Преузето: Serbia today)

Из тешких времена излази значајна или велика уметност, ако си склон њој. Ако ниси, из тебе ће испливати агресија, фрустрација и лепеза ништавила. Сам бираш на којој си страни.

Реч је о једном бенду, бенду који је описменио читаву једну генерацију. Тачније, оне којима је било до тога да се описмене у време санкција, ратова, рестрикција, беспарице, декаденције морала и егзекуције свега што има везе са урбаном културом; културом која је обликовала многе од нас, а и данас обликује неке нове младе људе.

Реч је о једном бенду који је код нас донео нови музички изражај; мелодични- панк рок друге генерације и који је покрет “панк”, поставио као ствар која је заправо друштвено и социјално прихватљива појава, која није нужно излажење из шаблона зарад егзибиционизма. Видиш, панк-рок није дволитра пива на улици, средњи прст у вис против свега и нужна непристојност, јок. Текстови бенда о којем пишем је показао да је панк-рок: књига, оловка, папир, емпатија, морал, пријатељство и љубав.

Они су, фигуративно, ногом развалили врата од радио-станица у име панк-рока и као предводници, отворили пут себи, својим тадашњим колегама, али и многима од нас који смо касније ушли у тај свет. Није мала ствар.

Већина текстова њиховог фронтмена могу комотно бити у читанкама у средњим школама (прим. аут. под условом да постанемо нормална држава и нормални људи), могу да се раздвоје посебно као поезија и живе свој живот ван акорда и хармоније. То нисам рекао само ја; јесам, али то су рекли и његове колеге са сцене који су, као и он, зацементирали свој положај као најважнији аутори на овом делу хемисфере.

Аха, причам о бенду „Six pack“ и Микију Радојевићу који ових дана обележавају 25 година постојања на сцени.

Палим свој у Ентерпрајз, па ћу вас провозати кроз 25 година једне озбиљне и велике каријере.

“Ако желиш нешто у животу мораћеш од себе све да даш.“

1995. година је у питању и да, није весело. Ако ниси погинуо на ратишту, и ако имаш струју у кући, на ТВ-у ћеш углавном моћи да видиш турбо-фолк спотове који су режисери правили као да су били на ЛСД трипу у сврху испирања мозга читаве нације. Ипак постоје неки изданци у виду Калимера, који вичу “Неправда!” и пуштају квалитет да дође до изражаја; Трећи канал, Радио 202. Ту негде пукотину проналази и екипа двадесетогодишњака из Смедеревске Паланке. Започињу са свиркама по Србији, одлазе на турнеју по Грчкој и снимају свој први албум “Претња или молитва.” Са ове тачке гледишта, лични утисак је да смо на том албуму добили тек назнаку онога што ће бенд заиста постати, и мало онога што је екипа радила пре оснивања самог бенда. Публика га је дочекала раширених руку, критичари како-који, кренуле су рецензије и интервјуи по фанзинима а неке песме су почеле да се издвајају са албума. Дан-данас су ”Спавај”, ”Берза без граница” и ”Водите ме” концертно актуелне песме. Упркос томе што знам да би се чланови бенда пожалили на продукцију, да ”није испало онако како су замислили, али ипак им је драг јер је првенац”, не бих се у потпуности сложио са тим ставовима. Зашто? Хајде сада да пронађемо аутора од 20 година који ће извући папир са стиховима ”Да ли је претња или молитва стиснутих зубу ноћи у зид када ударам? Да ли је флаша пуна очаја нешто више од стране лакшег отпора”, јако тешко. Да, познајем људе којима је ово најдражи албум, а ”Претња или молитва” и ”Време самоће” омиљене песме „Six pack“. Кажу људи да се први мачићи бацају у води, и да је заправо други албум у каријери бенда оно што обично одреди смерницу, да ли и куда даље. Ови мачићи нису бачени у воду, јер се могло наслутити шта ће донети други албум.

”Сву своју љубав, понос и надања даћу на поклон птицама, да макар оне одлете тамо где ја не стигнем.”

1997. година, мало смо срећнији. Не зато што је постало боље, већ зато што су ратови иза нас а не знамо да нам се за две године спрема још један. А ’97. се десила ”Фабричка грешка”, по многима најбољи панк-рок албум са ових простора који је извршио огроман утицај на друге бендове о чему сам писао на почетку ове приче. Какав утицај? Пази сад, у новонасталој, пардон, новораспалој држави пре овог издања се није десило да неко у песми уместо последњег стиха отпева самогласник ”а”, за шта је заправо требало храбрости. Верујем и да су се међусобно у бенду око тога двоумили. Мислим на моменат ”Молитву за сунце макар неонско, аааа..” После овога, панк-рок бендови код нас почињу да цвркућу као птичице. Ту се налази и песма ”Овде је крај”, која је једна од најлепших љубавних песама. Исто је извршила утицај на панк-рок сцену јер су и панкери, гле чуда, сконтали да могу написати љубавну песму. Поменути, сада већ праве концертне хитове, јер је и публике било све више, испратиле су и песме ”Виша сила”, ”Берза без граница II”, ”Последња кап” , ”Весела песма”, а с обзиром да видим да ћу набројати све песме са албума, овде бих се зауставио. Све те песме се и данас свирају на њиховим концертима, а и други бендови их обрађују.

Значај овог албума је такође у томе јер је заједно са ”Претњом или молитвом” доживео реиздање у Хрватској на ЦД-у. Да, први бенд после распада државе који је из Србије, а да је објавио албум у Хрватској. На крају крајева, од стране људи који имају нешто више од двадесет у том периоду, овај албум представља хирушки прецизно и зрело исцртану слику једног времена које је свима који су тада живели овде оставио огроман кратер у срцама и главама. ”Фабричка грешка” је била ту то да попуни. А и данас, јер очигледно је да на Ју Тјубу неке песме са овог албума опасно јуре ка милион прегледа, што је за овај жанр- озбиљна ствар. Лично сам везан за песму ”Овде је крај”, то је прва њихова песма коју сам чуо на некој суманутој ХЦ компилацији. Волео бих вратити тај осећај када сам је први пут чуо. Ишла је по 50 пута на рипит, и вероватно одредила који музички жанр ће ми у том периоду бити најважнији и који ћу касније свирати. Да, одредила је и који ће ми бенд у том периоду бити број један, наравно. Сума сумарум и моје нескромно мишљење; најбољи панк-рок албум из деведесетих и велика је штета што нисмо неке Сједињене Америчке Државе па да се преко њега пукне неки озбиљан ремастер, као што је то урадио нпр. „Bad religion“ са ”No control”, доказ да оваква музика ипак захтева да се свира, мешавина социјално-ангажованих и љубавних песама, то је све ”Фабричка Грешка.” Six pack“ одлази на турнеју по Холандији, а после тога…

“Схвати до мојих висина папирна крила нису довољна…“

Година је 2000. Значи, прошло је бомбардовање, углавном смо преживели, плус успони и падови на приватном плану вероватно доводе до албума ”Минут ћутања.” Најмрачнији, најтежи и највећи албум „Six pack“. Када кажем ”највећи”, не мислим да је најбољи, него највећи у смислу ширине и спектра који обухвата, начин на који је одсвиран, али да, ту је и број песама који се више није поновио на наредним албумима. Опет моје нескромно мишљење каже да се овакав звук, са оваквим темама више не може поновити. Јер то је то, у право место и у право време. Песница у ону лоптицу на вашарима, а лампица почне да трепери- то је овај албум. Тврда продукција, текстови опет подигнути за степеницу, и ако хоћеш све да их укапираш и ”похваташ”, треба ти неко преџнање, или ће те, ако си клинац мотивисати да истражујеш о Тихом дону, Дилан Догу, господину и председнику.

Гле чуда, понавља се она, да су текстови овог бенда за нас који смо ово слушали као тинејџери били важни и у едукативном смислу. Моја екипа их је слушала са закашњењем од седам-осам година, али је и тада вага пристојност-непристојност показивала егал, или се мени бар чинило. Али да, осећај срамоте је ипак постојао, за разлику од данас. Слушајући ”Минут ћутања” постављали смо себи питања ”Као мали сам слушао бенд који је све знао унапред, сви смо се смејали…”, на који бенд су мислили? Када крене ”Не тражим пуно”, ни тада, а ни сада не размишљам много, јер што више мислим, више засерем. Песма ”Два минута страха” је вероватно једна од топ 5. концертних фаворита и публика је углавном отпева сама, уз малу помоћ бенда. Заправо, тада се албум преслушавао и давало му се не значају јер није био клик, скрол, стори- постојала је већа пажња код слушаоца. Онај спој песама ”Не знам ни сам” и ”Минус и плус” је нешто ненормално добро. Сећам се да ме је тај прелаз знао пробудити када закуцам са слушалицама у ушима и да бих се будио већ у петој брзини. Што доста говори о песмама. Ако се сећаш неких ситних догађаја или доживљаја који би били неважни без те песме, а уз ту песму ти се пробуде емоције, таква сећања ти остају урезана заувек. Албум ”Минут ћутања” је управо то за мене- емоција и интелигентни текстови. Од ”Као седнеш на сплав, па провалиш како те гута океан…” до ”Овде неком треба јебати матер, моје је име ревоулција”, ”Кроз тробоскопе назире се превара..” много опасан албум, бре. Предобри стихови који се могу исписивати као графити на зиду. Неке текстове са овог албума сам заправо у време средње школе и виђао исписане по ташнама клинаца који су тада слушали панк-рок. После овог албума бенд креће све више да свира и по Хрватској, па се сећам једног момента и расправе да ли је овај бенд заправо из Хрватске или Србије. Тужно, зато што очигледно музички уредници нису били свесни какав бенд имају и да се од њега овде прави следећи велики мејнстрим бенд који пуни огромне концертне хале. То је ”Минут ћутања” Његова једина мана је што се нашао између ”Фабричке Грешке” која је увелико постала култ и….

”Жуљ у чизми лудих скитница…”

2004. година. ”Musique“, али у пуном смислу те речи. Албум чији је продуцент био Никола Врањковић. Албум који има песме ”Делфинов лет” (прим. аут. да се нађе у читанкама), ”Оловке изломљеног срца”, ”Анђела”, ”Некако највише ме болиш ти”, не знам шта написати о њему осим да ређам наслове, јер ће они за себе говорити много више него моје пискарање. Овај албум је бенд ставио у врх топ листа. Мислим да је овде чак и направљен тај мост андергаунд-мејнстрим на најбољи могући начин. Екипа из бенда је у најјачем и најзрелијем периоду за стварање, песме се редовно пуштају по станицама, чак и на оним журкама где те утисак превари, па помислиш да је у питању екипа сељака. Оно заправо, и јесте екипа сељака, али сам лично присуствовао преображају музичког укуса људи баш због овог албума. Концерти су били редовни и препуни где год су отишли, и то је онај моменат ваљда када стекнеш репутацију ”rock star” од које у Америци живиш, а овде те тапшу по рамену. Овде и девојке у штиклама, пре изласка на сплав почињу да долазе на концерте да би чуле ”ону песму.” Управо Никола Врањковић је у том периоду изјавио ”Јеботе, у Србији постоји један „Six pack“, за кога људи знају много мање него што би требало.” Овај албум и Врањковић су то исправили, не колико мислим да је бенд то заслужио, али бар у толико да панк-рок песме које је продуцирао добију поп форму, а неке од њих остану и вечне, са милионским прегледима и још увек актуелне. То нема НИ ЈЕДАН панк бенд са ових простора. Није тајна да су ”Некако највише ме болиш ти” и ”Оловке изломљеног срца” одавно постале део и тезгарошког репертоара (прим.аут. знам да су за неке чак и тражене матрице). Огроман и најкомерцијални албум „Six pack“, шта год да напишем- беспотребно, јер је у том периоду 2004. иза њих већ опасан троцифрен број свирки и они су реномиран бенд. Амин.

“Та би ми клима одговарала, тамо је и у фебруару јул…“

2008. како што због редовних свирки и турнеја са Сиџ Пацком, Мики одавно промовише и своју књигу ”Мегафон” свира и са бендом Човек без слуха, тако да је у неку руку и било логично снимити један растерећујући албум, који колико се сећам, руку на срце, није много ни рекламиран, на инсистирање самог бенда. ”Discover” као да је намењен само уском кругу фанова, да прекрате паузу до следећег албума. Према речима Микија ”У току турнеје, када по хиљадити пут свираш ”Црвене макове”, човек осети потребу да се и опусти у студију”, па је вероватно кроз игру и дружење настао овај албум. Као гост се на њему појављује Милана (из тада актуелног „Супер с Карамелом“) која је са Микијем отпевала ”Принцезу”, обраду од Топића и Слађане Милошевић. Заправо, само загревање, јер следи…

“А ја се свега сетим не могу да узлетим јер крила сам дао теби на дар..“

2011. година. Епицентар.

”Шта рећи на крају? „Six pack“ су и до сада имали изврстан реноме, можда и најпознатији српски панк бенд у протеклих 15 година и бенд који је дефинитивно обележио домаћу мелодичну сцену. Са новим албумом су поставили стандарде и за себе, али и за остале бендове сличног музичког опредељења. Признаћу да нисам очекивао овако добар албум, јер знам колико је мелодија излизана у последње време, али је „Six pack“, првенствено страховито квалитетним текстовима који су актуелни, успео да потврди квалитет и разлог због чега их многи поштују, цене и слушају…”

”Слушајте овај албум, слушајте га по цео дан, целе недеље, јер треба ценити домаће бендове, труд људи који у црнилу у коме живимо успевају да покажу да сирови таленат који поседују није случајан и да се и у Србији могу правити јако квалитетни албуми. Будимо поносни, јер „Six pack“ није једини такав бенд. Има их још јако пуно, што у Београду, Новом Саду, Смедереву, па тако и у провинцији и мањим градовима. Свака част момци и надамо се да ћете догурати макар и до десетог албума!” (део рецензије преузет са Орошевог сајта ”Get on the stage”).

Делим мишљење са рецензентом албума, могао бих о личним емоцијама и интими, али то бих ипак оставио за себе, није за јавност јер „Six pack“ је бенд који осећам превише лично. Сећам да сам се најежио када сам чуо песму ”Куплерај”, опет сам осетио тај грув и снагу коју је једино „Six pack“ може да ти пружи. Они заиста нису претеривали са ангажованим и политичким песамам по сваку цену, али када је ураде, то буде мајгери – часна реч. А опет, ту се нашла и ”Ескадрила чудних јутарњих снова”, коју се сећам, хе, Татјана Војтеховски поделила и одушевила са њом. Уследила је по ко зна који пут концертна турнеја по читавом Балкану, која готово никада није ни престала.

“Лоши су ђаци постали јунаци…“

Почињу свирке пред десетине хиљада људи. Београдски ”Beer fest”, сингл ”Боже чувај премијера”, који је опет погодио директно у мету и показао да већ када си на сцени, треба опет и да имаш свој став о стварима које се дешавају теби, и свету око тебе- а Радојевић је аутор који је одувек био познат по томе. Човек када цео живот посвети рокенролу, не може да ћути на неправду и углавном избегне претерану политичку коректност која је убила рокенрол музику. „Six pack“ ипак није пао под утицај те лажне ”прекоректности.” Све у свему, једна колумна је заиста мали простор за 25 година велике каријере која има успоне и падове, а овде је ред да причамо само о оним лепим стварима, јер ружних је превише око нас. Можда ово и није колумна, можда је само почетак једне књиге која је заслужила да угледа светлост дана.

Мики Радојевић – “Моје је да стојим на бранику културе, младости и равноправности”

И заиста је то потврдио кроз свих 25 година на сцени. Што са „Six pack“, што са својим збиркама поезије, што са својим интервјуима, што са бендом „Човек без слуха“. На крају, зашто је „Six pack“ важан бенд? Једноставно, није било компромиса за 25 година. Музика и текстови су сведок једног лудог невремена, али ипак на мелодичан начин, који је прихватљив широкој публици. Они не долазе из главног града, већ из Смедеревске Паланке. Кроз Радојевићеве текстове можеш доста тога да научиш, можеш отприлике похватати шта су праве вредности и ако си у периоду пубертета, могу те чак извести на прави пут и показати ти шта је заправо добро и вредно у животу. А ако си већ у зрелим годинама, у њима опет можеш да пронађеш и зрелост којом одишу текстови.

П.С. „Six pack“ је бенд који још увек постоји. Чувајмо ауторе који постоје, уместо што оплакујемо оне који више нису ту. Немојте после ”Нисмо знали”, другарски савет.

Рекли су о Микијевој поезији:

Марчело: Доказује једну суптилну, а опет тако велику истину. Видиш, када си клинац све је ту. 1. Дивна радозналост која те вакцинише против болести доконости. 2. Наоштрена чула. 3. Вера у доброту. Једна од поузданих дефиниција јесте отупљивање овог тројства. Трагедија је што многи, међутим, мисле да то нису весници старења, него одрастања. Да, то је нека неминовност. Е па, Мики показује да није. Он је човек-чињеница, доказ да разни спцеијални (д)ефекти пристајања, у које је окружење огрезло, не морају нужно да загризу сваку душу.

Бајага: Његови стихови су понекад нежни и способни да измаме по коју сузу ”Ко врабац кишу предосетим, саплиће живот да ме подсети, да скоро ће крај, да је шарени змај јачи од конца мог срећног детињства…” А понекад су врло директни и довољно бесни да покрену успаваног човека ”Штепам своје ране док проводим дане између жеља и истине. Логике понестаје ребус не престаје да ми пара вијуге.”

Сејо Сексон: Мики Радојевић је поетски генерал који своју лаку коњицу метафора шаље у унапријед изгубјлени обрачун са хипокризијом и болним протуријечностима савременог живљења. Али, поетски генерал то не чини зато да се додвори надређенима нити да буде љубимац дворских дама. За разлику од аутоматизираног свијета, он није изгубио оне исконске рефлексе и потребе које нас, једине, заиста потврђују као људе. Потреба да се уздигнемо из блатањвог рова на који смо сви осуђени и одемо у своју изгубљену битку поносни и усправни, на коњу који се пјени, за генерала Радојевића је најсвјетлија потврда умјетности.

И заиста, после изјава ових величина мени не преостаје ништа друго осим да вас из свег срца позовем на рођенданске концерте „Six pack“.

16.11.2019. Београд– Атом Академија

7.12.2019. Смедеревска Паланка– Punk rock cafe

13.12.2019. Загреб– Vintage industrial

(Преузето: Портал „Гледиште“)

-Панк рок бенд Човек без слуха (ЧБС) објавио је на ЦД-у и дигиталним платформама, нови албум „Станимо у гард“ ког ће концертно промовисати 14. децембра у дворани „Американа“ Дома омладине Београда

 

Зналци овог жанра кажу да албум заслужује „чисту петицу“, и да је ово озбиљан албум са ставом, са песмама у којима можемо да се препознамо, бенда који није из Београда, данас када се цела сцена скоро преселила у Београд.

О томе због кога треба да станемо у гард, има ли наде за панк рок, ко то још слуша данас и шта можемо да очекујемо од концерта у Дому омладине, разговарали смо са фронтменом бенда Микијем Радојевићем.

*Албум се зове „Станимо у гард“, због кога и због чега данас треба да станемо у гард?

-Назив албума публици у старту говори да је овај бенд остао на свом путу и при свом ставу да се кроз живот не сме ићи погнуте главе. Списак разлога, појединаца, институција и поступака због којих треба стати у гард је подугачак, али њега знају и врапци. Да, стварно је згодно што постоји та стара народна изрека о чињеницама “које знају и врапци”, јер у то смо се колективно претворили ретардирајући у мајушне створове који прећуткују неправде, и куцају у дрво “да не чује зло”, при том бусајући се у груди и машући државним знамењем које красе орлови. Подизање гарда, у тренутном сценарију, био би помак.

*Албум доноси девет песама односно девет различитих прича, који је лајтмотив свих прича?

-Свака за себе, песме се, на један искрен и огољен начин, баве проблемима обичног човека. Писане су махом у првом лицу, па то слушаоцу треба да буде сигнал да је добар начин превазилажења сваког проблема – признавање да проблем постоји. Обрађене су разне теме, од љубавних, социјалних, политичких, до оних које можемо назвати и феноменима данашњег друштва.

*Како би некоме ко никада није чуо бенд ЧБС описали оно о чему о певате у једној реченици или можда две реченице?

-Покушао бих да га убедим једном реченицом: “Послушај нови ЧБС, албум је као да си га ти писао!”

*Има ли наде за панк рок?

-Док је оваквог система, света и поретка панк рок ће, преплављен том сивом инспирацијом, стамено опстајати као музички жанр и као гласни заштитник свега што је исправно, лепо и достојанствено. Енергија коју у себи носи и даље ће бити магнет за свакога ко је истински љубитељ гитарске музике.

Ко то још слуша данас? Клинци или одрасли клинци?

-Тренутно размишљам да ли да ово питање схватим као трик, провокацију или да се заљубим у њега. Можда би било најбоље да заједно спроведемо насумичну анкету када амерички панк рок бенд „Green day“ напуни “Wembley”.

Шта публика може да очекује од концерта у Дому омладине?

-Врхунски звук и осветљење, предгрупу изненађења и (опште познато) – брутално усвирани ЧБС који ће поред репертоара који је претходних година бенд издвојио из осредњости, којом бих иначе дефинисао домаћу сцену, представити и нове песме.

 

(Преузето: Данас)

– Општина Смедеревска Паланка позвала је све грађане и заинтересоване институције да се ангажују како би град добио новогодишње осветљење

 

Председник Општине Никола Вучен објавио је на свом Фејсбук профилу да упркос свом труду, општина није успела да обезбеди адекватну новогодишњу расвету иако су помоћ тражили на више страна.

„С обзиром на генералну ситуацију у нашој општини и приоритете којих има више, просто нисмо у могућности да тренутно издвојимо средства и за те намене. Свесни смо сви да оно што је претходних година представљало новогодишњу декорацију просто није било репрезентативно, уз дужно поштовање свих. Желео бих да овим путем позовем све грађане да се укључе и дају неку идеју како бисмо то могли да решимо“, написао је он.

Вучен је посебну молбу упутио локалним привредницима, приватним и угоститељским радњама, локалним функционерима и свим људима који су у могућности да помогну у обезбеђивању средстава за набавку макар и једне, али вредне декорације која ће служити и наредних година и остати у граду.

 

(Преузето: сајт Б 92)

Гордана Костић: „Кад год им се нешто појави НА АТАМАНА, они мен’ окривљују!“  НА АТАМАНА ће д’изиђу рогови од њих!

https://www.facebook.com/atamanzaglibljanski/videos/447327218979032/

(Преузето: Атаман Заглибљански)

Није бака Ружица очекивала госте, јер њену капију ретко ко отвара. Поред патронажне сестре, сврати понекад ћерка, која је такође у годинама или понеки комшија. А екипа РТС-а је затекла у дворишту, док је скупљала дрва.

„Јако је била сретна када нас је видела, и показала је ту дозу задовољства када је видела да млада лица ипак мисле на њу“, каже Злата Жабарац, ученица.

Ученици средње школе „Жикица Дамјановић“ из Смедеревске Паланке, са смера медицински техничар, писали су РТС-у о својој хуманитарној акцији на Фејсбук профилу емисије „Ово је Србија“. Они су млади, пуни ентузијазма и помажу старијима с љубављу, а тако се и зове њихова акција.

На једном од часова док је трајао ледени талас у Србији, причали су о свом позиву и схватили да морају нешто да ураде.

„Надам се да се старији осећају подједнако лепо као и ми док се трудимо да им помогнемо“, каже Анастасија Јанчић, ученица.

„Поготово ми је драго што радим док сам ученик, јер када порастем то ћу да радим сваког дана“, каже Стефан Лазаревић, ученик.

Наставнице које им држе часове здравствене неге прва су генерација смера медицински техничар из ове школе и није им ово прва акција којом мотивишу ђаке, али свака има свој симбол.

„Они нису замена за стручна лица, за медицинске сестре, већ неко ко ће пружити подршку старијим лицима да им упуте неку лепу реч“, каже Марија Мајсторовић, наставница здравствене неге.

„Пошто је бело срце међународни знак сестринства, а у склопу акције с љубављу, па смо то обједињили у једно“, каже Јелена Урошевић, наставница здравствене неге.

Средња школа „Жикица Дамјановић“ основана је 1919. године, а данас у њој учи 549 ђака у три подручја рада. Пре 16 година отпочели су са смером здравство и социјална заштита, јер се за тај смер указала потреба.

„На тржишту рада имамо укупно 45 незапослених, значи да су сви завршили или су нашли неко своје ухлебљење“, каже Соња Перовић Матић, директорка средње школе „Жикица Дамјановић“.

„Пројекат је наишао на фантастичан одзив, мислим да је ово заиста лепа прича за наш град“, каже др Ивана Ђурђевић Старовић, директорка Дома здравља.

Иако уче у скромним условима, јер је школа дотрајала, уз овакав рад на терену стичу праве вредности. Тешко да ће моћи да забораве осмех бака Руже и свој осећај док су јој помагали.

 

(Преузето: РТС

Припремили: Биљана Јовић и Александар Тодоровић)

 

Иако гнусније увреде, једних на рачун других, грађани нису чули у историји локалног политиканства, па чак и кад су у питању међустраначки, а не унутарстраначки обрачуни, поједини имају образа да јавно изговоре како код њих нема никаквих сукоба, а ни подела. Дакле, по Петеру Милбанфиреру грађани су будале и умислили су све оно изговорено на оној конференцији с #мрачњацима, а на којој је он лично користио термине и фразе типа (цитирам): пуч, преврат, најтужније сцене, није нормално, политички патуљци, повукли корене из СПС-а (одакле је и сам), морални квалитети одборника СНС-а, срамна акција, немају неке квалитете, неостварене – нереалне амбиције, комплекси и лична корист.

А можда су грађани потпуно луди, па су умислили и да је Симић из Казабланка-клана изговорио да од 20. децембра #наПРДњаци нису на власти у Прљанковилу?

Не, ипак су грађани комплетни идиЈоти, ако су случајно чули да је исти тај Симић из Казабланка-клана изговорио, да ће виновници тих догађаја бити ХИТНО искључени из #наПРДњачке странке.

Елем, да се присетимо шта је још тај Симић из Казабланка-клана рекао, а грађани умислили: перфидно, уцене и претње, пласирање разних невешто измишљених прича (документованих пљачки, објављених у медијима), извесне особе којима није место у најстабилнијој (!?) и најјачој странци, грађани неће бити изеверени (!?), најављујемо борбу… итд.

Све у свему, упоредимо ли оно изговорено данас и изговорено на тој опскурној конференцији с #мрачњацима од пре нешто више од месец дана, заиста је скандалозно вређати грађане лудоријама појединаца, а који уместо извињења за безочно лагање, нерад и неСНСпособност сада траже клицу уједињења заменом теза и пребацивањем одговорности на неке друге.

Сад су им криви грађани што су чули све те међусобне увреде, можда!?

Да л’ да се грађани праве слепи и глуви и на њихове резултате?

Неће то ићи баш тако, а ни лако.

Многи од вас ће се вероватно запитати шта стоји иза свега овога и откуд све ово?

Одговор је и више неголи једноставан: нови координатор-губернатор.

Неко ми рече да им је управо такав и био неопходан; бахат, некултуран, нецивилизован (брђанин); да псује, вређа, понижава, а и прети. Оно што ће посебно изненадити многе је чињеница, да се управо такав ставио на страну #побуљеника, притом натерао #лојалисте, да за мање од ништа подржавају #побуљенике, а да су преостали #мрачњаци само гунђали и то више себи у браду неголи јавно. Шта значи „мање од ништа“? То значи, да не само да се нико од смењених неће вратити у општинску зграду, већ да ће морати и да подрже смену преосталих директора, а који су постављени у периоду од априла до децембра 2016.

Као једину позитивну ствар, а у вези свих ових догађаја, важно је нагласити, да су изнедрена два права хероја овог унутарстраначког или унутаркоалиционог рата (којег „као“ није ни било), пошто се и то преплиће. Први је гдин Стојан Крстић, који се и поред три бај-паса држао јуначки и истрпео најбизарније увреде, псовке и претње од стране координатора, а други је Баћко од Колонију, јер је једини имао петље да се супротстави координатору и остао доследан својим уверењима.

Но, пошто „рата“ није ни било, по Петер Милбанфиреру, време је да потражимо и много реалније хероје, а то су ови млади људи међу #побуљеницима, који су за непуна два месеца покуцали на сва врата, како су и обећали, не би ли надокнадили све оно пропуштено у 7 месеци режима #лојалиста.

Поменућу само нека од тих „врата“: министар Антић – Министарство за рударство и енергетику (у вези дугова за струју), министарка Брнабић – Министарство за управу и локалну самоуправу (у вези прекобројно запослених, водовода итд.), директор ЕПС-а (у вези дугова за струју: отписа и репрограма), министар Вујовић – Министарство финансија (у вези финансијске подршке социјалном програму за раднике), ЈИЕ Инжењеринг (у вези израде пројекта за реконструкцију водоводне мреже)… итд.

Да ли би у овим резултатима рада требало потражити и разлоге за капитулацију #лојалиста? Нажалост, не.

Ипак је у питању координатор, а и избори.

 

(Преузето: Атаман Заглибљански)

-Златну плакету за најплеменитији подвиг године жири доделио Давиду Марковићу (19). Добитници и припадници краљевачког одреда Жандармерије, ђаци ОШ „Милена Павловић Барили“ у Вишњичкој бањи, а постхумно Драган Цветковић из Београда

 

Најхуманијима и најхрабријима, „Новости“ су 54. пут посветиле почетак године. „Обичним“ људима који су током 2016. новинске ступце заслужили својом племенитошћу и несебичношћу.

У нашој традиционалној акцији „Најплеменитији подвиг године“, жири, предвођен академиком Матијом Бећковићем, у уторак је одлучио – Давид Марковић из Церовца код Смедеревске Паланке добитник је престижне титуле најплеменитијег у минулој години. Овог деветнаестогодишњака живот је, летос, поставио пред испит поштења. Положио га је одмах, оног тренутка када је без двоумљења одлучио да власнику врати 700.000 динара, иако је на грађевини радио само повремено, и то за дневницу од 10 евра. Данас је без посла, али, каже, опет би учинио исто. За специјални жири његово дело је – светлост у мраку.

– Људина Давид Марковић је заправо дечак који надничи за 1.200, а враћа 700.000 динара – рекао је академик Матија Бећковић. – Он је збирно име за милионе који ће се дивити његовом подвигу. То што је учинио није никакав дечји подвиг, него људски. Подвиг за људску душу који нас је у овим временима одушевио и задивио.

Несебичном одлуком да, одвајајући од личних примања, у Врњачкој Бањи купе стан породици колеге Стевана Синђелића, припадници краљевачког одреда Жандармерије заслужили су златну плакету за најплеменитији колективни подвиг. Тако су, по мишљењу жирија, извели племениту, часну, мирнодопску акцију достојну дивљења и највећег поштовања. Нису заборавили колегу који је 28. августа 2014. убијен на дужности надомак куршумлијског села Орловац, недалеко од административне границе са КиМ. Колеге га нису заборавиле и нашле су најнесебичнији начин да стамбено збрину његовог петогодишњег сина Вука и супругу Марину.

Београђанину Драгану Цветковићу постхумно је додељена златна плакета за најплеменитији подвиг. Спасавајући туђи живот, Драган је дао – свој. Нестао је у вировима Дунава у Румунији, покушавајући да спасе живот Мирослава Плешка из Загреба. Били су незнанци, случајни сапутници у истој туристичкој групи која се упутила Дунавом до Црног мора. Док се група купала, Мирослав је почео да се дави, а Драган му је несебично прискочио у помоћ. Борио се против дунавских вирова до последњег даха. Држао је Мирослава 15 минута на површини воде, а онда је повикао да више нема снаге… Тела им до данас нису пронађена.

Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио ђацима Основне школе „Милена Павловић Барили“ у београдском насељу Вишњичка бања који су сакупили новац и породици својих другара Луке и Тамаре Кремић подигли дом из пепела. Племенити ученици ни часа нису часили када су сазнали да је Кремићима, почетком јануара 2016, ватрена стихија однела кућу и све што се у њој налазило. На згариште су, најпре, стигли Лукини другови и другарице са разредним старешином. Одмах су у сарадњи са директором школе, саветом родитеља и ђачким парламентом организовали хуманитарну акцију. Од новца који су сакупили купљени су грађевински материјал, прозори, врата, одећа, обућа, ђачке књиге…

Нисмо, ипак, заборавили ни друге који су својом хуманошћу обележили претходну годину. Специјалне плакете за најплеменитији подвиг добиће и бака Ката Грујић, једина Српкиња у селу Доњи Петрич код Клине, која опстаје на свом имању и која, и поред свих недаћа и свакодневне стрепње поручује да је нико живу неће отерати са кућног прага. Признања су припала и ватрогасцима Ивану Перишићу и Слободану Котуру из Београда, који су после вишечасовне борбе са ватреном стихијом из пламена спасли 12 људи, а међу њима бебу и петогодишњег малишана, медицинским сестрама Мирјани Радоњић, Ивани Ђорђевић и Данијели Ломпар, које су се на улцињској Великој плажи као лавице бориле за живот Николе Бошковића из Суботице, житељима стамбене зграде на београдском Булевару деспота Стефана 68б, који су купили клима-уређаје за породилиште КБЦ „Звездара“. Плакете ће добити и полицајци Дејан Стојановић и Славољуб Анђелковић из Варварина, који су из ледене и набујале реке спасли младића, учитељица Марина Мандић, која је прошле године својим ђацима у селу Планиница код Кладова била и мајка и друг, као и Никола Писарев из Панчева, који је из леденог Дунава извукао суграђанина Игора Јанкова.

Плакете за Најплеменитији подвиг године биће уручене 7. фебруара у 12 часова у Скупштини града Београда. Тада ће у публици бити политичари, глумци, јавне личности…, а на бини „обични“ људи. Највећи и најсмелији.

(Преузето: Вечерње новости)