ДР ДУШАН НАРИЋ – СЕЋАЊЕ НА ВИТЕЗА ДЕМОКРАТИЈЕ

Ове године се навршава две деценије од смрти др Душана Нарића изузетне и по свему посебне личности у друштвеном и политичком животу Смедеревске Паланке и Србије.

Био је лекар, специјалиста урологије, оснивач и начелник тог одељења у Општој болници „Стефан Високи“, део генерације стручњака која је обележила развој паланачког здравства у другој половини двадесетог века.

У политику се активно укључио почетком деведесетих година као члан Српског покрета обнове. На парламентарним изборима 1993. године изабран је за народног посланика у Народној скупштини Републике Србије. Након победе Коалиције ”Заједно” на локалним изборима 1996. године, био је изабран за председника Општине Смедеревска Паланка.

Имао сам привилегију и част да га познајем, да будем у његовом друштву, да сарађујемо у председништву Шах клуба ”Гоша” од 1988. до почетка 1991., у време највећих успеха клуба, а касније и током 88 дана грађанских протеста 1996/97. због покрадених избора на локалном нивоу.

У неким ранијим текстовима описао сам неколико догађаја из времена тих протеста, после којих је др Нарић изабран за председника Општине, прво на Скупштини, одржаној у данашњој улици Светог Саве, којом је са хаубе паркираног аутомобила председавао чувени паланачки глумац и тада одборник Аца Митровић, а затим и на званичној седници Скупштине општине на којој је успостављена власт Коалиције ”Заједно”, која је победила на локалним изборима.

Овог пута подсетићу на два догађаја из тог времена, којима сам сведочио, који осликавају истински шарм и високе моралне вредности др Нарића.

Приликом једне од редовних вечерњих протестних шетњи које су почињале и завршавале се на Тргу слободе (паркинг) са успутним ”станицама” код Комитета, Општине и полиције – колона се развукла толико да је чело већ прошло Трикотажу а зачеље било код ”Инвест банке” – шетали смо заједно и др Нарић ме је замолио да пожурим и зауставим колону да се прикупимо. Пожурио сам, стигао до чела када је колона већ улазила у улицу Вука Караџића и кретала се према општини. Ходајући уназад успоравао сам кретање колоне док остали не пристигну. Изненада, су људи испред мене почели да показују на нешто иза мојих леђа и тренутак касније узвикивали ”полиција”, окренуо сам се и на десетак метара удаљености угледао кордон полиције под пуном опремом. Тада се зачула и команда ”јуриш” и полицајци су потрчали ка нама са пендрецима у рукама. На самој кривини, код официрске зграде у трку сам неколико корака буквално понео др Љиљану Јелић да је склоним од пендрека. У општем метежу др Нарић је покушао да смири и заустави полицајце и тада је добио ударце пендреком.

После признавања победе опозиције на локалним изборима у 40 градова и општина, међу којима и у Смедеревској Паланци, одржан је завршни митинг на Тргу слободе, на коме су задовољни Паланчани клицали др Нарићу: ”Дуле, Дуле…”, а он им са бине одговорио: ”Полако, немојте данас Дуле, Дуле, а сутра да буде Дуле Дудуле…”.

Такав шармер је био др Душан Нарић.

Памтим га као човека кога власт није променила.

Памтим га као човека који је остао доследан вредностима у које је веровао.

*** 

Поводом његове смрти, 2006. године, у новинама које сам тада уређивао, објавио сам текст ”Витез демократије се преселио у легенду”.

*** 

Шта би данас рекао човек који је волео свој град и у његов развој уградио велики део себе за ову нашу потпуно девастирану чаршију, из које људи одлазе (око 15 хиљада у последњих 20 година)?

Шта би рекао за град без привреде изван партије, који преживљава само захваљујући платама и пензијама из буџета?

Шта би рекао за руинирани ентеријер Болнице?

Оно што сигурно знам је да не би могао свакодневно, из кабинета председника Општине, да гледа оронулу зграду Гимназије, која у сваком тренутку може да се сруши – ”на нашу децу”.