ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Филм

Не постоји ниједан сегмент јавног живота, макар се тицао и најбаналнијих ствари, око којих ће се сложити актери на српској политичкој сцени. Шта више, однос супротстављених страна претворио се у отворену мржњу.

А мржња води ка насиљу.

Политички активисти, на свим нивоима, вербално се обрачунавају до границе физичког сукоба, који је све извеснији.

Права је реткост на јавној сцени налетети на објективан текст или изјаву, чак и у вези са утемељеним вредностима, као што су Деда Мраз, Новак Ђоковић или Митровићев гол Португалцима.

Тема сукоба је неважна, још мање је битна истина.

Власт користи сва средства ради опстанка на позицијама, што је већ виђено у свим претходним изборним циклусима од увођења вишестраначког политичког система, али актуелној владајућој гарнитури треба ”признати” и значајну надоградњу саблажњавања политичких противника.

Водеће опозиционе партије, чији лидери су поприлично ”потрошени” дугим и не баш успешним учешћем у јавном животу, серијом погрешних потеза упорно су доприносиле сопственој немоћи да се на прави начин приближе гласачима који су неопредељени, а значајно би утицали на исход избора.

Укупно, наша политичка стварност је далеко, далеко од демократских вредности на којима почива политички плурализам.

Велики део нације није ни близу схватања да слобода није анархија и да подразумева одговорност.

Потпуно је јасно да огроман део бирачког тела и не гори од жеље да се у тим областима развија.

У Србији огроман број људи још увек не гласа за опште добро, већ за лични бољитак. А то је фатаморгана ограниченог рока трајања.

Права трагикомедија српске политике у протеклих тридесет година су функционери на разним нивоима власти, који одувек глорификују свој учинак, без обзира на стварно стање ствари, а о поштењу највише говоре баш они који су преко политичког ангажмана од потпуних никоговића постајали ”угледни” и финансијски моћни.

Други, безмало канцерогени сегмент нашег политичког миљеа је, такозвано, кратко или, још горе, субјективно памћење. Брзо заборављамо ко нам је загорчавао живот својом накарадном политиком, или се, из личног интереса, ”сећамо” само онога што нам одговара.

А истина је, да, када би се дубоко загледали у огледало српског тридесетогодишњег странчарења, скоро да не бисмо пронашли човека достојног функције коју је обављао. И не бисмо пронашли лика који би се покајао због свега што није учинио, а био је у обавези вршећи дужност која му је поверена. Јер, седење у фотељи за већину овдашњих политичара је само прилика за ћар и лични осећај моћи, а не радна обавеза према народу.

Уз извињење пристојном читаоцу, важно је баш овде написати: мало је ”говњива мотка” за такве хуље, а чак ни она код нас још увек није постала редовно средство ”комуникације” народа и таквих политичара.

Ако сагледамо политичку сцену нашег малог града (као пример који потврђује правило) односно водеће актере на политичкој сцени у последњих тридесетак година, није тешко утврдити коме је нарастао буђелар док је био на власти.

Пронаћи ћемо неке који су право из фабричких погона, минимално образовани, упадали у фотеље и журили да надокнаде ”изгубљено време”, а присетићемо се и оних који су са улице, кафића или клупе испред продавнице, без иједног дана радног искуства, пристајали на значајне друштвене положаје уверени да им то одувек припада. Било је и доказано лоших директора који су, упропастивши предузећа, одлазили на највише политичке функције.

У ”споменару” локалних функционера пронаћи ћемо и оне који су присвајали општинске станове, отимали па ”легализовали” прескупе локале у пешачкој зони који су припадали пропалим предузећима из бивших југословенских република, или се, просто, уграђивали новчано или материјално у капиталне грађевинске пројекте (што је постајало уочљиво по начину живота који су водили по силаску са власти).

Сви ти лешинари су многим вредним, способним и поштеним људима огадили сваки друштвени и политички ангажман.

О некима, чија је владавина екстремно уназадила окружење, писано је поприлично у овим новинама. Као аутор већине таквих текстова био сам мета заслепљених партијских буздована, интересно повезаних ништарија, па и осведочених лопова, али се, срећом, све завршавало ”само” тешким увредама, претњама и, у једном случају, уништавањем имовине – без озбиљнијих последица.

Признајем, мислио сам понекад и да је све било узалуд, јер ено их шетају штрафтом, са осмехом (или подсмехом), поздрављају и поздрављени су, и личе на нормалне људе.

Чак и када помислим да ће их, кад тад, стићи космичка правда или да бар немирно спавају, сетим се да су то само бајке за лаковерне.

Да не буде баш бедак, има их којима смо, радећи свој посао, озбиљно ”стали на реп” и којима ћемо бити сличица у оном ”филму живота”.

И то сазнање ми повремено враћа веру у смисао супротстављања злу.

Заправо, посао новинара и није да хапси и пресуђује, већ да указује на догађаје и појаве у друштву, уз наду да ће то покренути надлежне државне органе, који примају државну плату да би штитили државну (народну) имовину и спроводили законе.

Нажалост, то, још увек, није наша прича.

Прича о нама, дуго већ, подсећа на филм у коме је свака сличност са обичним и нормалним животом сасвим случајна.

Али ми у њему не глумимо – то су наши животи.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

”… други људи, други обичаји”

У неком давно прохујалом времену Буца Воскар шета једном од најпознатијих улица на свету, Петом авенијом у Њујорку, и стиже до раскрснице…, ”исте овакве као код Дома ЈНА, само – пута сто…”, трчи према њему неименовани Паланчанин и изненађен што га ту среће виче Буцоооо, а овај онако у пролазу само прозуби ћао и настави даље…, као да су на паланачком корзоу.

Нисам, наравно, био присутан, али деценијама кристално јасно видим ту раскрсницу и Буцу уморног од њујоршке ноћи, или дана, како одмахује и наставља својим путем.

То је тако личило на њега.

Био је опуштен, спонтан, права градска фаца.

Боем и људина.

Лик за памћење.

Није се догодило да се сретнемо, било где и било кад, а да не попричамо, и да он не ”проспе”, тек тако, понеки ”бисер”.

Били смо комшије у улици Војводе Мишића, а касније смо се свакодневно сретали и у згради ”Воћар”.

Последње дане проводио је у кафани преко пута, ”Код Радета Ере”, пијући виски на сламчицу, јер другачије, због болести, није могао.

За мене, а и многе суграђане ”из прошлог столећа”, он је био један од синонима урбане Паланке, града у коме сам имао срећу да одрастам.

***

Његова воскарска радња, по свему аутентична, налазила се у строгом центру, у главној улици поред Поште, и било би поштено да пролаз поред улаза у Пошту назовемо ”Буцино сокаче”, како би сачували успомену на једног од највећих паланачких боема.

***

Кад сам већ у тој теми – било би праведно и да сокаче према пијаци назовемо ”Колетово сокаче” по Николи Владисављевићу Колету – једином од преминулих новинара ”Наше комуне” и ”Јасенице” (касније и ”Паланачких новина”), који је то заслужио дубоким трагом који је оставио у новинарству, публицистици и књижевности, аутор је преко 50 књига, био је и члан Комисије за село Српске академије наука и уметности – а баш тим сокаком је деценијама јутрио на посао.

Улицу са својим именом заслужили су и велемајстор игре, која је више од игре, Слободан Мартиновић Шоћа, свестрани спортиста и легендарни голман ”Младости” Божидар Коцеић Шјор, музичар Влада Никодијевић Рибели, као и Живка Пекарка која је у Другом рату и касније бесплатно хранила паланачку сиротињу у својој пекари ”Клас” која се налазила у главној улици преко пута ”Централа”.

***

Многе знамените људе смо већ препустили зубу времена и забораву, а имала је Паланка значајних људи и наша обавеза је да их памтимо и спомињемо. Некако смо их подразумевали док су били ту уз нас, нисмо им придавали заслужени значај и тек када би отишли схватали бисмо њихову величину.

Они су стварали тај градски дух и осећај важности, који повремено и сада осетим – када одлутам у мисли.

Менталитет главне улице, односно корзоа, на коме се увече тачно знало која екипа где стоји и одакле креће у вечерњу-ноћну акцију, па чак и сурова и непримерена подела на леви и десни тротоар која је важила у преподневним сатима (ако знате на шта мислим) одредили су центар града као место свих дешавања.

Гардероба Паланчана, нарочито младих, била је у складу са светским трендовима. Куповало се у Трсту, на пијаци ”Понте росо” или код ”Ђованија”, у Београду по бутицима у Кнезу, а када се хтело нешто јефтиније ишло се у (неразвијену општину) Велику Плану.

Ноћни живот почињао је рано, у главној улици, а завршавао се између поноћи и јутра, у зависности од тога да ли бисте, при повратку кући, негде око ”Туриста”, налетели на весело друштво које је размењивало аброве. У тим случајевима до ситних сати се стајало испред киоска код Комитета или седело у башти ”Туриста”.

Дани су се проводили у дворишту Гимназије ”Света Ђорђевић”.

На кошаркашком терену млађи су чекали свој ред, када старији заврше баскет, а слично је било и на фудбалском терену. Често смо долазили у рано јутро да бисмо се докопали кошева, а ту је, већ од свитања, био Маки Кораџија који је сам вредно тренирао и већ био ”гола вода” (касније је постао одличан и познат играч и тренер).

Знало се да је на гимназијском фудбалском терену најјачи шут имао Влада Маузер, са обале на Млаци код другог водопада најлепшу ласту је скакао Бане Ера, кленове су рукама вадили Цокан и Ниџа Кифла, питање најснажнијег момка у граду остало је нерешено између Мике и Жочеа, било је забрањено седење испред РК ””Београд”, а вентиле са бицикла смо сами скидали ако бисмо били ухваћени у забрањеној вожњи.

На стадиону ”Непокорена младост”, поред доброг фудбала, гледали смо чак и трке у спидвеју.

Када је почетком осамдесетих отворен први кафић ”М” у Занатском центру, а за њим ”Пицерија”, ”Браво”, ”Тајм” и ”Батерфлај”, градски живот добио је нову димензију.

***

У старој доброј Југи сви су знали за ”Гошу”, паланачку киселу воду, шахисте и боксере, а нешто касније прочули смо се и по КМ ”64”.

***

Некако у то време – једне, баш због тога запамћене ноћи, негде између ”Туриста” и старог ”Драгстора” чувени Фуле испричао је најбољи виц свих времена, о тројици младића који су се препуцавали ко може дуже да рони.

Први је испричао да је преронио базен по ширини, други се похвалио целом дужином, а трећи (е тај је битан) рече:

”Зароним… изроним… погледам око себе… други људи, други обичаји”.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Драго Псутка, легенда о најбољем

Пре неколико деценија велики Мока Славнић, који је био најбољи плејмејкер у кошаркашкој велесили – бившој Југославији, и са репрезентацијом освојио све што је било могуће освојити, изјавио је да постоји један играч који је бољи од њега, зове се Драго Псутка и игра у малом клубу из Смедеревске Паланке.

У вези са тим позната ми је још једна прича, настала приликом сусрета у Београду уочи неке важне утакмице, према којој су за једним столом седели Мока, Кића, Праја и још неколико репрезентативаца, када се појавио Псутка у друштву још пар Паланчана… Легенда каже да је Мока устао да поздрави Псутку речима: ”Кићо и Прајо ви седите, а од вас осталих један нека устане и уступи место најбољем”.

Да, Мока је тако и толико поштовао Псутку.

Верујте да се и сада јежим од овог присећања, и осећам се повлашћеним што сам давно прохујалих година толико пута гледао популарног Сулета на кошаркашким теренима, што га познајем и што му се са поштовањем и љубављу јављам приликом сваког сусрета на паланачким улицама.

Да заиста, био је чигра и чаробњак са лоптом, давао нам је магију.

Тек тако, скромно, без наглашавања генијалности.

Рођен са даром да буде велики.

Данас је Драго Псутка Суле пензионер у добрим годинама, а његов град му се никада није одужио за кошаркашку чаролију коју му је поклањао.

Срео сам га пре пар дана у Сокачету, на путу ка Зеленој пијаци, срдачно га поздравио и помислио да за такву људску и спортску величину није било места чак ни у некаквом општинском Центру за развој спорта, у коме су деценијама плату примале разне партијске замлате. Наиме, радни век Псутка је провео у предузећима која нису имала везе са спортом.

Покушавам да разумем да ли таква мора да буде судбина великих људи у малим срединама?

Да ли их ”њихови” посматрају неким другим очима, виде у њима познаника, комшију, суграђанина, пре него успешну особу чије животно дело је увелико превазишло локални ниво?

Да ли је баш морање да ”нико у свом селу не буде пророк”?

Хм, не бих рекао…, али прећутаћу ипак то што ми је сада ”на врху језика”.

На крају, нека је и тако.

Не би Суле ни знао шта би са локалном славом.

Није такав тип – да се прави важан.

Ту улогу боље играју неки други, они који су узлетели само у сопственим главама.

Живимо те деценије општедруштвеног понирања, које су нагомилале безличне типове који без стида покушавају да седну на туђ престо и угурају се у званичну историју, али кратког је то даха и траје само док им је партија или родбина при врху власти.

Неком космичком правдом, прави хероји надживе себичност провинције.

Својим животним делом неутралишу заборав и утабају себи стазу за вечност.

Такав је Драго Псутка, кога ћете срести баш ових дана, негде на паланачком асфалту, како скромно и достојанствено трошкари пензионерске дане.

Бесмртност је негде испред њега, а иза легенда о најбољем.

Јер, вечност не прихвата лажњаке.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Врата надолазећих времена

Друштвене мреже су ми помогле да употпуним слику о неким људима.

Ту сам, разне ликове које познајем у реалном животу, упознавао поново.

Заиста, у виртуелном свету пружена нам је прилика да, и без директног контакта, формирамо мишљење о некоме.

Јер, све је у понуди.

Прави је то вашар размишљања, карактера, нарави и васпитања.

„Од Силване до Нирване.“

И зато, управо ту, видимо оно што нам, често, није ни близу у реалности.

Заправо, број људи које „срећемо“ на мрежама је вишеструко већи него у „стварном“ животу. 

У мом случају, на приватним и пословним профилима и страницама, ради се о хиљадама пријатеља, другара, познаника, а највише оних са којима се не дружим, или их и не познајем.

Прихватам све који се понуде, а ретко, заиста ретко, одстраним некога.

Да, учинио сам то, када ми је пријатељ разоткрио некакве „лажне профиле“ (страначке ботове), са којих се пласирају баљезгарије, и утврдио да их има и на мојим листама.

***

А кад сам већ у тој теми, треба да остане записано, агресивни „лажњаци“ су почели масовније да се појављују на друштвеним мрежама тек пре неколико година и то као средство за обрачун политичких губитника са „успешнијима од себе“.

Заправо, енормно повећање броја политичких активиста (чланова) довело је до укрштања личних интереса и произвело неприродне творевине, које су се приказале углавном на друштвеној мрежи фејсбук. Поједине су и налик човеку, али без елементарних људских особина. Начини њиховог делања на мрежама су вређање, претње, пласирање лажи и узнемиравање јавности, а једини циљ им је да преузму позиције својих „мета“ и замишљени прилив у њихов буђелар.

Ове творевине имају свој облик и у реалности, другачијег изгледа и имена, и нешто слузавијег састава. 

***

Елем, једноставним увидом у оно што моји фејбук, инстаграм и твитер саплеменици објављују на својим профилима друштвених мрежа закључујем да је, међу њима, највише опуштених и неутралних, који „нити ведре нити облаче“. Ту су, јер им прија.

Тридесетак процената бих могао да сврстам у категорију „људи са ставом о свему и свачему“, и они су ми најзанимљивији.

А остатак су, мекши или тврђи, критизери, мрзитељи и све присутнији полтрони.

Многе завара ушушканост у соби поред тастатуре и забораве да их само клик дели од јавности.

Поједине охрабрују опијати, па нас је недавно на фејсбуку забавио један „разочарани члан“ који је помешао свој прави и лажни профил и – претпостављате шта се догодило. Смејали су му се и већи мамлази од њега -мада не постоји много таквих – иако ствар уопште није смешна јер разоткрива потенцијалног монструма.

Некима заиста не мањка инспирација за глупости.

А неки су, просто речено, склепани од лошег материјала.

Генерално, постајемо свет усамљених, сиромашних душа.

Да се не фолирам, много је, бре, и будала.

Нису „никле“ саме, неко их је „посејао и заливао“.

Можда је одувек било тако, али није било у оволикој мери видљиво, пре појаве друштвених мрежа.

Стрепим да ће њихова рука отварати врата надолазећих времена.

Јер, све су тиши – нормални.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

”Моја радња, мој дућан, коме хоћу ја му дам”

”Развијајући” слободу мишљења и говора, као неке од највећих вредности, људи су створили монструма – више истина.

Тако истине настају у зависности од интереса појединаца, група или народа.

И сви сматрају да су у праву.

Истина је постала лични став, а не општа норма.

Свако, али баш свако, спреман је да брани своју истину, свим средствима.

Има нас разних, па су нам такве и истине.

Неке од ”најпопуларнијих” домаћих истина су: победили смо НАТО – али смо и изгубили, Косово је Србија – и самостална држава, много нам је добро – и никад горе…

***                                                                                                                                                                              

Шта нам се догодило у 21. веку па смо толико изгубили однос према реалности – према стварном стању ствари.

Јер ако је нешто бело, не може да буде и црно.

Ствар је једноставна.

Постоје норме и критеријуми по којима се утемељују вредности.

И постоји само једна истина.

По ко зна који пут цитираћу професора Јована Цветановића који нам је често говорио: ”можемо да имамо укус у књижевности, али ко не воли Достојевског…”.

Постоје стандарди, на пример, Достојевски у књижевности, Марадона у фудбалу, Де Ниро у филмској индустрији и тако даље. Није то питање ”укуса” већ стварних, потврђених  вредности.

Међутим…

***                        

Неколико је разлога за привид самопоуздања који доводи до стварања, реално, погрешних „истина“.

Први и најважнији је плитка памет, која је апсолутно сигурна у себе и не доводи у питање сопствено (не)знање.

Једноставно речено, глупост је неуништива, што би рекли ”Идијоти”.

Мањак знања ”производи” упућеност у све, па ће такав човек закључивати, одлучивати, а ако му се посрећи да се докопа неког значајнијег друштвеног положаја и наређивати.

Ипак, круцијални разлог налази се у оном замрзивачу – у ”Лидлу”.

Тамо су многе истине о нама.

Слика коју смо испратили и смехом и сузама, је пре свега жалосна и поражавајућа.

Десетине мајки, очева, бака и дека физички се обрачунавало у жељи да приграби што више паковања замрзнутих ћевапа, који су се продавали јефтиније. 

Гледала су их, путем разних медија, у таквом издању, поколења.

Порука коју су им пренели старији је да само неколико стотина или хиљада динара стоји између човека и нечовека.

Неупитна је и порука да треба газити и отимати што више, и још више.

Хм, ма ништа је то!

Хајде да замислимо да се ради о ретким лековима или чамцу за спасавање поред брода који тоне…

***

Елем, недавно, негде у близини тог замрзивача, један лик је слупао Мекларена, други је дивљао у Ламборџинију, а трећи зида прави дворац на Дедињу.

Повезује их ”напајање” из државног буџета.

Нико од њих није измислио ”Теслу”, ”Фејсбук”, написао ”Хари Потера” или компоновао ”Енџи”, па зарадио милионе.

***

У тајмингу поменутих догађаја, негде, на другом делу планете, правим себи забаву и пребројавам поршее, масератије, јагуаре, бентлије, мерцедесе  и бемвее који пролазе улицом у којој привремено станујем.

Па, скоро да су бројнији од сјајних домаћих брендова Киа, Хјундаи, Самсунг, Џенезис или Даеву.

Бар трећина аутомобила је на струју.

Школа је у близини и сви, дисциплиновано, возе 30 на сат.

Коловоз је у саобраћајним, црвено, жуто, бело, сивим бојама. Усмеравајућа ”дебела” линија за скретање је розе.

Рупа – нема.

Свуда су, досадни, лежећи полицајци.

И камере.

На пијацама и у продавницама ври.

Ресторани су викендом препуни, чека се место.

И аеродроми су ми параметар за стандард, а овде су кошница. Само до главног града, те државе, авиони полећу безмало сваког сата, а тамо, на аеродрому, уколико желите, робот вас води до жељеног ресторана и понесе кофере.

Понекад заблесим посматрајући поља чаја, плантаже мандарина, засаде кромпира, купуса, црног и белог лука, разних житарица… Острво је, па се користи сваки метар земље за производњу. Механизација врхунска, а пољопривредници у пољима пакују робу у етикетиране кутије и џакове, и транспортују директно у продавнице. Истраживао сам и шта возе ”сељаци”.

Већ је поменуто, у овом пасусу.

Ипак, ”најскупље” сазнање, које ме признајем шокирало, је да се не узимају туђе ствари, чак ни изгубљени предмети. Буквално можете да оставите новчаник на клупи у парку и сачекаће ваш повратак.

***              

Сконтао сам, сиромашнијим народима је спасоносно – незнање о нормалном животу.

Онима који памте боља времена или су туристички обилазили свет, помоћи ће заборав.

Тешко се прелази у виши ранг без круцијалних појачања и у одбрани и у нападу.

Зато је најживље, на попусту, у ”Лидлу”.

Око замрзивача.

Нови ледени производи су на акцији.

Срећници су напунили цегере.

Не купују се кесе.

Најјачи носе кући богатство.

У мом фокусу су и они који све то безгласно посматрају уверени да су ”на сигурном” и да се тако нешто увек дешава другима.

***                       

Узгред, Џони је, не тако давно, напунио седамдесет и тим поводом одговорио на разна питања новинара.

Гуру је проговорио.

Каже, доћи ће да свира, ако проради временска машина.

И каже, боља песникиња од њега, Крлеже и Ујевића је – Мица Трофртаљка – ауторка ванвременских стихова ”моја радња, мој дућан, коме хоћу ја му дам”.

Још каже и да је нама смртницима најбоље да се нисмо ни родили.

Изгледа да  ”улици трофеја понестаје снаге”.

Ипак…

”Камо даље рођаче?…

… Није мала зајебанција.”

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Пешачка зона

Временом стекнете имунитет на ”бомбардовање” информацијама из локалног друштвено-политичког живота.

О свему и свачему се галами на друштвеним мрежама, а ”најгласнији” су политички активисти, представници и подржаваоци власти и опозиције.

Информације и коментари из тог домена су, наравно, дијаметрално различити.

Ако им приступите наивно, стећи ћете утисак да описују две потпуно различите средине. 

Ако их прихватите субјективно – бићете у заблуди.

Право стање ствари је, наравно, негде између и зато је једино исправно да верујете сопственом погледу и стандарду. На основу онога што видите у свом окружењу најреалније ћете оцењивати учинак оних који врше власт или оправданост критика супротне стране.

Понекад, грешком или намером, и медији ”залутају” и додатно ”замагле” реалност, а то никоме није од користи, јер истина увек дочека свој тренутак.

Ево једног сопственог (личног) погледа на неколико тема у локалном миљеу.

Наиме, обрадовала ме је вест да ће ускоро почети радови на уређењу преосталог дела пешачке зоне, од Трга културе до Адвокатске. Крупан је то подухват и заслужује подршку.

Шта више, у једној од ранијих колумни претпоставио сам и ”погурао” ту идеју.

Драго ми је да су исто размишљали и они који одлучују у нашој локалној самоуправи, па ћемо, како се најављује, ускоро добити штрафту од Трга до Музеја.

Прија ми и уређење зграде Културног центра, која сада заслужује да буде у комшилуку прелепе грађевине Народног музеја.

Наравно, и у вези са овим постоје и другачија мишљења, јер у нашим друштвено политичким околностима све је предмет критике, па чак и добри потези представника власти.

Једноставно,  политички противници и сви они који имају другачији избор приоритета у локалној инфраструктури – априори су против свега што уради Општина.

Заправо, наш политички живот, и не само политички, и заснива се на противљењу.

Таква нам је национална нарав.

Било би незадовољних чак и када би наш град, неком чаролијом, преко ноћи постао савршен, тако да о томе не треба трошити речи.

Реално, центар града је приоритет, јер у њему, бар по мало, бораве сви Паланчани.

А у том центру је и Деловођина зграда – која је годинама рушевина и ругло на самом почетку пешачке зоне. Ако бисмо фиксирали само тај објекат стекао би се утисак да смо у ратној зони.

Поред тога што изгледа ужасно, урушена зграда представља и опасност за пролазнике.

Вишегодишњи статус кво, наводи на закључак да решавање овог проблема спречавају  имовински односи и културно историјски значај зграде.

Из тих разлога, а пре свега финансијских, комплетна рестаурација зграде (што би било најбоље решење) није могућа.

Јер да је могућа – верујем – већ би била урађена.

У том случају овај акутни проблем може се решити само савамалским сценаријом – ангажовањем дежурних рушитеља или да цитирам председника државе – ”комплетних идиота” – који би за дан/ноћ почистили читав простор.

Ако је ”прошло” у Београду, ”проћи” ће и овде.

У прилог томе иде и чињеница да је Деловођина зграда у много лошијем стању него што је била Савамала.

У ПОСТОЈЕЋЕМ СТАЊУ СТВАРИ, а супротно чак и сопственим животним ставовима, у овом случају здушно предлажем ту опцију.

Јако је важно да се разумемо, ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ СТВАРИ ПОДРАЗУМЕВА СВЕ ШТО СЕ ГОДИНАМА ДЕШАВА ИЛИ НЕ ДЕШАВА У ВЕЗИ СА ОВОМ ЗГРАДОМ, као и последице тога.

Да, залажем се за принцип Гордијевог чвора, јер се показало да не постоји нормално решење овог проблема.

Дакле, апелујем на локалну власт да објекат уклони пре него што неко настрада.

Разлог више је и негативни утицај урушене зграде на расположење Паланчана који туда пролазе, као и гостију нашег града.

Сигуран сам да би општински правници и урбанисти пронашли реална решења за намирење садашњих законских власника стамбеног и пословног простора у згради, имајући у виду вредност будућег новог објекта на највреднијој локацији.

Притом не мислим на оне власнике који су до квадрата у овој згради дошли ”на муфте” и за багателу, а није то тешко на основу постојеће документације истражити, утврдити и регулисати ”ни по бабу ни по стричевима”.

Ако се све уради како треба, биће ту прилично новца и за општинску касу, па и за неку наредну инвестицију.

На пример, за сређивање Зелене пијаце.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Тако, некако…

„Био је нико и ништа, сада је постао нико и нешто“, овако је Душко Радовић описао неке од учесника у друштвено политичком животу свог времена.
Такав је и данас профил ликова који нам загорчавају, и иначе, компликован живот на Балкану.
Ништа(ци) су одувек присутни у политичком сегменту јавног живота и са израженом потребом да буду доминантни.
Али, у овој причи ћу их заобићи, бар персонално.
Као што знате, пре тридесетак година рестартовали смо демократију, увели владавину народа и политичаре више не бира партијски врх, као у Душково време, већ народ.
Пуре демоцрацy!
Тако, некако…
Зар не?
А владавина народа је највиши ниво људских права и слобода и не би требало да буде – упитна.
Према вишедеценијском искуству које сам стицао учествујући и професионално пратећи изборе, народ увек гласа за себе, за сопствену копију у којој се препознаје.
У складу са изреком “исто се истом радује”.
Тако изабрани представници су права слика већине гласача.
Цопy-пасте!
Са друге стране мањина пословично звоца и изражава незадовољство – јер већина гласа за погрешне.
Мерећи према општим друштвеним вредностима, као што су образовање, биографија, васпитање, поштење и слично, критика мањине често је основана.
Али, узалудна.
Не производи ништа конкретно – осим критике.
Поуздано знам јер сам одувек (и својевољно) у мањини мањине, и требало ми је времена и искуства да ово схватим.
Требало је разумети да на изборима исто вреди глас, на пример, учесника Задруге и члана САНУ.
И требало је разумети да су фото-роботи нације Кемиш и Зорица, а не Гага и Милена.
Није то лак задатак и “усвајање” те истине траје и траје…
Баш траје!
И болуцка!
Али, тако почиње победа здравог разума над заблудама.
Тако се “зарађује” самопоштовање, а самопоштовање је друго име личне слободе.
Тако, некако…
Хм?

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Зоран Ђинђић – смрт која нас је оголитила

Шта написати данас, после две деценије од убиства Зорана Ђинђића, а не поновити већ речено? Или, што је још извесније, не изазвати бес свеприсутних мрзитеља свега што се не уклапа у њихов интерес? Јер мрзитељи немају уверења, ни идеологију, већ само личне себичне потребе. И мешају се у све. Највише и најчешће у оно што не разумеју.

Баш зато им је Зоран Ђинђић и био стална тема, а потом постао мета.

Свакако, био је најпрагматичнији политичар на српској вишестраначкој сцени.

Неоспорно, и најобразованији.

И то је био темељ његовог политичког профила.

Ширио је оптимизам и покушавао да промени, често губитнички, и повремено пргави карактер народа.

Желео је да постанемо део развијеног света и повео нас у том правцу, али нисмо хтели тим путем.

Убијен је на вратима радног места, јер се супротставио екстремним десничарима и криминалцима. Држава у којој је био председник Владе, била је слабија од руке која је држала снајпер, и није га заштитила.

И та смрт нас је оголитила.

Приказала је нама самима и свету да смо, у већини, нација десничара.

Чињеница јесте да различите десне политичке опције добијају већинску подршку у Србији преко тридесет година. Неке од њих су се на папиру водиле као левичарске или  демократске, али у пракси су биле супротност.

Убиство премијера допринело је да многи схвате право стање и однос снага у Србији.

Признајем, био сам један од њих.

Не зато што сам био поклоник лика и дела Зорана Ђинђића.

Шта више, нисам, а нарочито не откад је дошао на власт.

Додуше, дивио сам се његовој речитости и снази идеја које је желео да нам пренесе, али не и његовим политичким потезима, од којих су, реално, многи били изнуђени односом снага у тадашњој владајућој коалицији.

И баш тако је са нама, кроз историју коју имам могућност да сагледам, често нам недостаје карика која је одлучујућа, та једна која повезује остале.

Ових дана поново сам прочитао текст који сам написао, пре десет година, поводом деценије од убиства премијера Ђинђића и тешко да бих га данас потписао.

Да вас не одвучем у погрешном правцу, текст је новинарски добар и тачан (и доступан у електронској архиви „Паланачких“, па изволите ако вас занима), али „појели“ су га „скакавци“.

Ма, поштеније је рећи да је „сажвакао“ сам себе.

Једноставно, све се променило.

Околности, погледи, размишљања…

Десет година је ништа за човечанство, али је много за човека.

Био сам идеалиста, а данас знам да сиромашни народи имају сиромашне мисли.

Сиромашан је човек који нема знање, образовање, ширину схватања, толеранцију…

Сиромашан човек не познаје и не признаје другачија размишљања, друге људе и народе, али им суди. Самоуверено то ради на клупи испред продавнице, у кафани, кафићу, стадиону…

Све више је сиромашних и на „културнијим“ местима.

И ту је, по мом мишљењу, Зоран Ђинђић круцијално погрешио.

Превише умно и филозофски је посматрао поједине приземне ствари.

Није их препознавао.

Веровао је да је идеја „снажнија“ од заслепљености, буздованства и похлепе, а показало се да овде није.

Можда је био исувише велики за малу Србију.

Покушавао је да прагматизује сопствену визију, али она није „становала“ овде.

Тешко је написати, али морам, и раније смо убијали своје владаре, али овога пута смо пуцали и у себе.

Томе сведоче све ове године, у којима се нисмо помакли напред.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Ми Паланчани

У дигитално доба многи су постали део „јавног информисања“ и имају свој мали медиј, са сопственом, потпуно приватном, „уређивачком политиком“. Много је ту храбрих, мудрих и упућених у све и свашта.

Али, нису све играчке за сву децу.

И није то права слика са животног терена.

На пример, ако би ”виша сила” угасила друштвене мреже ми Паланчани би били, скоро, па пример лојалности. Нема ту, већ двадесетак година, много грађанског ”таласања”. Нема више некадашње страсти на политичком полигону.

Понекад букне, па се брзо врати у колотечину.

Али, у том свакодневном ”тиховању” у реалности и ”галами” на мрежама, дугачак је списак очекивања Паланчана од власти.

Разумљиво, јер годинама смо живели у дужној и блокираној општини, без редовног снабдевања водом, са искљученом уличном расветом, лошом инфраструктуром и без посла.

И нормално је да људи хоће – нормалан живот. 

Што пре. 

Заправо, одмах.

Бар, три петине нормалности.

Реално, у последњих неколико година догодиле су се одређене промене.

Далеко је све то од благостања, али ко још зна или памти како изгледа благостање.

Оно што је у другим местима, мање-више уобичајно, овде је постало добра вест и велики успех власти.

Али, сви који су упућени у вишедеценијску голготу Паланчана са разним ликовима на виталним политичким позицијама, и њиховим учинком, разумеју значај промена које су се догодиле.

Апсурдно је и сурово тачно – после бројних ”сувих” година, изашли смо из ”пустиње” – попили воду и окупали се!!!

Растеран је и мрак, ”упалили” смо улично светло!!!

Град изгледа боље, поједини делови су освежени, реконструисане су многе улице, отворена фабрика… Клинци имају пар нових игралишта… Болница је углађена – додуше само споља… Музеј сија, и програмски и визуелно… Улепшан је Културни центар… Изграђен је одличан Трг културе, поред Библиотеке…

Родила се и нада да ћемо постати културнији.

Ради се на томе.

Радуцка.

Да ли нам је све то довољно да бисмо били задовољни грађани?

Наравно, не.

Недостаје посао за све оне који желе да раде, пристојне плате од којих може да се живи, али пре тога недостаје позитивизам и вера да и нама могу да се дешавају нормалне ствари.

Недостаје пристојност и пријатност у међусобној комуникацији, пријатељско опхођење, заправо култура живљења.

Чаробна реч је и емпатија.

Али, нисмо баш томе склони, јер често подразумева и лични губитак.

Кошта нас вишедеценијско оскудевање, па су неки заалавили за сопствену берићет.

И ”заливају” ту личну фатаморгану.

Уживају у привиду, не схватајући да није срећа имати када си окружен неимањем. 

Није ни смех лековит, ако се смејеш сам.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Од Трга до Музеја

Први, и једини, пут сам јавно похвалио локалну власт у Смедеревској Паланци када је реконструисан део главне улице и изграђено поплочано шеталиште са фонтаном.

Било је то давно, не сећам се године, а похвала је била потпуно заслужена.

Радио бих то чешће и са задовољством, да је било конкретног разлога.

Да не бедачим, могао је да се провуче још неки плус, ту и тамо…

Али, ”мало је, куме!”.

Реално, какве смо бирали, добро смо прошли.

Додуше, имали смо пар пристојних људи на функцијама, међу њима и једног кога су Паланчани искрено волели – који није могао да уради много јер је против себе имао и лоше сараднике и републичку власт.

Елем, новоизграђена пешачка зона дала је урбани шмек најпрометнијем делу града, а фонтана је постала права атракција, посебно деци.

Екстра бенефит био је велики плато за одржавање културно забавних програма, који настаје једноставним ”гашењем” водоскока.

Тако велики подухват иницирао је и супротна мишљења.

Било је незадовољних.

Критикована је власт због нарушавања старог изгледа главне улице.

Наравно, пале су и тешке речи.

А тада смо тек почињали да  стичемо јавно ”пљувачко” искуство. 

Током година, повећавао се број људи који су, погрешно разумевајући право на мишљење, слободу говора и културу дијалога, успели да обесмисле и похвалу и критику.

Томе су доприносили сви актери у јавном животу, власт сталним истицањем свог значаја и улоге, а њени противници перманентним критикама.

Није свака активност владајуће елите – подвиг, али није ни за критику по сваку цену.

Истина је увек, негде, између крајности.

И управо ту – негде – покушаћу да ”углавим” носећу тему овог текста.

А то је новоизграђени Трг културе.

Пре неколико дана, програмом за најмлађе суграђане, почео је и да окупља Паланчане.

Одлична идеја и избор праве локације поред Градске библиотеке, као и идеално искоришћен простор, су учинак локалне самоуправе који треба јавно похвалити.

Један неуређени део града је оживео и постао значајан и употребљив.

Паланчани су добили простор који ће оплемењивати програмима и додавати догађаје у књигу будућих сећања.

Добра је прилика и да се настави даље.

Изградњом Трга културе нову вредност и значење добила је и пешачка маршрута – ”Од Трга до Музеја“ – а то намеће потребу за поплочавањем и  остатка шеталишта, од Банке до Комитета.

Знам, скупа је то ”играчка” за касу која се тек опоравила и унормалила, али вреднија од пара су задовољна лица Паланчана на дугачкој поплочаној штрафти.

И већ видим тај пројекат на столу.

Јер, осећа се енергија која превазилази бескорисне политичке оквире.

Да није тако, још би ломили ноге када кренемо у Библиотеку.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Србија, ових дана

На српској политичкој сцени одавно се не гласа за политичке странке и њихове програме, већ за појединце-лидере који их представљају у јавности.

Наиме, идеологије већине актуелних политичких партија су сличне  и не утичу пресудно на опредељивање гласача на изборима. Често, у тим партијским документима, ”папир трпи свашта”, а живот је потпуно другачији.

Ваљда зато, али и због наших навика из прошлости, снага сваке политичке странке је у популарности првог човека.

Тако је створен култ лидера у свим политичким организацијама.

Могло би се рећи да су председници странака у Србији несмењива категорија – док сами не одлуче супротно.

Потпуно је јасно да политичка пензија не пада на памет Драгану Марковићу (ЈС), Ивици Дачићу (СПС), Чедомиру Јовановићу (ЛДП), Ненаду Чанку (ЛСВ), Борису Тадићу (ДС, СДС), Вуку Драшковићу (СПО), Војиславу Шешељу (СРС), Милану Кркобабићу (ПУПС), Расиму Љајићу (СДПС), Сулејману Угљанину (СДАС), Велимиру Илићу (НС), Александру Вулину (ПС) и Маријану Ристичевићу (НСС), за које нам се (оправдано) чини да су одувек ту.

Повлачење са лидерске позиције у странци најавили су само Александар Вучић (после наредних избора) и Драган Ђилас (уколико освоји власт а не реализује дата обећања у периоду од шест месеци).

Како се стиче популарност на политичкој сцени Србије?

Очекивани одговор на ово питање би био да је она у реципроцитету са учинком оствареним током политичког или професионалног ангажмана, али прави одговор је да се популарност стиче искључиво присуством и начином представљања у медијима.

У Србији одувек ”народ мисли како новине пишу”.

Ова констатација се односи на највиши ниво политичког живота, јер на локалу важе и нека друга мерила. Такође, она се односи на бар половину бирачког тела, док остатак чине опрезнији (аналитичнији) гласачи, и апстиненти.

Од почетка вишестраначког система у Србији активисти политичких партија су се препуцавали, свађали, па и тукли на улицама, око заступљености у најзначајнијим електронским или штампаним медијима.

Исто толико траје и подела на медије који подржавају власт, којих је одувек било немерљиво више, и оних који ”раде” за опозицију.

Ово је прилика и да коначно разумемо да нигде на свету не постоје објективни медији, јер је произвођач медијског садржаја човек – који је, у суштини, субјективно биће (односи се на све људе и све професије).

То, наравно, не значи да су се сви ”продали”, како се код нас често оцењује све оно што се не разуме, или не подржава.

Заиста, има медија који су испод минимума прихватљивости и већином су то они који без аргумената величају власт или пласирају лажи са циљем омаловажавања опозиције, али таквих има и на другој страни.  

Наравно, има и медија који су објективно субјективни, што значи да у стварању медијског садржаја користе истину и аргументе, којима потом аутори додају лични печат, па је производ који добијемо на нивоу професионалног информисања (у једном од значења ”објективност је независност од мишљења и интереса субјекта”, а то је у реалности тешко остварљиво).

Ако, у том контексту, сагледамо позиције српских политичара током минулих тридесетак година уочићемо да су најпопуларнији били највиши државни функционери, председници државе или владе, који су имали највећу позитивну присутност у медијима.

У народу је популарна изрека ”гласаћу за тебе када будеш на власти” и то, заиста, и јесте модел размишљања и деловања једног дела бирачког тела.

Због свега наведеног, промене власти у Србији су биле ретке.

Заправо, оне су биле изузетак, а не правило.

За нешто више од три деценије вишестраначког система промена власти се догодила два пута, 2000. и 2012. године, што значи да је просечан период трајања једне гарнитуре око десет година.

Реално, као гласачи нисмо се прославили.

Сходно томе, нисмо се ни наживели нормалног живота.

Али, много горе су прошли политички лидери: Милошевић је завршио у затвору и тамо умро, Ђинђић је убијен, Коштуница се повукао у планину, а Тадић се заиграо у неком од својих филмова.

Следи Вучићев ”Дан Д” – 3. априла.

Уколико политичка групација коју предводи освоји нови мандат, ”скинуће клетву” са већ поменутог, десетогодишњег, рока трајања једне гарнитуре на власти.

Са друге стране опозиција, која делује много организованије него у неким претходним приликама, најављује победу и свођење рачуна.

Србија, ових дана, полако, постаје вулкан који дими, грми и прети.

Чини се да би ерупцију могла да заустави само убедљива победа једне од супротстављених страна.

Јер, ако превагне ”за пола коша” биће крив неко некоме.

Биће љутих и надмених.  

Такви смо.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Новак – један од оних који су се већ уписали у вечност

Лоше се осећам због догађаја у Мелбурну, јер су лоше све опције које су Новака Ђоковића одвеле у притвор уместо на тениске терене на којима је изградио себе као неприкосновену спортску величину. 

Мучнину ми увећавају непримерени, чак и одвратни, коментари дежурних мрзитеља на друштвеним мрежама, које скоро да је немогуће не видети.

Покушаћу да те баљезгарије не завреде више ни слово у овом тексту.

***   

Уколико посматрамо само суве чињенице држава Аустралија одобрила је Ђоковићу улазак у земљу и учешће на тениском турниру, уз изузеће од обавезне вакцинације, које је издато на основу лекарског уверења да је прележао болест у периоду који признаје закон те државе, а потом ставила ван снаге сопствени документ. То, ако је тачно (а изгледа да јесте), наводи на закључак да је у питању нешто баш труло у земљи кенгура, као и да разлози за агресивност према најбољем тенисеру света – нису из ове приче.

Са друге стране, до свега овога не би ни дошло да је Новак примио вакцину, која је медицински признато средство превенције против актуелне болести, а папир о обављеној вакцинацији је и неопходан документ за путовања по свету (знам то из личног искуства путујући којекуда у последње две године).

Новаково (као и свачије) приватно право је и да вакцину не прими, али то у време пандемије компликује живот, путовања свакако отежава или чак онемогућује, а подразумева и одговорност за евентуално угрожавање здравља других људи.

Потпуно сам уверен да је, због угледа и утицаја који има на планетарном нивоу, Новак вакцину требало да прими пред камерама медија и на тај начин стимулише и друге да то учине.

Наравно и то спада у домен само његових одлука.

Више пута сам, а нарочито у временима када је био жестоко нападан у домаћој јавности, објавио да Новака Ђоковића сматрам највећим живим Србином, због резултата које је постигао у спорту којим се бави и свега што је учинио на позитивном представљању своје земље у свету (нас који, стално или привремено, живимо далеко од домовине по њему препознају више него по имену државе из које потичемо).

За мене је највећи и сада, и посебно сада, када, неоправдано, али и својом недовољно промишљеном одлуком, пролази кроз тешкоће које сигурно није заслужио.

De facto, аустралијске власти су погрешиле јер су поступиле супротно сопственим законима и одлукама. Погрешили су и што ”тренирају строгоћу” на погрешном човеку, који заслужује посебан третман, баш због изузетних спортских резултата које је остварио на тениским теренима у тој држави претходних година.

Можда ће поједине заболети, али нисмо сви исти.

Разликујемо се по ономе што остављамо као траг сопственог животног учинка.

Овде се не ради о појединцу који се зове Новак Ђоковић, већ о једном од оних који су се већ уписали у вечност.

***

… и ваљда очекивано, док ово пишем Суд је пресудио у Новакову корист и пустио га на слободу.

Заправо Суд је пресудио да, с обзиром на приложену документацију, није било потребе за суђењем.

Чини се, по изјави коју је Новак дао чим му се пружила прилика, да ће и учествовати на турниру.

Волео бих да могу да се баш скроз обрадујем због оваквог расплета.

Не, не могу.

Остао сам заробљен у мислима о вирусу који нас је поразио.

О невидљивом – који нас је показао.

Ту, тамо, свуда!

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО ГЛАС

Увек сам био за то да на све изборе треба изаћи и искористити своје демократско право.

Стога сматрам да греше они који то не чине.

Посебно осуђујем оне који не желе да гласају из неког свог протеста или из ината. Пракса и искуство су ме уверили да су то најчешће људи који „до подне мрзе себе, а од подне цео свет“, они којима „све смета“ и „нико им не ваља“.

Себе, своје вредности и допринос окружењу, наравно, не преиспитују.

Има и људи који о гласању и изборима уопште не размишљају, једноставно, немају тај „чип“ у глави, али то је потпуно друга „врста“.

Да не би било неспоразума, уопште не подржавам демократију као систем, и сматрам, а о томе је већ било речи на овом месту, да је за овакве слободоумне и помало површне народе, корисна и сврсисходна једино строга дисциплина и владавина елите. Гласачко право, по мом мишљењу, требало би да буде привилегија најбољих и најуспешнијих људи.

Тако би се избегло да његово величанство ГЛАС, уличара, скитнице, пробисвета, насилника или барабе (какви свакодневно парадирају и нашим „сокацима“) на изборима вреди исто као и ГЛАС најбољег студента, професора, радника, сељака, спортисте…

Ако се пребројимо, јасно је да безвредних људи има много више него оних који представљају друштвену елиту.

Но, и поред свега тога, потпуно сам свестан да не живимо у старом Риму већ у данашњој Србији, па је зато мој став да на изборе треба изаћи и гласати по сопственом уверењу.

Живећемо управо онако како на изборима – одлучимо.

А живот у Србији, ни после ових Ванредних парламентарних избора, неће се радикално поправити. Неће нам, на жалост, бити боље, па и поред тога што сам рођени оптимиста, потпуно сам сигуран да ће бити још теже опстати са платама које падају и ценама које скоро неконтролисано расту. Повећаће се и број људи без сталног запослења.

На жалост, на то смо навикли и научили са тим да трајемо.

Проблем је, чини ми се, у нама самима, у нашој свести и недостатку амбиције да се мењамо, развијамо, поправљамо и напредујемо.

Тек када променимо тај однос према себи и животу уопште, и систем вредности вратимо бар на ниво на коме је био некада, у време стасавања генерација које су сада већ у зрелим годинама, овде ће почети да се живи квалитетније.

Промена у нама донела би културолошки бољитак али и економску стабилност, јер би почели да се цене рад, знање и квалитет.

На жалост, доживљај слободе и демократије овдашњих људи деформисан је површним али и субјективним приступом суштини друштвеног и политичког ангажмана.

Резултат који добијамо у пракси пре би се могао назвати – анархијом.

Генерације које не памте време СФРЈ, када смо били међу најпоштованијим државама на планети, рођене после осамдесетих година прошлог столећа, мисле да живот почиње од њих.

Старе вредности, самим тим што им углавном нису познате, за многе од њих и не постоје. Високи ниво некадашњег друштвеног и политичког живота, образовања, спорта, културе и уметности, данас је срозан до понижења.

Место у јавном животу овог поднебља, некада резервисано за планетарно успешне појединце, данас заузимају Цеца, Кеба и Станија.

Уместо медија добили смо таблоиде и Пинк.

Књиге се читају на интернету – препричане.

Млади се заљубљују на Фејсбуку.

Наравно да разумем да је прошло време тапки и кликера, жмурки и кућица од картона, али…

„Ја не тражим плена, ја сам жељан зрака и мало беле јутарње росе.“

…, кога је још брига за то.

У недељу су избори.

Па хајде да се изаберемо.

(ТЕКСТ ЈЕ ОБЈАВЉЕН 9. МАРТА 2014. ГОДИНЕ)

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Радослав (Раја) Цокић – 25 година у фотељама

Три деценије паланачке демократије, уз пар изузетака, обележили су и украли од грађана разни политиканти, који су у време својих мандата највише бринули – о себи.

Међу њима се, по дужини стажа у разним фотељама, издваја Радослав Раја Цокић познатији као Певач из Ратара, који је фотељашио, безмало, 25 година.

Био је Раја, од `97. до недавно, председник општинске Владе, председник Општине, начелник Подунавског округа и народни посланик, а остао је упамћен по томе што се у време својих мандата највише бавио пуњењем сопственог буђелара, малтретирањем неистомишљеника, становањем у општинском стану а потом и узимањем општинског стана у центру града у власништво. Посебан куриозитет Рајине председничке владавине, који су, својевремено, обелоданиле „Паланачке“ а забележен је и у дневној штампи, је адаптација тоалета у једној сеоској школи, која је коштала 40 хиљада евра.

 На почетку политичке каријере посрећило му се да га Коалиција „Заједно“ постави за председника општинске Владе, па је тако повећан број користољубивих сарадника који су окруживали Паланчанима најдражег председника Општине, др Душана Нарића.

Потом је преузео функцију директора Фабрике намештаја Гоша и на њу ставио катанац – за сва времена.

Неколико година касније због свађа и подељености у локалном ДОС-у наместила му се прилика да седне у фотељу председника Општине.

Док је уживао у моћи и заљубљености у самога себе одлучио је да поради и на естрадној каријери и да раније кафанско певање унапреди у снимање спота на Кисељаку. У његовом извођењу туђа хит песма „Ко те има тај те нема“ у пракси се односила на општински буџет и грађане који су од њега добијали најмање.

Једне од тих година, док је председниковао општином, изгласан је буџет у коме је паланачкој цркви додељено много више пара него икада раније.

Умислио је да ће тако добити подршку свештенства и привући гласаче.

И наместило се баш тада, док сам у време задушница обилазио гробове предака на Старом гробљу, да се испред цркве брвнаре сретнем са паланачким поповима који су ту дочекивали грађане ради пружања пословних услуга, и да се по навици запричамо о политици. Иначе, наши попови обожавају политичке теме, нарочито старија гарда, а ја сам им, као новинар, увек био занимљив саговорник, па и сарадник из времена октобарских протеста 2000. године у којима су активно учествовали.

Нисам верник и немам проблем да и пред службеницима „небеског“ предузећа будем директан, па сам их одмах на почетку разговора „чачнуо“ око количине пара из буџета које им је наменио Раја, а они ме скоро хорски оптужише да много критикујемо у „Паланачким новинама“ председника и да није он то заслужио. Најгласнији  је био тадашњи прота који је, поред осталог, изговорио и невероватну реченицу: „Ето и мене критикују што имам велику кућу и возим добра кола, па зар треба као Исус да јашем на магарцу“. 

Има више сведока тог догађаја и сигуран сам да ће неко прочитати овај текст и присетити се те пикантерије.

Још једна „тековина“ Рајине владавине је прерана и скроз лоша приватизација у коју је, незадовољан подршком, гурнуо Јавно предузеће (РТВ) „Јасеница“, предавши вишедеценијско општинско јавно гласило у власништво месара и трговца из Смедерева. Новац који је пре тога био намењен том Јавном предузећу, преусмерио је на приватну телевизију са чијим се власником „зближио“ још у време изборне кампање после које је изабран за председника Општине, а доласком на власт одужио се и наредбом Општинском јавном правобранилаштву да се отпише вишемилионски дуг који је он имао за коришћење јавног земљишта у центру града. Тих година Паланчани су свакодневно могли да гледају хвалоспеве о Рајином лику и делу на тој телевизији.

Ради потпуне истине, треба додати да је Рајин „рад“ у време мандата на месту председника Општине био тема и у сваком броју „Паланачких“, али у реалној интерпретацији.

Новина је аутентичано средство информисања, увек доступни доказни материјал, увек при руци (није пролазна као ТВ прилог који може и да се заборави), па верујем да му није било пријатно да га непрестано јавно подсећамо на погубне резултате његове владавине.

Са друге стране, чињеница да нас никада није тужио, потврђује да смо објављивали само истину.

Та „борба“ била је непрестана, и нама ни мало лака, јер су у рукама власти били „и нож и погача“, а ми перманентно на ивици гашења.

Али, било је и епизода које су нас охрабривале, па и засмејавале.  

Један занимљив догађај из кабинета председника Општине испричао ми је одборниктадашње владајуће коалиције, који је био присутан када су Раји донели тазе број „Паланачких“ са њим на насловној страни уз одговарајући пратећи текст, а његова реакција је била да баци новине на под и почне да скаче по њима.

Написао сам у време када је био моћан и осветољубив много текстова о његовом раду што ми даје право да га поменем и сада када је, поново, нико и ништа.

На основу понашања и учинка у време док је био на функцијама уверен сам да је нико и ништа био одувек, али су му политика и стицај околности омогућили незаслужену друштвену улогу. Имао је Раја из Ратара богату политичку каријеру. Као нико, пре или после њега, фотељисао је од локалног, преко регионалног, до државног нивоа.

Данас када помислим на њега „падају ми на памет водене боје, умазане руке брзо се перу…“.

Али…, зашто ме је, после толико година, „пронашло“ ово сећање?

Разлог би могао да буде тај што видим како мој родни град престаје да буде непожељно место за живот и како се полако, полако, полако – уређује.

Није лако поправити у Смедеревској Паланци све што су разни ликови на значајним функцијама деценијама упропашћавали. Мислим да то чак није ни могуће учинити у потпуности или бар захтева неко дуже време и потпуно стабилан буџет.

Али, након много година пропадања, нешто је почело да се мења.

Реализују се идеје, размишља се унапред, и живот Паланчана почиње другачије да мирише.

Много је важно ко седи у првој фотељи.

Увек, „све мирише од главе“.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Електронска мочвара

Узнемирујуће је колико се агресије и мржње публикује на фејсбуку и твитеру, па се добра идеја о дружењу на друштвеним мрежама претворила у електронску мочвару.

Немоћ да уобличе сопствене животе код неких људи производи бес који усмеравају ка другима.

Право на глупост је загарантовано Уставом и зове се слобода говора, али насиље је кривично дело.

Насиље на друштвеним мрежама постало је реалност и све присутнији злочин нашег доба.

Како нам се догодило да у светлијој прошлости „оставимо“ и лепо васпитање?

Да ли је интернет ослободио злог духа из боце наших „ниских страсти“?

Било је свакаквог света и пре друштвених мрежа, али нису имали прилику или храброст да се превише експонирају. Звоцали су у разним чекаоницама, галамили у кафанама, а реални „домет“ њихових фрустрација је био занемарљив.

Појавом интернет комуникације ти несрећници и лузери добили су „микрофон“ и простор за деловање.

Реално, у том муљу људске природе, доминирају празноглавци, који „ударају“ директно, буздовански. Како би другачије?

Али, има и „дипломираних“ – свезналица.

Посебна група су инструктори – саветници, који нас „подучавају“.

Заједничко им је да на свако супротно мишљење реагују одмаздом: три-четири мржње после ручка, неколико претњи уз кафицу поподне, пар увреда пред спавање…

Због дугогодишњег присуства у јавном животу, пре свега због колумни у „Паланачким“, био сам неколико пута мета напада, претњи и увреда разних интернет мрзитеља. Било је ту „дежурних“ замлата, партијске бораније, али и скривених ликова-изненађења.

Имагинарност интернета ствара илузију да су сви сумњиви, мада понекад и заиста занемимо када, иза скривеног профила, препознамо пристојног комшију, професора у пензији или бившу новинарку.

Поједини електронски насилници су мотивисани умишљеним интересом, који је, по правилу, у дисбалансу са реалношћу. Има и оних који мрзе „из досаде“, али такви су кратког даха. Док су код првих основни циљеви освета и дискредитација „жртве“, ови други се више баве самозадовољавањем.

У обрачуну интернет насилника са нормалнима, понуђени садржај мржње и увреда је мешавина фантазије, хорора и порнографије.

Насилници, нормално, „доминирају“.

Нормални су збуњени и забринути.

А супротстављање таквом безумљу је важан посао државних органа.

Јер, добило је најбољег ортака оно „познатије“ – насиље са модрицама.