Побуна српске памети
Када студенти-средњошколци-професори-наставници устану против власти, то је побуна памети против незнања, бахатости, ширења мржње, корупције и криминала, који прождиру српско друштво.
Догорела је трпња и најбољи које Србија има више не могу да поднесу суноврат примарних друштвених вредности и одсуство нормалности, а то је почетак расплета, који је неизбежан.
Кап која је прелила чашу, је недвосмислена, и мора се рећи монструозна, решеност режима да заташка новосадску трагедију у којој је погинуло 15 људи и још двоје тешко повређено и све своје капацитете усмери на избегавање сопствене одговорности и свој опстанак на власти.
Српска памет зна да је држава изнад сваког режима – бар би тако требало да буде – и да има довољно ресурса, односно професионалаца, који би могли да утврде кривичну и политичку одговорност за трагедију до које је дошло услед лоше обављених јавних радова.
У случају о коме је овде реч, не треба бити полицајац или тужилац и схватити да је потребно само прегледати оригиналну документацију и похапсити све оне који су доносили и спроводили одлуке, које су довеле до трагедије.
Политички одговорни су, наравно, сви функционери који су се сликали и хвалили успешно обављеним послом реконструкције Железничке станице у Новом Саду, а они се јасно виде на снимцима са неколико свечаних отварања и предизборних позирања, која су одржана на том месту.
Заправо, из досадашњих сазнања, до којих се дошло појавом узбуњивача и анализама независних стручњака, јасно је да је надстрешницу срушила корупција, а дугачак ланац оних који сматрају да им припада део ”колача” довео је до тога да је најмање потрошеног новца уложено у непосредне радове.
Однос актуелне власти према јавној имовини и народним парама, који је трагичним догађајем расветљен у Новом Саду, није никакав изузетак или издвојени случај, него смишљени и разрађени систем пљачке који непрестано траје на свим нивоима власти, са циљем да се чак и најмањим ”шрафовима” омогући екстра профит, којим ће бити трајно купљени за фанатичну одбрану режима, увек када је то потребно.
И управо те слике, режимских хулигана и битанги у јуришу на српску памет, гледамо ових дана на местима где се одржавају протести или помени жртвама новосадске надстрешнице.
У бумеранг ефекту те сулудости режима, повећава се број оних који се придружују протестима, а повећава се и број захтева чије се испуњење тражи.
Како ствари стоје, недостајаће места у затворима, када почне свођење рачуна (то ће бити прилика да се процесуирају и сви они који су се ”омастили” у последњих тридесетак година, и пронашли су ”уточиште” у бизнису или актуелним опозиционим странкама).
А тај дан ће сигурно доћи, пре или касније.
Dormit aliquando ius, moritur nunquam.