Најезда штеточина

У свакој нормалној држави јавно изречене оптужбе о крађи милиона евра, офшор фирмама и муњевитом богаћењу врха власти биле би разлог за хитне истраге, али у Србији све то пролази без одговора.

Нема демантија, нема истрага, нема институционалне реакције.

Само тишина.

И та тишина није случајна, она је део система.

Јер корупција у Србији није последица слабости система – она је систем.

Уплетена је у сваку пору јавне управе, у политичке странке, у медије, у судове, у институције које би требало да је сузбијају.

И, што је најгоре, у свест људи.

Навикавање на неправду, на некажњивост, на бахатост власти, створило је друштво у коме је крађа очекивана, а поштење сумњиво.

Свака афера у Србији има исти циклус трајања: откривање, шок, медијски наслов или два и онда мук.

Нема процесуирања.

Нема оставки.

Све завршава у архиви колективне амнезије.

Последице тога су катастрофалне, јер најезда политичких штеточина не погађа само буџет, већ уништава и поверење.

Грађани више не верују у институције, у изборе, у правду, а кад нестане поверења, нестаје и држава.

Остаје само лоша имитација нешто што личи на државу, има председника, скупштину и министарства, али функционише као приватна фирма, у којој се закони доносе по мери власника.

Систем у коме нема одговорности, није систем.

То је пљачкашки поредак.

Докле год нема последица, корупција ће бити правило, а они који се боре против ње изузетак.

И зато није питање колико су украли, већ шта смо ми као друштво спремни да урадимо са тим сазнањем?

Јер ова најезда неће стати сама од себе.

Она ће бити заустављена тек када неко заврши у затвору, кад институције крену да раде свој посао, кад грађани престану да се навикавају, кад корупција поново постане срамота, а не стратегија.

До тада, остаје нам да набрајамо станове, куће, рачуне, фирме и да гледамо како штеточине прождиру оно што је преостало од буџета, од нормалности и од уверења да Србија може да буде много више од хранилишта за паразите у фотељама.