ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Електронска мочвара

Узнемирујуће је колико се агресије и мржње публикује на фејсбуку и твитеру, па се добра идеја о дружењу на друштвеним мрежама претворила у електронску мочвару.

Немоћ да уобличе сопствене животе код неких људи производи бес који усмеравају ка другима.

Право на глупост је загарантовано Уставом и зове се слобода говора, али насиље је кривично дело.

Насиље на друштвеним мрежама постало је реалност и све присутнији злочин нашег доба.

Како нам се догодило да у светлијој прошлости „оставимо“ и лепо васпитање?

Да ли је интернет ослободио злог духа из боце наших „ниских страсти“?

Било је свакаквог света и пре друштвених мрежа, али нису имали прилику или храброст да се превише експонирају. Звоцали су у разним чекаоницама, галамили у кафанама, а реални „домет“ њихових фрустрација је био занемарљив.

Појавом интернет комуникације ти несрећници и лузери добили су „микрофон“ и простор за деловање.

Реално, у том муљу људске природе, доминирају празноглавци, који „ударају“ директно, буздовански. Како би другачије?

Али, има и „дипломираних“ – свезналица.

Посебна група су инструктори – саветници, који нас „подучавају“.

Заједничко им је да на свако супротно мишљење реагују одмаздом: три-четири мржње после ручка, неколико претњи уз кафицу поподне, пар увреда пред спавање…

Због дугогодишњег присуства у јавном животу, пре свега због колумни у „Паланачким“, био сам неколико пута мета напада, претњи и увреда разних интернет мрзитеља. Било је ту „дежурних“ замлата, партијске бораније, али и скривених ликова-изненађења.

Имагинарност интернета ствара илузију да су сви сумњиви, мада понекад и заиста занемимо када, иза скривеног профила, препознамо пристојног комшију, професора у пензији или бившу новинарку.

Поједини електронски насилници су мотивисани умишљеним интересом, који је, по правилу, у дисбалансу са реалношћу. Има и оних који мрзе „из досаде“, али такви су кратког даха. Док су код првих основни циљеви освета и дискредитација „жртве“, ови други се више баве самозадовољавањем.

У обрачуну интернет насилника са нормалнима, понуђени садржај мржње и увреда је мешавина фантазије, хорора и порнографије.

Насилници, нормално, „доминирају“.

Нормални су збуњени и забринути.

А супротстављање таквом безумљу је важан посао државних органа.

Јер, добило је најбољег ортака оно „познатије“ – насиље са модрицама.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Oзбиљан задатак локалне власти

У Великој Плани догодила се трагедија, хулигани су, ничим изазвани, испред једног кафића на смрт претукли младића, тинејџера, који је са друштвом изашао у ноћни провод.

Недавно, у Смедеревској Паланци други младић је сурово претучен у кафићу у строгом центру града. Такође, без разлога. Срећом, преживео је напад неколико монструма који су га ударали чак и флашом.

У два суседна града ноћни живот младих постао је крвава лутрија.

У Смедеревској Паланци хулигани редовно изазивају сукобе у касним сатима, викендом, празником и у време распуста. По правилу, без повода нападају младе који се нормално забављају. Према речима појединих угоститеља, типично је да су у групи и нападају „као хијене“, а сукобе започињу небулозним питањима, „шта ме гледаш“, „’де си пош’о“, „што ме гураш“ и слично.

Због насилног и вандалског понашања, неки од њих су већ регистровани у полицији, а самим тим и њихови родитељи су упознати са понашањем своје деце.

И управо одговорност родитеља је највећа јер они пружају основно и најважније васпитање. Следећи васпитни ниво је школа, а потом и држава са својим казнено-поправним методама.  

Међутим, у разореном друштву, са потпуно поремећеним системом вредности, у коме материјално сиромаштво траје деценијама, а исто толико народ се заслепљује тривијалним политичким сплеткама и фабрикованим „кризама“…, где је знање депласирано а „памет“ се купује на отвореној тезги или у партијским централама…, где се новац третира као највише божанство…, а људски живот је скоро безвредан – у таквом друштву почињу да владају правила чопора.

У таквом друштву „снага царује, док ум кладе ваља“, и на површину испливава најгоре у људима.

Млади хулигани који покушавају да се експонирају насиљем, производ су таквих породичних и општих друштвених односа.

Да би им се друштво супротставило, да би их поправило, прво мора да „призна“ да постоје, ту око нас, у комшилуку, у кући рођака или познаника.

То признање би помогло да буду препознати, можда чак и пре него што стигну да се јавно „изразе“ као насилници.

Они су видљиви на улици, у школи, кафићу, продавници…

Понашају се бахато, пуни себе и уверени у вредност својих „идеја“ и поступака.

Немају стид.

Охрабрују се опијатима.

Глупост им је у очима, а језик прост.

Задатак је озбиљан, јер одбрана од глупости је најтежи посао и, у том контексту, апсолутно треба подржати одлуку локалне власти у Смедеревској Паланци да нешто предузме на том плану и „змији стане на реп“.

Очекујем да и у пракси буде спроведено све што је предложено на недавно одржаној седници Савета за безбедност, коју је по хитном поступку сазвао председник Општине.

Наиме, власт је реаговала на насиље, ограничила ноћни рад угоститељских објеката и забранила продају алкохолних пића у свим продавницама после 22. Иницијативу су подржали и паланачки угоститељи и на свој начин супротставиће се насиљу.

Одлично, али не и довољно.

Од круцијалног значаја је стално и активно ноћно присуство полицијских патрола у граду, на местима где се одвија ноћни живот омладине.

Ове, значајне одлуке паланачке власти, изазвале су различита реаговања на друштвеним мрежама. Наравно, доминирала је подршка – али било је и „тражења длаке у јајету“ и свега онога што већ дуго спречава „Малог Перицу“ да одрасте.

Појавили су се и коментари о заштићеним младим хулиганима који, наводно, потичу из угледних градских породица.

Да се разумемо, породица која „произведе“ хулигана не може бити угледна, већ скоро саучесник у насиљу. А у покушају противзаконите заштите насилника – морално, материјално и кривично одговорна.

Јер, насилник је, најчешће, слика односа у кући из које је потекао.

Копија бруталног оригинала.

И зато никада немојте да посумњате у лековитост љубави којом испуњавате свој дом и васпитавате поколења.

Слобода се „купује“ главом и срцем, а не новцем и насиљем.

Живот је непроцењиво и непоновљиво богатство.

То је лекција коју сви морамо да научимо.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Друштвена елита“

Српска вишестраначка политичка арена, која је често у прошлости била агресивна па и брутална – ако се сетимо крвавих обрачуна полиције са демонстрантима током деведесетих – претворила се последњих година у трагикомично позориште прозивки, увреда и наивних парола, чији је видљиви резултат све стабилнија позиција власти и све већа немоћ опозиције.

Тешко је закључити да ли је то само „затишје пред буру“ или очекивано стање, настало након вишедеценијског политичарења без резултата, разних актера на политичкој сцени.

Тек, стиче се утисак да нема масовне заинтересованости за политику, као раније.

Баш зато, помало збуњује податак да нико, у досадашњем вишестраначком надметању у Србији, није окупио толико власника партијских књижица, као актуелна владајућа странка, чији се број „врти“ око 700.000. Та чињеница делује још чудније ако знамо да је партија Слободана Милошевића, на врхунцу своје политичке моћи, имала 450.000 чланова.

Владајућој армији чланова супротстављена је идеолошки шаренолика опозиција која је, као и више пута у прошлости, подељена, самозадовољна, жељна власти, али, за сада, без праве енергије и политичког квалитета да до ње и дође.

Између та два сукобљена блока, владајућих и опозиционих партијаша, налази се најбројнији „ешалон“, који не учествује директно у политичком надметању, а то су грађани који, најчешће, „гледају своја посла“. Неки од њих излазе на изборе и гласају за ове или оне, многи уопште не користе своје гласачко право, а све је више оних који су привремено или трајно напустили земљу.

Реалност живота у данашњој Србији, која није држава пристојног животног стандарда, оправдава, како постојање политички активних, тако и разочараних и незаинтересованих грађана.

У сваком случају улоге у друштвено политичком животу су подељене, а интересовања актера су углавном на позицијама задовољавања личних потреба.

Чланови владајућих партија очекују корист од своје присутности и подршке, док се опозиционари надају да ће кад-тад „постати калифи уместо калифа“ и остварити своје амбиције.

Највећи број оних који „са трибина“ посматрају дешавања у политичкој арени, разочарани су неуспехом неколико ранијих покушаја да у Србији, променом власти, дође до бољег живота.

Заправо, било је промена, али само у материјалном положају политички утицајних појединаца, на свим нивоима.

Круцијално болна, али на чињеницама заснована истина је да је, током безмало три деценије вишестраначког система у Србији, свака наредна власт више „профитирала“ од претходне.

То се лако може утврдити кроз број богаташа које је, свака од тих владајућих гарнитура, произвела.

Током деведесетих, у време националне политике и ратова, бројна екипа око „Вође“ баш се обогатила, а тај пример су следили и поједини локални моћници.

Прва промена власти ’97. донела је и крађу грандиозних размера, нарочито у Београду, али и у многим општинама у унутрашњости у којима је у фотеље засела нова гарнитура.

Наредни атак на народне паре и имовину догодио се после 5. октобра, када су политички плен почели да расподељују заслужни револуционари, којих је било на сваком кораку, имајући у виду да је на власт дошло 18 странака.

Аналогно томе, нема основа да очекујемо да ће актуелни властодршци бити другачији.

Осим, ако се не догоди неко чудо, а чуда се никада, или баш ретко дешавају.

Јер, и у овој власти већ су виђени бахати и вулгарни локални шерифи који су градске и општинске буџете третирали као личне новчанике, а праву слику о имовинском стању истакнутих државних функционера имаћемо тек  када сиђу са власти.

Тек тада ће се, без нагађања и шпекулација, јасно видети ко је на какав начин обављао посао који му је био поверен.

Поштење, исто као и лоповлук, не могу се сакрити.

Временом, посебно уочљиви постају они који су „покупили кајмак“, јер воле да се хвале покраденим, па смо тако, током минулих тридесетак година, могли да их „препознамо“ у ликовима разних Божовића, Карића, Милошевића, Матковића, Марковића, Дачића, Колесара, Јовановића, Крунића, Драшковића, Јанушевића, Динкића, Шешеља, Тодоровића, Николића, Митровића, Бека…, и многих других.

Све њих повезује то што су, кроз политички ангажман, злоупотребом положаја и крађом народне имовине стекли огромна богатства.

Али, повезује их и чињеница да због тога нико од њих није завршио на робији.

Данас су слободни, имућни и моћни људи.

Такозвана, „друштвена елита“.

И управо то је ужасна порука коју остављамо поколењима.

То је „школа“ у коју смо уписали своју децу.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Ријалити

Да ли вам је икада неко упао у дневну собу и отео из руке даљински да би укључио телевизију која емитује ријалити програм?
Да ли вам је икада неко наредио, уз претње или уцене, да морате да гледате то ТВ смеће?
Да ли сте чули за неки такав случај?
Не верујем.
То је увек био лични избор.
Људи имају различита интересовања и потребе, што је, СКОРО увек, у реципроцитету са њиховом интелигенцијом, васпитањем, образовањем, општом културом и знањем.
Многи су одрастали на темељима простаклука и вулгарности па су им ријалити програми омиљена ТВ посластица, на жалост оних других којима су један од већих проблема у овој држави.
Поновићу и овом приликом: свако верује у оно што разуме.
Склоност појединих људи ка „завиривању“ у туђе животе, оговарању, воајерисању, као и потреба за „забрањеним воћем“, нису ништа ново, али су у овом времену добили ново име и постали масмедијална ствар.
На пример, одувек постоје бордели и неко тамо одлази.
То је лични избор.
У неким државам је легализована употреба лаких дрога, али нико не приморава људе да је користе.
И то је питање личног избора.
Коцка је један од најопаснијих порока, а људи је масовно упражњавају.
Наравно, и то је питање личног избора.
АЛИ, у избору „предмета интересовања“ сваког појединца веома су значајни утицаји породице, окружења…, државе.
Да, државе.
Јер она није никакав имагинаријум или невидљива творевина, већ скуп институција, у којима раде ЉУДИ, са задатком да организују, едукују, усмеравају, контролишу, санкционишу, олакшају, улепшају…, живот сваког грађанина.
Укратко, задатак државе је да сваком појединцу, кроз своје институције, презентира и понуди општепризнате животне вредности, а тему овог текста – ријалити програме, смести на ниво проституције, чије „конзумирање“ би се папрено наплаћивало.
У зависности од садржаја формирала би се и цена, па ако желите да гледате и слушате „исповести“, односно животне приче, криминалаца, певаљки, алкохоличара, проститутки, наркомана, скотова, бараба, превараната (што је уобичајни профил учесника у оваквим програмима), платили бисте мање… За свађе, увреде и псовке, нешто више… Док би цена за тучу, голотињу и класично курвање била значајно већа.
То је једини начин да се „бројном аудиторијуму“, на легалан начин, ускрати могућност гледања ријалити програма.
А држава то може да уради „за пет минута“.
Наравно, уколико су јој потребни ментално здрави и друштвено корисни грађани.
Реалност, међутим, поткрепљује чињеницу да до тог цивилизацијског нивоа још нисмо стигли ни институционално а ни индивидуално.
Све богате државе личе једна на другу, а свака сиромашна је сиромашна на свој начин.

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Паланачка „Игра престола“

Неће бити нових странака у владајућој коалицији у Смедеревској Паланци, као што се причало минулих недеља, него ће недавно смењена мањинска фракција у оквиру локалног огранка Српске напредне странке, здушно, дисциплиновано и са искреном политичком љубављу подржавати актуелно општинско руководство које чини комплетна коалиција СНС-ПС-ПУПС-НС.

То је резултат активности новог СНС-координатора задуженог за „случај Паланка“, који је послат из престонице да устроји бесне губитнике (који су током последња два месеца  вређали, претили, па чак и тукли) и покаже им прихватљиви „правац кретања“ или излазна врата из страначких просторија и чланства.

Овакав епилог (ако је то заиста тачка на И) у контексту вишемесечне нестабилне политичке ситуације у општини, могли би да третирамо као добру вест. То би значило да је завршена паланачка „Игра престола“ и сада би легално изабрана власт морала да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима.

Лично, не бих се баш кладио на искрену верност и дужи опстанак те старе-нове политичке љубави, али о томе нека размишљају актери на политичкој сцени.

Уз то, намеће се и питање како ће се, у новонасталој „кохабитацији“, локална власт па и координатор, односити према аферама које су у међувремену преко медија „испливале“ у јавност, а директно су повезане са бившим општинским функционерима.

Но, чињеница је, да би неко добио рат – неко мора и да га изгуби. И тај неко мора да призна и потпише пораз.

Зато овакав епилог заправо представља лабудову песму групације окупљене око претходног руководства општине и њихову елиминацију из сфере одлучивања, а наредни логичан потез партијског координатора морао би да буде избор нових страначких повереника. Неозбиљно би било да они који су смењени од стране својих најближих сарадника и партијских колега, што је практично аминовао и врх њихове странке, буду прихватљиви за обављање значајнијих политичких послова – од простог подизања руку и обезбеђивања већине на наредним седницама Скупштине општине.

Са друге стране, веома изненађујуће је да је политички искуснија паланачка опозиција прилично немо пратила завршницу овог унутарпартијског СНС обрачуна и није из тога ништа профитирала. Било је, додуше, њиховог значајнијег учешћа у смењивању, односно устоличавању општинске власти, али не и видљивих озбиљнијих покушаја да се власт преузме.

Елем, ако је дириговано смиривање страсти у владајућој коалицији, као и релаксирано учешће опозиције у минулим дешавањима, заправо прикупљање енергије и припрема за надолазећу кампању за председничке а вероватно и ванредне парламентарне изборе, нема дилеме да нас чека бурних и политички напетих шездесетак дана.

Биће то време звучне демагогије, лажних обећања, прозивки, препуцавања, па чак и отворене мржње.

И на тим изборима, као и много пута раније, сигуран добитак „победника“ биће власт над економски уништеним становништвом у држави нерешених кључних политичких питања.

Чак и то биће довољан разлог да стварни живот стане и сви постанемо актери у још једном трагикомичном ријалитију.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Три гускетара“  

Да живимо у нормалној држави, недавну смену власти у Смедеревској Паланци сматрао бих правим новогодишњим поклоном грађанима.

Баш као да су Паланчани из Деда Мразове торбе добили зрачак оптимизма, јер су седам дугих месеци имали власт која се бавила искључиво – самозадовољавањем.

Тешко да је ико, ко је гласао за трилинг Симић, Милић, Вуковић, могао да претпостави да ће њиховим избором на највише функције у локалној самоуправи Паланка добити аутистичност, незнање, острашћеност и „буразерско“ кадровисање, као главна обележја владавине ове интересне групе, иза које је остало прегршт противзаконитих радњи које ће тек испливавати на површину.

Да… рекох, да живимо у нормалној држави, али ми живимо у Србији у којој глас разума најчешће „попије патос“, а истина се прекрива демагогијом.

Ипак, чак и у духу таквог размишљања, признајем, родила ми се НАДА.

***

Елем, месецима сам бежао од тастатуре и покушавао да „не видим“, шта раде, а тек шта све не раде, челници паланачке општине Симић, Милић и Вуковић, из разлога што су последња двојица моји школски другови (један од њих чак и пријатељ из детињства).

Јесте, подлегао сам успоменама.

И ћутао сам док су уништавали чак и добре ствари које су остале од претходника, јер су умислили да живот почиње од њих.

Прећутао сам и када су из незнања, политичке глупости и ничим изазване мржње покушавали да униште „Паланачке“ не знајући да смо надживели много паметније, способније и опасније ликове на власти.

Нисам коментарисао ни када су се као дивље племе острвили на поједине, додуше ретке, успешне руководиоце у јавном сектору.

Нисам се чак ни смејао глупости када је председник општине на једном од првих јавних наступа на терену „оптужио“ рупу на водоводној цеви,  од 17 сантиметара, као главни разлог за вишегодишње рестрикције у водоснабдевању.

Нисам се смејао – већ тада ми је све било кристално јасно.

Имали смо овде разне политичаре на власти, али никада овакве, који су због своје јавне неистрошености (анонимности) и пре свега популарности партијског лидера, тријумфално дошли до врха а онда експресно потонули дубље од дна.

Скоро невероватно је да ова три политичка залудњака („три гускетара“ како их је због бескрајних „шетњи“ око стола са гомилама папира назвао један њихов страначки колега), за седам месеци нису имали ниједну активност која би се могла назвати успешном.

Макар потез, цртицу, моменат који наговештава резултат у корист грађана Паланке.

Ништа!

Сви јавни наступи председника Општине и председника Скупштине општине, претходно усаглашени са мишљењем главног саветника, почињали би причом о инсистирању на законитом раду, општој беспарици, лоповима у туђим редовима, а потом би, гле чуда, у јавност цурело противзаконито расипање пара, кадровисање у корист рођака, кумова и комшија, терор над локалним медијима, неспособност да се решавају свакодневни проблеми у функционисању локалне самоуправе…

Врхунац њихове неспособности и незнања био је сукоб са радницима „Водовода“ и изазивање штрајка који је Паланчане оставио без воде, али такво злостављање грађана већ је виђено у време када је „из исте кухиње“ наређено да се граду искључи улична расвета.

Но не лези ВРАЖЕ, ових дана „три гускетара“ су завршила на политичком пању.

Полугу на гиљотини повукли су људи из њихове политичке групације, управо они који су их и поставили на највише функције.

Свануо је дан када су се смучили и својима, и то има посебну тежину и значај.

Мени је то знак да неко бар ПОКУШАВА да поправи ствари на овдашњој мочварној друштвено-политичкој сцени.

И ако је тако – а личи да јесте – ипак не очекујмо чуда.

Политика је то…

Kажу, вештина могућег.

Али од оних који су свој високи друштвено-политички ангажман започели чишћењем сопственог дворишта, са правом можемо да очекујемо да ће се позабавити и нашим.

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Херој

Na tragu_4Пре неколико дана „Паланачке“ су прве објавиле вест да је у Смедеревској Паланци група младих пронашла торбу са око 700 хиљада динара, и то су одмах пријавили полицији, да би непосредно потом изгубљени новац био враћен власнику.

Била је то прилично штура информација, без имена актера и детаља догађаја, али и прича која није могла да чека „у компјутеру“ већ је морала у етар.

Знао сам да нам читаоци верују и да неће замерити због непотпуности приче, па сам је експресно „пустио“, баш зато што се не сећам када сам последњи пут био у прилици да објавим нешто слично.

И био сам у праву – прича је одјекнула.

Почели су да звоне телефони, позивали су ме новинари из више београдских редакција, свесни значаја тог догађаја, свесни приче која враћа наду да у Србији није све отишло „до ђавола“ бар када су у питању поштење и моралне норме.

И заиста, у времену потпуног пада већине правих животних вредности, у држави у којој је све више сиромашних грађана, троје младих дало је пример свима шта то беше – човек.

Баш тако – у времену свеопштег ријалитија и таласа простаклука, транспарентне проституције медијске и друштвено-политичке сцене, општег суноврата културе и кућног васпитања, два младића и једна девојка учинили су гест за дивљење.

У име давних времена када је њихов чин био нормална појава, у држави коју смо убили са предумишљајем, ја им се клањам и захваљујем што су ми улепшали ове усијане јунске дане.

Протеклих дана, професионална страст није ми дала мира па сам обратио посебну пажњу на реаговања и коментаре грађана – који су текст о овом догађају прочитали на дневном интернет издању „Паланачких“ или на фб-страници Клуб новинара СП који је шеровао и текст из дневног листа „Блиц“ уваженог колеге Ђорђевића – и то само употпуњује општи осећај пријатности и задовољства.

Грађанима Србије потребне су овакве приче.

Промућкају хемију поноса.

Изазову дрхтај самопоштовања.

Буде трептај ока који ствара кап.

Елем, двадесетак година има момак који је са земље подигао торбу пуну пара и вратио је власнику.

Живи ту, са нама, у Церовцу.

Студира, биће академски грађанин, и сигуран сам да ће и у будућности бити један од оних који ће поправљати Србију.

У међувремену, ових дана, баш у време када се збио догађај из ове приче, тезгари на некој грађевини у Горњем Милановцу за десет евра дневно.

Треба ли да знамо његово име?

Да, свакако, али о томе ћете се информисати на неком другом месту.

У овом тексту његово име је – херој.

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Духови“ ружне прошлости у ОБ „Стефан Високи“

Na-tragu_4-300x169У паланачкој Општој болници „Стефан Високи“ све је – по старом. Оживели су „духови“, недавне, ружне прошлости.

Тако бар коментаришу запослени у овој здравственој установи оставку директора др Жељка Смиљанића, који је успео да после погубног учинка др Горана Богдановића смири страсти и успостави прилично добре односе у колективу – и постављење др Николе Ристића.

Оставка др Жељка Смиљанића, доводи се у директну везу са недавном посетом министра здравља, др Златибора Лончара, која је била уприличена ради свечаног чина отварања Јединице за палијативно збрињавање, што је сматрано успешним пословним потезом менаџмента Болнице.

Међутим…

У јавности се појавила информација да је др Смиљанићу, од стране државног секретара који је био у пратњи министра, саопштено да би требало мало „преусмерити“ финансије…, на шта је он одговорио да не може то да ради.

Наводно, државни секретар му је сугерисао да у том случају поднесе оставку, а они ће поставити некога ко ће моћи да извршава такве налоге.

Из другог извора, опет, стиже вест да др Смиљанића, већ ових дана, чека директорско место у Дому здравља једног оближњег града.

Видећемо…

Елем, неоспорна је чињеница да је после насилне и политичке смене једног од успешнијих директора ОБ „Стефан Високи“, др Перише Јовановића, и „преузимања“ ове установе од стране кадрова Српске напредне странке, односно постављења др Горана Богдановића, Болница за већину запослених и пацијената постаје „предсобље пакла“.

Током свог мандата Богдановић је завадио запослене, пресељавао одељења и поклањао имовину, а после смене уследила је и најава његовог наследника да ће бити и кривично гоњен због одређених „активности“.

Није искључено да су и такве најаве разлог за овакав развој ситуације и, како кажу запослени, реинкарнацију „духа“ његове владавине.

Заиста, истражујући Богдановићеву „заоставштину“ уверили смо се да је актуелни вршилац дужности директора, др Никола Ристић, у сваком погледу репрезент те пословне политике.

Неподељена су мишљења његових колега, а и шире јавности, да се ради о одличном педијатру али и јако лошем кадровском решењу за место на које је постављен.

Кажу, да се поставља и питање његовог кредибилитета због могућег сукоба интереса у вези са тендерима за набавку лекова за болничку Апотеку.

То указује на тачност тезе којом смо почели овај текст да је у паланачкој Болници „све по старом“, а то онда значи почетак нових подела и обрачуна у овој здравственој установи.

Као да некоме не одговара стабилност или је у питању нешто друго???

Ако „риба мирише од главе“, онда је проблем опет „у дворишту“ паланачког огранка Српске напредне странке, која руководи и кадрује у ОБ „Стефан Високи“, и која је, за релативно кратко време, поставила и трећег директора.

Као да ова ситуација говори да су победници у недавним унутарстраначким размимоилажењима, који су успели да се реше погубног утицаја и деловања смењених функционера Нектаријевића и Богдановића и њихових заслепљених следбеника, изгубили битку, и да се и ту ствари враћају на старо.

Уколико је то тачно, а изгледа тако – то ме експресно асоцира на „заклане“ аутомобилске гуме, ботовско вређање живих и мртвих, „отворена писма“ и „страначка саопштења“, претње и стварање атмосфере „што горе – то боље“, што смо свакодневно проживљавали у време монструозне политике поменуте двојице, који су мржњу и зло према неистомишљеницима промовисали у легитимне политичке „алатке“.

У држави која је на самрти више ме ништа не изненађује.

Овде је СВЕ постало – могуће.

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Copy – paste!

Na tragu_4Желео бих да поделим са вама догађај коме сам присуствовао у једном од паланачких маркета.

Једна чудна ситуација постала је, касније, предмет мог дужег размишљања.

Наиме, пре неколико месеци, при уобичајном чекању у реду поред касе за плаћање, уочио сам крупног младића не старијег од 25-26 година, који је у наручју држао своје дете, и предложио му да из дужег реда у коме смо се налазили пређе на тек „отворену“ касу на којој би био први.

Рекао бих, једна обична маркет – ситуација.

Да, могла је бити…

Младић, кога сам тада видео први пут у животу, одговорио ми је: „Не хвала, ја не прелећем, као неки“, и остао, са дететом у рукама, да чека у реду.

Узгред, било каква асоцијација на такозване „прелетаче“ моментално ми изазива мучнину у стомаку из разлога што видим да је њихова партија – странка прелетача из свих осталих партија – постала најјача у држави.

Елем, признајем да ме је збунио неочекивани одговор па сам, једноставно, прешао на ту „нову“ касу, платио, и са излазних врата маркета погледао још једном у правцу момка који је још увек чекао у реду.

У тих пар тренутака, док сам га гледао, учврстио сам ранији закључак да га не познајем, али сам се потрудио и да запамтим то лице, јер сам имао утисак да ћу га видети поново…, у некој локалној изборној кампањи или на дан гласања крај неке бирачке кутије.

Личио ми је момак на ове новокомпоноване партијаше који су умислили да историја почиње од њих, па 24 сата дневно раде на „политичком стајлингу“.

Заправо, личио ми је на класичног „понављача“ јефтине страначке пропаганде о прелетачима, лоповима у туђим редовима, часнима и нечаснима…

Ух, личио ми је на – промају!

А његове речи одзвањале су ми у глави, као ратни бубњеви дивљих племена, који позивају на обрачун.

Заправо, анализирао сам касније тај тренутак и схватио да одавно нисам чуо нешто тако тупаво, али опасно.

Потпуно бенигно – али погубно.

У каквом свету живи момак који љубазну понуду непознатог човека одбија са тако глупим, па и ратоборним, коментаром?

О чему размишља?

Чему се радује?

Шта види испред себе, у будућности?

Али, да не би прича добила погрешно тумачење, потребно је да појасним свој доживљај.

Сигуран сам да изговорене речи нису биле упућене мени или некоме у реду крај касе. Није то била та прича.

Била је то само празна представа, потреба да се „испадне“ паметан, оригиналан и ангажован на јавном месту.

Било је то за публику.

И из тих разлога и пишем о томе.

Данашња Србија звечи као испражњено буре у коме је некада била добра „смедеревка“.

Обучена у безидејност.

Copy – paste!

Таква је и ова актуелна, изрежирана, ујдурма око парламентарних избора. Звечи, баш као онај петоминутни аплауз од пре неки дан.

А у вези са тим парламентарним изборима – назовимо ствари правим именом.

Вучић веома добро зна статистику коју знам и ја, да његова партија има веома лош рејтинг на локалу (у односу на републички ниво), па на пример, тренутно у Новом Саду имају 24 одсто без парламентарних а 42 одсто са упоредним парламентарним изборима.

Тај однос у Краљеву је 23:36, и тако даље. На неки волшебан, Србима својствен начин, успео је „вођа“ да „шармира“ сопствени народ, па ће то и овога пута да искористи.

То ништа не мења у мом дубоком уверењу да имамо власт која је изабрала лаж као главно политичко средство.

А у лажи су кратке ноге…

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Тачка на – грешку

Na-tragu_4-300x169„Пролеће је чак и у децембру…“, написао је један од највећих рок песника из старе добре Југе, Бранимир Џони Штулић.

Запосленима у Општој болници „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци, након последњих дешавања у њиховој установи, свакако јесте.

Сунце им је грануло 9. децембра, а да ли ће и потрајати показаће се у данима који су пред нама.

Али, никада се није догодило да једна смена, као та шутка која је стигла „одозго“ директору паланачке Болнице, др Горану Богдановићу, буде подржана у јавности скоро консензусом.

На том случају усагласили су се чак и потпуно супротни полови на локалној политичкој сцени.

А то најупечатљивије говори о томе како је Богдановић обављао посао директора ове здравствене установе.

Свакако, то говори и о томе какве је „стручњаке“, имајући у виду и квалитете и досадашњи учинак посланика Нектаријевића, паланачки огранак Српске напредне странке у претходном периоду позиционирао на најзначајније функције.

Да је било озбиљног и одговорног приступа, код оних који су Богдановића кандидовали, никада се не би нашао на било ком значајном положају, јер заиста није тешко сагледати минули рад, односно радну биографију сваког појединца, па и овог о коме је реч.

Како кажу његове колеге, доктор Богдановић не важи за стручњака у својој професији, шта више, било је и раније мноштво конкретних притужби на његово лекарско умеће.

Познајући га више деценија не бих се „заклео“ у његову способност да руководи чак ни Планинарским друштвом у коме смо заједно провели силно време, а поверена му је веома озбиљна установа са шест стотина запослених!!!

Елем, скоро читав колектив паланачке Болнице је у стању катарзе после одлуке о смени, како кажу, најгорег и најнеспособнијег руководиоца у историји њихове куће.

После вишемесечне изразито „болесне“ ситуације, и тешке борбе да се истина о погубном деловању директора Болнице пробије до „оних који одлучују“, одахнули су запослени, али и пацијенти из две суседне општине.

Посебну тежину, односно, значај тој смени даје чињеница да ју је потписао његов партијски колега, коме је, изгледа, на крају заиста прекипело.

Нису више могле да помогну Богдановићу ни везе издалека, ни партијска струјања, ни лажи и обмане, ни вађење „код својих“ да га опањкавају потплаћени (демократски) новинари…

Једноставно, дошао је на силу, а отишао бедно.

Чак и на крају, у трену када је схватио да је готово, Богдановић се „хватао за сламку“ покушавајући да сакрије документ из Министарства здравља и да тако обезбеди себи још неколико сати на власти. Али, добар глас се далеко чује па су вест о приспелом „папиру са печатом“ дознали запослени који су га, буквално, натерали да им документ покаже.

Тако је стављена тачка на ту – грешку, са именом и презименом: Горан Богдановић.

Лично сматрам да то није довољно. Потребно је и да положи рачуне. Пословне, моралне, људске…

Јер, до пре само неколико недеља Горан Богдановић био је потпредседник Општинског одбора Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, њихов кандидат за председника Општине и директор значајне здравствене установе.

Са својим саучесником, послаником Нектаријевићем, уз омамљујућа пића, маштао је о пословним и политичким „висинама“. Његов „пут“ до тих „врхова“ био је поплочан понижаваним и малтретираним радницима и пацијентима паланачке Болнице.

„Газио је по лешевима“, Богдановић, јер је умислио да се тако влада.

Будан је сањао – себе, и на одговорна директорска плећа примао и давао…, одлучивао, наређивао, пресељавао у подрум, уцењивао, захтевао да због њега лажу…

У слободно (партијско) време са својим политичким ортаком Нектаријевићем, одређивао је и коме треба посећи гуме на колима, а кога извређати у страначким отвореним писмима и саопштењима.

И сада би, ваљда, ако смо нормално друштво, требало ставити тачку на све то.

Али, нека остане записано, ко је све, искористивши повољан политички тренутак, манипулацију, подршку или разочарање одређеним политичким опцијама, успео да се „ушуња“ у фотељу.

Једном од таквих, срећом је одзвонило.

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Фарма

Na tragu_4Некоме, очигледно, одговара да од Србије направи – Фарму.

Не мислим, наравно, на пољопривредно имање у коме се ради и производи, него на онај вашар ужаса, простоте и кича који нам свакодневно, преко своје медијске справе за мучење, пласира „убица“ културе и правих животних вредности, Жељко Митровић.

Али, ништа се не догађа случајно.

Ова држава је већ дуго на дну у економском, културном, квалитативном, рекао бих, животном смислу.

Уколико држите до себе, овде сигурно не бисте, по сопственом избору, одлучили да живите.

Све више и сам размишљам о одласку. Мислим да би вредело бар покушати. Из искуства знам да то није нимало једноставно. Стицај околности је да имам искуство – бекства. Одлазио сам већ једном, и живео у Европи годину дана, у време – оног – тиранина, када су широм Србије владали најгори.

Било је то у првој половини деведесетих година прошлог столећа.

У међувремену, покушај да постанемо нормална држава – није успео, и на власт су поново дошли познати ликови из прошлости.

Како тек сада трагикомично звучи слоган: „све је исто само њега нема“.

Елем, начином на који влада, актуелна политичка елита ради праву ствар – за себе.

До савршенства је доведена манипулација широким народним масама, ширењем непостојећег оптимизма, и понављањем хвалоспева о сопственим успесима које само они „виде“. Очајни људи више верују лажној нади којом их „засипа“ власт, него сопственом животном стандарду.

Када томе додамо есенцију актуелне политике, под називом „држите лопова“ или „успели смо као нико до сада…“, заслепљеност постаје потпуна.

Овој власти и не треба, такозвани, паметни део популације, мада би потајно волели ту подршку.

Требају им гласови неписмених и полуписмених, којих је у Србији око 2,5 милиона, а када томе додамо бар милион за власт интересно везаних грађана, сасвим је довољно за апсолутну већину. Реално, у српском случају, провуче се ту и неки проценат оних који гласају „из ината“.

Ми, заправо, живимо у паралелним световима, у две Србије? У једној, која је имагинарна, и постоји само у режимским саопштењима и изјавама и другој, реалној, у којој доминира сиромаштво, благо прикривена диктатура и повлачење „у илегалу“ или одлив памети у здравије средине.

У Србији коју нам свакодневно приказују Пинк, Информер, Вечерње новости, Студио Б, Коперникус, и повремено РТС, Б92, Блиц…, власт остварује фантастичне резултате, као нико и никада пре, а за све оно што не ваља криви су претходници.

Јасно је видљива диктатура једног, за тај посао одлично припремљеног човека, окруженог армијом људи сумњивих могућности. Не наслућује се нада у бољу будућност или бар наговештај поштенијег односа политичке елите према грађанима.

Браћа, синови, кумови и хиљаде њихових пиона засели су на леђа српске интелигенције, без чијег се лидерства, или бар саветодавног утицаја, никада нећемо извући из ове мочваре у коју смо залутали.

У прилог томе само један пример: недавно, када је председник Српске академије наука и уметности рекао истину о Косову и Метохији, био је јавно „стрељан“, и то је, заправо, правило понашања доброг дела актуелне политичке елите.

Афирмација става да је примеренија „слатка лаж“ од сурове стварности постала је арматура овог режима.

Понекад ми је жао што нисам довољно „мудар“ да на то пристанем.

 

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

“Ивер који је пао далеко од кладе”

Na tragu_4“Ивер који је пао далеко од кладе” зове се Дејан Нектаријевић и има надимак Бомбица, који је добио по свом оцу, легендарном доктору Бомби, кога сам одлично познавао, и имао част и задовољство да често разговарам, углавном о политичким темама.

Доктор Бомба, аутентичан по свему, личност која је обележила један период паланачке Болнице, али значајан и на много ширем простору, био је опозиционар од првих дана вишестраначког система у Србији, истакнути члан, оног, Српског покрета обнове.

Када бисмо се срели у граду, волео је да ме заустави да разменимо мишљења. Био је изузетно критичан према Слоби и Мири, Шешељу, Томи, Вучићу, и њиховим кадровима у Смедеревској Паланци из деведесетих година прошлог века.

Чак, и када сам после једног саобраћаног удеса, тамо неке деведесете, завршио на његовом одељењу са поломљеним носем, долазио је свакога јутра после редовне визите, седао на мој кревет и започињао разговор.

Искрено, поштовао сам и волео тог јединственог човека.

Остало ми је у сећању да је у време бомбардовања Србије, 1999. године, био шокиран иницијативом ЈУЛ-а и Мирјане Марковић да се естрадне звезде блиске тој партији окупљају на београдским мостовима и песмом их “бране” од НАТО бомби, а са посебним несимпатијама је говорио о једном паланачком песнику који је, у оквиру исте акције, рецитовао стихове на бини постављеној испред зграде “Јединства”.

Некако у то време разочарао се и у Вука.

Елем, деценијама познајем и његовог млађег сина, Бомбицу. Сретали смо се, и дружили, давних седамдесетих, у комшилуку, у кругу зграде “Воћар”, старог солитера, “Туриста” и “Таре”. Ишли у исте школе.

Током последњих тридесетак година видели смо се свега неколико пута, јер је у Паланку ретко долазио после пресељења у Београд.

“Вратио се” уочи последњих парламентарних избора као кандидат за посланика Српске напредне странке за општину Смедеревска Паланка.

Бомбица се у град своје младости вратио ради власти, и гле чуда успео је у тој намери, постао посланик и представља Паланчане у Скупштини Републике Србије.

У Београду је радио као зубар…

А онда је мењао клешта за фотељу.

Чудан, али изгледа добар избор по њега, јер јавно се говори да је радио “на црно” и био на лошем гласу.

Са друге стране,његов избор за посланика је велика увреда грађанима Паланке јер су заправо добили “старатеља” из престонице, а не свог аутентичног представника у највишем органу власти.

У складу са тим, Бомбица и представља грађане ове општине у српском парламенту.

Интересују га само плата и власт.

Месецима није проговорио ни реч на седницама Скупштине Србије.

Ниједну добру ствар за житеље Смедеревске Паланке народни посланик Бомбица није урадио у свом досадашњем мандату, али јесте неколико изузетно лоших.

Желећи да и на локалу буде “газда” месецима је оставио Паланчане без уличне расвете. Поуздано знам да је било довољно да реагује на време и дуг општине за струју био би репрограмиран без искључења уличног светла. Али он је учинио супротно.

Следећи потез посланика Бомбице био је погубан за паланачку Болницу, јер је на њено чело довео неспособног директора др Горана Богдановића, уместо веома успешног др Перише Јовановића, и од тада ова здравствена установа пролази кроз најлошили период од оснивања.

На крају, покушај посланика Бомбице да отера из Паланке инвеститора који је на Паланачком кисељаку планирао да сагради Спортско-рекреативни центар у коме би посао добило око 150 људи, заиста је тешко прокоментарисати пристојним речима.

Јасно је да му одговара што лошије стање у Смедеревској Паланци да би себе понудио као спасиоца, па је недавно, у свом првом скупштинском наступу прочитао припремљени текст у коме нема ни речи о потребама Паланчана, већ се “бавио” искључиво локалном влашћу.

Мудри посланик измислио је “топлу воду”…

У Србији, на жалост грађана, већ дуго нема успешне власти ни на једном нивоу.

Но, мора се признати да Бомбици “иду на руку” нагомилани проблеми са којима се суочава локална самоуправа у Смедеревској Паланци. Није тајна да ова општина већ више од две деценије тавори, тоне у сиромаштво, са угашеном привредом и скоро невидљивом перспективом.

Питање је зашто Бомбица, као посланик, није учинио бар корак да се нешто промени?

Ако ништа друго, папрено је профитирао, и до сада у Скупштини примио милионе динара, да би допринео напретку ове општине.

Зато тврдим да на предстојећим изборима, у паланачкој причи, нема места за Бомбицу и пар његових најближих напредних другара.

Неће Паланчани да гласају за то друштво.

“Неки дан” су гласали за Вучића, а добили Бомбицу и Богдановића.

Овога пута избори су локални и гласаће се за познанике и комшије са именом и презименом, а не за скривене кандидате.

Наравно да не мислим да ће на партијским листама бити само најбољи, најспособнији и најобразованији Паланчани. Биће ту свега и свачега.

Али, начуо сам и нека имена која обећавају.

Вероватно би и шансе паланачких Напредњака, с обзиром на велики број чланова, значајно порасле да их предводе особе са интегритетом.

Баш због интегритета, важно је подсетити посланика на питање које му је постављено пре неколико месеци приликом протеста који је СНС организовао у центру града (улична расвета), о његовом, евентуалном, учешћу у трагичном догађају који се збио 7. маја 1983. године у једном воћњаку у Селевцу?

О том догађају појавило се и неколико коментара на друштвеним мрежама, уз веома озбиљне оптужбе на рачун особе која је тема овог текста.

Истраживали смо и дошли до званичних докумената из којих се види да тада нико није окривљен за трагичну смрт младића који је пронађен са повредама на лицу, и телу.

Случај је расветљен и стављен ад акта, али…

Неки људи мисле да је истина заташкана.

Да ли је?

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Како нам се догодио Вучић?

Na tragu_4Могућност повлачења са функције коју је премијер поменуо недавно у емисији ТВ „Пинк“, била би једина плодоносна реконструкција Владе Републике Србије, после скоро три године његове владавине.

Свака друга опција, у којој би један „Вулин“ заменио другог „Вулина“, или дискретан улазак у Владу неке од комби-странака које „цупкају“ у чекаоници, била би само представа за наивне.

Чињенице говоре да, у свим сегментима живота, грађани Србије данас живе лошије него пре неколико година.

Бољег живота у Србији, једноставно, нема.

Све остало, што нам се пласира путем пропагандне машинерије је шарена лажа и „жвака“ без покрића.

Уз то, чини се да никада нисмо имали овако параноичну власт.

Свако аргументовано указивање на реално стање ствари или кршење закона од стране високих  функционера, власт доживљава и представља јавности као напад на државу.

Поједини министри као да се такмиче у небулозним изјавама. Такав јуриш глупости до сада није виђен на српској политичкој сцени.

Да није тужно, јер се ради о водећим људима државе, покидали бисмо се од смеха.

У таквој ситуацији, изјава премијера о евентуалном повлачењу је политички мудра, и има за циљ да мобилише његово бирачко тело, прилично разочарано све тежим и безнадежнијим животом у Србији. Смањене плате и пензије, жесток пад стандарда, енормно задуживање државе, афере, штрајкови и јасно видљив јадан кадровски потенцијал његове партије, почели су да делују као „кафа без шећера“ на велики број грађана.

И у овој причи, истина сече најоштрије, а она је у данашњој Србији, све – само не пријатна.

И није таква „од јуче“.

Многи лоши владари, током последњих 15 година, утабавали су стазу повратка и успона  актуелног премијера Србије.

На путу његове политичке реинкарнације највећи цех платила је Тадићева администрација, која је руку на срце, у тешким временима, одрадила крупне послове на европском путу Србије. Али не и на плану економског опоравка, што је грађанима (гласачима) „питање свих питања“.

Свом политичком паду жестоко је допринео и сам Борис Тадић, када је лакомислено иницирао формирање СНС-а из жеље да ослаби тада јаке Радикале, а и заказао председничке изборе – пре рока.

„Кап која је прелила чашу“, у серији Тадићевих политичких грешака, била је његов излазак из Демократске странке баш уочи последњих парламентарних избора, што је збунило гласаче и створило огроман празан простор на политичком терену.

У том тренутку „на клупи за резерве“ седео је само један „свеж“ играч – Александар Вучић. Његова политичка „хипотека“ из деведесетих, за велики број исцрпљених грађана, била је – давно прошло време.

Исувише дуго су сиромаштво и неизвесност хранили општенародни заборав.

Тако је наступила ова „ера демагогије“ која бенсендира широке народне масе.

У прошлости, народно отрежњење је било веома болно. Да ли ће тако бити и овог пута показаће се већ у години која је пред нама.

Уколико власт настави са „продајом магле“ без опипљивих резултата…, уколико живот, и даље, сваког наредног дана буде тежи него претходног…, уколико се настави са прогоном свих оних који мисле другачије…

Догодиће нам се, поново, улице пуне несрећних и незадовољних људи.

Догодиће нам се време које је боље проживети на неком другом месту.

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Бал најгорих“

Na tragu_4Само у данашњој Србији може да се догоди да градоначелник осуђен на казну затвора у трајању од 15 месеци и даље буде на тој функцији.

Градоначелница Смедерева, Јасна Аврамовић, осуђена због узимања пара грађанима, примања мита, у афери „инвалидске пензије“, и даље је – градоначелница.

И још се бестидно смешка, поред премијера, неки дан на „свечаности“ у Железари.

Срам нас било због поруке коју, оваквим примерима, шаљемо поколењима!

То, што је још у истражном затвору, у време када је била ухапшена, признала да је узела 15.000 немачких марака, па касније „заборавила“, а потом са „закашњењем“ од око десет година и осуђена на затворску казну, изгледа да не утиче на њен политички положај у Граду Смедереву и Српској напредној странци.

Да ли је то Србија у којој „Те је срамота колико нам је добро“?

На политичкој сцени утемељена је демагогија као сигурно средство за освајање и вршење власти. „Једно мислиш, друго причаш, а треће радиш“, и глатко победиш на изборима.

У међувремену изабереш богаташа кога сиротиња презире, прогласиш га за народног непријатеља или финансијера опозиције, оптужиш за лоповлук, ухапсиш-узмеш му новац за кауцију-пустиш, а онда све то небројено пута пласираш јавности преко своје „ружичасте лаже“.

Тај политички „патент“ ауторско је дело, тренутно, водеће политичке партије.

И када год нешто у држави упропастиш, ти узвикнеш: „држ’те лопова“.

Да ли је то Србија у којој „Те је срамота колико нам је добро“?

Уз то, људски потенцијал водеће политичке групације је – катастрофалан.

У свакој нормалној држави многи експонирани чланови СНС-а били би на маргини, или „у бекству“.

На локалном нивоу, на пример овде, поједини кадрови те партије најблаже речено су залутали у политички живот.

Неки од њих и не знају о чему се ту заправо ради, али „јавља им се“ негде на хоризонту „златна кочија“ и сумануто газе ка њој.

Други су љути, осветољубиви, агресивни на друштвеним мрежама, по правилу без респектабилних радних и животних биографија.

Пословично су ПРОТИВ – свега, ретко ЗА – било шта!

Има, наравно, у том друштву, и људи за које би вредело потрошити глас на изборима – лично познајем неке од њих – који су, на жалост, скоро сасвим (партијски) невидљиви.

Живимо у време када политичке странке, и иначе, не окупљају елиту друштвене заједнице, јер људи све више гледају своја посла разочарани комплетном српском политичком сценом, али квалитет кадрова ове партије је испод сваког прихватљивог нивоа.

Ламентирам над самим собом када у Скупштини Србије проговори Бабић. Срамота ме је да слушам шта прича Ристичевић. Тужно је видети очи младог Јовичића док режи на непознато. Шта још додати о Мировићу, Мартиновићу или Бечићу…

На жалост, дочекали смо да нас и такви предводе. То је стварност Србије.

Постали смо нација под окупацијом лоших и неспособних.

Живимо у духовном, културном и материјалном понору, испод дна достојанства, а у току је „Бал најгорих“.

Чак су, уз све ратове и санкције, и мрачне деведесете биле подношљивије.

Милошевић је бар веровао у зло које је изазвао својом политиком.

Видела се, јасно, његова опседнутост сопственом женом и национал-социјализмом. Па, „куд који – мили моји“.

Требало је имати храбрости за борбу против све његове силе.

У то време најпрогресивнији део нације није се предавао. Фронт је био стално отворен. Прштала је Србија од енергије. Победа је била зарађена и заслужена.

На жалост, као и многе пре ње – и злоупотребљена!

Данас, толико година касније, чини се као да нема излаза из ове летаргије.

ДА ЛИ ЈЕ ТО

СРБИЈА

У КОЈОЈ

„ТЕ ЈЕ СРАМОТА КОЛИКО НАМ ЈЕ ДОБРО“?

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Локални избори

Na tragu_4Локални избори у Србији биће расписани у децембру ове године. Истог дана бираће се и покрајински парламент. То је резултат договора на највишем нивоу, али како се код нас никада не зна, остаје могућност да се до тада нешто промени, и избори ипак сачекају редовни мајски термин 2016. године.

Шта би се могло догодити па да актуелни режим ипак сачека са одмеравањем политичких снага на локалном и покрајинском нивоу?

Једна од могућности је (не)очекивана промена рејтинга политичких партија.

Друга, да се озбиљније зарати у Украјини…

… или да Грчка баш уздрма темељ Европске уније.

Можда уследи и притисак да Вучићева Влада призна независност Косова и Метохије.

Или „потоне“ Београд на води…

Могла би и да се „угаси“ Железара у Смедереву…

А није искључено ни да се „зајечарски синдром“ прошири на читаву Србију.

Усијана атмосфера на српској политичкој сцени, стална препуцавања између власти и опозиције, као и непрекидна кампања у Скупштини Србије, најављују веома „прљави“ изборни циклус.

Биће то још један вашар вулгарности, права „игранка без престанка“.

Тоне фекалија просуће се по главама политичких противника, биће изговорено сијасет слатких лажи и обећано безброј шарених лажа.

Градиће се куле од карата…

У Смедеревској Паланци, и овога пута, биће све веома – посебно.

Паланчани воле да „иду уз ветар“.

Када се, крајем осамдесетих, Србија „заљубила“ у Слободана Милошевића, овдашњи политички лидери били су, и даље, за Дражу Марковића.

Потом смо, деведесетих, међу првима, устоличили на власти тадашњу републичку опозицију.

А, ево и у последње три године Смедеревска Паланка се супротставља „новом“ вођи, који је успео да „замагли поглед“ половини нације.

Са таквим „политичким духом“ и традицијом Паланчани ће ући и у нове локалне изборе. Њихов исход, и будућу власт у паланачкој општини, као и више пута до сада, одлучиће мале странке и групе грађана (које пређу цензус), заправо њихова одлука коме ће, од великих (СПС, ДС, СНС) приступити после избора.

Сигурно је да овде ниједна партија неће освојити апсолутну већину и могућност да сама влада.

Владајуће партије, ДС и СПС, суочиће се са теретом вршења власти у „време беспарице“, када је општинска каса била премала чак и за основне потребе. Објашњавање објективних, али и субјективних разлога, зашто Смедеревска Паланка не може да се покрене (у Србији која тавори), биће главни задатак актуелне локалне власти у изборној кампањи.

Са друге стране, разједињеној и посвађаној опозиционој Српској напредној странци предстоје унутарпартијски избори који би могли да им збију редове, али и доведу до озбиљних подела и издвајања упечатљиве и препознатљиве групе одборника и чланова – у групу грађана. Уколико та групација, због неслагања са локалним руководством, напусти странку, или буде искључена, паланачким Напредњацима најјачи аргумент остаје – Александар Вучић. Али, далеко је Београд…

Елем, на изборном листићу, вероватно у децембру ове године, Паланчани могу да очекују најмање десет политичких опција које ће се надметати за око 20-25.000 гласова колико ће, претпостављам, бирача изаћи на изборе.

Једно је сигурно, када би важили гласови оних који на те изборе неће изаћи, њихова „партија“ убедљиво би победила.

Али такве победе се не рачунају.