”Моја радња, мој дућан, коме хоћу ја му дам”

”Развијајући” слободу мишљења и говора, као неке од највећих вредности, људи су створили монструма – више истина.

Тако истине настају у зависности од интереса појединаца, група или народа.

И сви сматрају да су у праву.

Истина је постала лични став, а не општа норма.

Свако, али баш свако, спреман је да брани своју истину, свим средствима.

Има нас разних, па су нам такве и истине.

Неке од ”најпопуларнијих” домаћих истина су: победили смо НАТО – али смо и изгубили, Косово је Србија – и самостална држава, много нам је добро – и никад горе…

***                                                                                                                                                                              

Шта нам се догодило у 21. веку па смо толико изгубили однос према реалности – према стварном стању ствари.

Јер ако је нешто бело, не може да буде и црно.

Ствар је једноставна.

Постоје норме и критеријуми по којима се утемељују вредности.

И постоји само једна истина.

По ко зна који пут цитираћу професора Јована Цветановића који нам је често говорио: ”можемо да имамо укус у књижевности, али ко не воли Достојевског…”.

Постоје стандарди, на пример, Достојевски у књижевности, Марадона у фудбалу, Де Ниро у филмској индустрији и тако даље. Није то питање ”укуса” већ стварних, потврђених  вредности.

Међутим…

***                        

Неколико је разлога за привид самопоуздања који доводи до стварања, реално, погрешних „истина“.

Први и најважнији је плитка памет, која је апсолутно сигурна у себе и не доводи у питање сопствено (не)знање.

Једноставно речено, глупост је неуништива, што би рекли ”Идијоти”.

Мањак знања ”производи” упућеност у све, па ће такав човек закључивати, одлучивати, а ако му се посрећи да се докопа неког значајнијег друштвеног положаја и наређивати.

Ипак, круцијални разлог налази се у оном замрзивачу – у ”Лидлу”.

Тамо су многе истине о нама.

Слика коју смо испратили и смехом и сузама, је пре свега жалосна и поражавајућа.

Десетине мајки, очева, бака и дека физички се обрачунавало у жељи да приграби што више паковања замрзнутих ћевапа, који су се продавали јефтиније. 

Гледала су их, путем разних медија, у таквом издању, поколења.

Порука коју су им пренели старији је да само неколико стотина или хиљада динара стоји између човека и нечовека.

Неупитна је и порука да треба газити и отимати што више, и још више.

Хм, ма ништа је то!

Хајде да замислимо да се ради о ретким лековима или чамцу за спасавање поред брода који тоне…

***

Елем, недавно, негде у близини тог замрзивача, један лик је слупао Мекларена, други је дивљао у Ламборџинију, а трећи зида прави дворац на Дедињу.

Повезује их ”напајање” из државног буџета.

Нико од њих није измислио ”Теслу”, ”Фејсбук”, написао ”Хари Потера” или компоновао ”Енџи”, па зарадио милионе.

***

У тајмингу поменутих догађаја, негде, на другом делу планете, правим себи забаву и пребројавам поршее, масератије, јагуаре, бентлије, мерцедесе  и бемвее који пролазе улицом у којој привремено станујем.

Па, скоро да су бројнији од сјајних домаћих брендова Киа, Хјундаи, Самсунг, Џенезис или Даеву.

Бар трећина аутомобила је на струју.

Школа је у близини и сви, дисциплиновано, возе 30 на сат.

Коловоз је у саобраћајним, црвено, жуто, бело, сивим бојама. Усмеравајућа ”дебела” линија за скретање је розе.

Рупа – нема.

Свуда су, досадни, лежећи полицајци.

И камере.

На пијацама и у продавницама ври.

Ресторани су викендом препуни, чека се место.

И аеродроми су ми параметар за стандард, а овде су кошница. Само до главног града, те државе, авиони полећу безмало сваког сата, а тамо, на аеродрому, уколико желите, робот вас води до жељеног ресторана и понесе кофере.

Понекад заблесим посматрајући поља чаја, плантаже мандарина, засаде кромпира, купуса, црног и белог лука, разних житарица… Острво је, па се користи сваки метар земље за производњу. Механизација врхунска, а пољопривредници у пољима пакују робу у етикетиране кутије и џакове, и транспортују директно у продавнице. Истраживао сам и шта возе ”сељаци”.

Већ је поменуто, у овом пасусу.

Ипак, ”најскупље” сазнање, које ме признајем шокирало, је да се не узимају туђе ствари, чак ни изгубљени предмети. Буквално можете да оставите новчаник на клупи у парку и сачекаће ваш повратак.

***              

Сконтао сам, сиромашнијим народима је спасоносно – незнање о нормалном животу.

Онима који памте боља времена или су туристички обилазили свет, помоћи ће заборав.

Тешко се прелази у виши ранг без круцијалних појачања и у одбрани и у нападу.

Зато је најживље, на попусту, у ”Лидлу”.

Око замрзивача.

Нови ледени производи су на акцији.

Срећници су напунили цегере.

Не купују се кесе.

Најјачи носе кући богатство.

У мом фокусу су и они који све то безгласно посматрају уверени да су ”на сигурном” и да се тако нешто увек дешава другима.

***                       

Узгред, Џони је, не тако давно, напунио седамдесет и тим поводом одговорио на разна питања новинара.

Гуру је проговорио.

Каже, доћи ће да свира, ако проради временска машина.

И каже, боља песникиња од њега, Крлеже и Ујевића је – Мица Трофртаљка – ауторка ванвременских стихова ”моја радња, мој дућан, коме хоћу ја му дам”.

Још каже и да је нама смртницима најбоље да се нисмо ни родили.

Изгледа да  ”улици трофеја понестаје снаге”.

Ипак…

”Камо даље рођаче?…

… Није мала зајебанција.”