”Moja radnja, moj dućan, kome hoću ja mu dam”

”Razvijajući” slobodu mišljenja i govora, kao neke od najvećih vrednosti, ljudi su stvorili monstruma – više istina.

Tako istine nastaju u zavisnosti od interesa pojedinaca, grupa ili naroda.

I svi smatraju da su u pravu.

Istina je postala lični stav, a ne opšta norma.

Svako, ali baš svako, spreman je da brani svoju istinu, svim sredstvima.

Ima nas raznih, pa su nam takve i istine.

Neke od ”najpopularnijih” domaćih istina su: pobedili smo NATO – ali smo i izgubili, Kosovo je Srbija – i samostalna država, mnogo nam je dobro – i nikad gore…

***                                                                                                                                                                              

Šta nam se dogodilo u 21. veku pa smo toliko izgubili odnos prema realnosti – prema stvarnom stanju stvari.

Jer ako je nešto belo, ne može da bude i crno.

Stvar je jednostavna.

Postoje norme i kriterijumi po kojima se utemeljuju vrednosti.

I postoji samo jedna istina.

Po ko zna koji put citiraću profesora Jovana Cvetanovića koji nam je često govorio: ”možemo da imamo ukus u književnosti, ali ko ne voli Dostojevskog…”.

Postoje standardi, na primer, Dostojevski u književnosti, Maradona u fudbalu, De Niro u filmskoj industriji i tako dalje. Nije to pitanje ”ukusa” već stvarnih, potvrđenih  vrednosti.

Međutim…

***                        

Nekoliko je razloga za privid samopouzdanja koji dovodi do stvaranja, realno, pogrešnih „istina“.

Prvi i najvažniji je plitka pamet, koja je apsolutno sigurna u sebe i ne dovodi u pitanje sopstveno (ne)znanje.

Jednostavno rečeno, glupost je neuništiva, što bi rekli ”Idijoti”.

Manjak znanja ”proizvodi” upućenost u sve, pa će takav čovek zaključivati, odlučivati, a ako mu se posreći da se dokopa nekog značajnijeg društvenog položaja i naređivati.

Ipak, krucijalni razlog nalazi se u onom zamrzivaču – u ”Lidlu”.

Tamo su mnoge istine o nama.

Slika koju smo ispratili i smehom i suzama, je pre svega žalosna i poražavajuća.

Desetine majki, očeva, baka i deka fizički se obračunavalo u želji da prigrabi što više pakovanja zamrznutih ćevapa, koji su se prodavali jeftinije. 

Gledala su ih, putem raznih medija, u takvom izdanju, pokolenja.

Poruka koju su im preneli stariji je da samo nekoliko stotina ili hiljada dinara stoji između čoveka i nečoveka.

Neupitna je i poruka da treba gaziti i otimati što više, i još više.

Hm, ma ništa je to!

Hajde da zamislimo da se radi o retkim lekovima ili čamcu za spasavanje pored broda koji tone…

***

Elem, nedavno, negde u blizini tog zamrzivača, jedan lik je slupao Meklarena, drugi je divljao u Lambordžiniju, a treći zida pravi dvorac na Dedinju.

Povezuje ih ”napajanje” iz državnog budžeta.

Niko od njih nije izmislio ”Teslu”, ”Fejsbuk”, napisao ”Hari Potera” ili komponovao ”Endži”, pa zaradio milione.

***

U tajmingu pomenutih događaja, negde, na drugom delu planete, pravim sebi zabavu i prebrojavam poršee, maseratije, jaguare, bentlije, mercedese  i bemvee koji prolaze ulicom u kojoj privremeno stanujem.

Pa, skoro da su brojniji od sjajnih domaćih brendova Kia, Hjundai, Samsung, Dženezis ili Daevu.

Bar trećina automobila je na struju.

Škola je u blizini i svi, disciplinovano, voze 30 na sat.

Kolovoz je u saobraćajnim, crveno, žuto, belo, sivim bojama. Usmeravajuća ”debela” linija za skretanje je roze.

Rupa – nema.

Svuda su, dosadni, ležeći policajci.

I kamere.

Na pijacama i u prodavnicama vri.

Restorani su vikendom prepuni, čeka se mesto.

I aerodromi su mi parametar za standard, a ovde su košnica. Samo do glavnog grada, te države, avioni poleću bezmalo svakog sata, a tamo, na aerodromu, ukoliko želite, robot vas vodi do željenog restorana i ponese kofere.

Ponekad zablesim posmatrajući polja čaja, plantaže mandarina, zasade krompira, kupusa, crnog i belog luka, raznih žitarica… Ostrvo je, pa se koristi svaki metar zemlje za proizvodnju. Mehanizacija vrhunska, a poljoprivrednici u poljima pakuju robu u etiketirane kutije i džakove, i transportuju direktno u prodavnice. Istraživao sam i šta voze ”seljaci”.

Već je pomenuto, u ovom pasusu.

Ipak, ”najskuplje” saznanje, koje me priznajem šokiralo, je da se ne uzimaju tuđe stvari, čak ni izgubljeni predmeti. Bukvalno možete da ostavite novčanik na klupi u parku i sačekaće vaš povratak.

***              

Skontao sam, siromašnijim narodima je spasonosno – neznanje o normalnom životu.

Onima koji pamte bolja vremena ili su turistički obilazili svet, pomoći će zaborav.

Teško se prelazi u viši rang bez krucijalnih pojačanja i u odbrani i u napadu.

Zato je najživlje, na popustu, u ”Lidlu”.

Oko zamrzivača.

Novi ledeni proizvodi su na akciji.

Srećnici su napunili cegere.

Ne kupuju se kese.

Najjači nose kući bogatstvo.

U mom fokusu su i oni koji sve to bezglasno posmatraju uvereni da su ”na sigurnom” i da se tako nešto uvek dešava drugima.

***                       

Uzgred, Džoni je, ne tako davno, napunio sedamdeset i tim povodom odgovorio na razna pitanja novinara.

Guru je progovorio.

Kaže, doći će da svira, ako proradi vremenska mašina.

I kaže, bolja pesnikinja od njega, Krleže i Ujevića je – Mica Trofrtaljka – autorka vanvremenskih stihova ”moja radnja, moj dućan, kome hoću ja mu dam”.

Još kaže i da je nama smrtnicima najbolje da se nismo ni rodili.

Izgleda da  ”ulici trofeja ponestaje snage”.

Ipak…

”Kamo dalje rođače?…

… Nije mala zajebancija.”