Филм

Не постоји ниједан сегмент јавног живота, макар се тицао и најбаналнијих ствари, око којих ће се сложити актери на српској политичкој сцени. Шта више, однос супротстављених страна претворио се у отворену мржњу.

А мржња води ка насиљу.

Политички активисти, на свим нивоима, вербално се обрачунавају до границе физичког сукоба, који је све извеснији.

Права је реткост на јавној сцени налетети на објективан текст или изјаву, чак и у вези са утемељеним вредностима, као што су Деда Мраз, Новак Ђоковић или Митровићев гол Португалцима.

Тема сукоба је неважна, још мање је битна истина.

Власт користи сва средства ради опстанка на позицијама, што је већ виђено у свим претходним изборним циклусима од увођења вишестраначког политичког система, али актуелној владајућој гарнитури треба ”признати” и значајну надоградњу саблажњавања политичких противника.

Водеће опозиционе партије, чији лидери су поприлично ”потрошени” дугим и не баш успешним учешћем у јавном животу, серијом погрешних потеза упорно су доприносиле сопственој немоћи да се на прави начин приближе гласачима који су неопредељени, а значајно би утицали на исход избора.

Укупно, наша политичка стварност је далеко, далеко од демократских вредности на којима почива политички плурализам.

Велики део нације није ни близу схватања да слобода није анархија и да подразумева одговорност.

Потпуно је јасно да огроман део бирачког тела и не гори од жеље да се у тим областима развија.

У Србији огроман број људи још увек не гласа за опште добро, већ за лични бољитак. А то је фатаморгана ограниченог рока трајања.

Права трагикомедија српске политике у протеклих тридесет година су функционери на разним нивоима власти, који одувек глорификују свој учинак, без обзира на стварно стање ствари, а о поштењу највише говоре баш они који су преко политичког ангажмана од потпуних никоговића постајали ”угледни” и финансијски моћни.

Други, безмало канцерогени сегмент нашег политичког миљеа је, такозвано, кратко или, још горе, субјективно памћење. Брзо заборављамо ко нам је загорчавао живот својом накарадном политиком, или се, из личног интереса, ”сећамо” само онога што нам одговара.

А истина је, да, када би се дубоко загледали у огледало српског тридесетогодишњег странчарења, скоро да не бисмо пронашли човека достојног функције коју је обављао. И не бисмо пронашли лика који би се покајао због свега што није учинио, а био је у обавези вршећи дужност која му је поверена. Јер, седење у фотељи за већину овдашњих политичара је само прилика за ћар и лични осећај моћи, а не радна обавеза према народу.

Уз извињење пристојном читаоцу, важно је баш овде написати: мало је ”говњива мотка” за такве хуље, а чак ни она код нас још увек није постала редовно средство ”комуникације” народа и таквих политичара.

Ако сагледамо политичку сцену нашег малог града (као пример који потврђује правило) односно водеће актере на политичкој сцени у последњих тридесетак година, није тешко утврдити коме је нарастао буђелар док је био на власти.

Пронаћи ћемо неке који су право из фабричких погона, минимално образовани, упадали у фотеље и журили да надокнаде ”изгубљено време”, а присетићемо се и оних који су са улице, кафића или клупе испред продавнице, без иједног дана радног искуства, пристајали на значајне друштвене положаје уверени да им то одувек припада. Било је и доказано лоших директора који су, упропастивши предузећа, одлазили на највише политичке функције.

У ”споменару” локалних функционера пронаћи ћемо и оне који су присвајали општинске станове, отимали па ”легализовали” прескупе локале у пешачкој зони који су припадали пропалим предузећима из бивших југословенских република, или се, просто, уграђивали новчано или материјално у капиталне грађевинске пројекте (што је постајало уочљиво по начину живота који су водили по силаску са власти).

Сви ти лешинари су многим вредним, способним и поштеним људима огадили сваки друштвени и политички ангажман.

О некима, чија је владавина екстремно уназадила окружење, писано је поприлично у овим новинама. Као аутор већине таквих текстова био сам мета заслепљених партијских буздована, интересно повезаних ништарија, па и осведочених лопова, али се, срећом, све завршавало ”само” тешким увредама, претњама и, у једном случају, уништавањем имовине – без озбиљнијих последица.

Признајем, мислио сам понекад и да је све било узалуд, јер ено их шетају штрафтом, са осмехом (или подсмехом), поздрављају и поздрављени су, и личе на нормалне људе.

Чак и када помислим да ће их, кад тад, стићи космичка правда или да бар немирно спавају, сетим се да су то само бајке за лаковерне.

Да не буде баш бедак, има их којима смо, радећи свој посао, озбиљно ”стали на реп” и којима ћемо бити сличица у оном ”филму живота”.

И то сазнање ми повремено враћа веру у смисао супротстављања злу.

Заправо, посао новинара и није да хапси и пресуђује, већ да указује на догађаје и појаве у друштву, уз наду да ће то покренути надлежне државне органе, који примају државну плату да би штитили државну (народну) имовину и спроводили законе.

Нажалост, то, још увек, није наша прича.

Прича о нама, дуго већ, подсећа на филм у коме је свака сличност са обичним и нормалним животом сасвим случајна.

Али ми у њему не глумимо – то су наши животи.