Зоран Ђинђић – смрт која нас је оголитила
Шта написати данас, после две деценије од убиства Зорана Ђинђића, а не поновити већ речено? Или, што је још извесније, не изазвати бес свеприсутних мрзитеља свега што се не уклапа у њихов интерес? Јер мрзитељи немају уверења, ни идеологију, већ само личне себичне потребе. И мешају се у све. Највише и најчешће у оно што не разумеју.
Баш зато им је Зоран Ђинђић и био стална тема, а потом постао мета.
Свакако, био је најпрагматичнији политичар на српској вишестраначкој сцени.
Неоспорно, и најобразованији.
И то је био темељ његовог политичког профила.
Ширио је оптимизам и покушавао да промени, често губитнички, и повремено пргави карактер народа.
Желео је да постанемо део развијеног света и повео нас у том правцу, али нисмо хтели тим путем.
Убијен је на вратима радног места, јер се супротставио екстремним десничарима и криминалцима. Држава у којој је био председник Владе, била је слабија од руке која је држала снајпер, и није га заштитила.
И та смрт нас је оголитила.
Приказала је нама самима и свету да смо, у већини, нација десничара.
Чињеница јесте да различите десне политичке опције добијају већинску подршку у Србији преко тридесет година. Неке од њих су се на папиру водиле као левичарске или демократске, али у пракси су биле супротност.
Убиство премијера допринело је да многи схвате право стање и однос снага у Србији.
Признајем, био сам један од њих.
Не зато што сам био поклоник лика и дела Зорана Ђинђића.
Шта више, нисам, а нарочито не откад је дошао на власт.
Додуше, дивио сам се његовој речитости и снази идеја које је желео да нам пренесе, али не и његовим политичким потезима, од којих су, реално, многи били изнуђени односом снага у тадашњој владајућој коалицији.
И баш тако је са нама, кроз историју коју имам могућност да сагледам, често нам недостаје карика која је одлучујућа, та једна која повезује остале.
Ових дана поново сам прочитао текст који сам написао, пре десет година, поводом деценије од убиства премијера Ђинђића и тешко да бих га данас потписао.
Да вас не одвучем у погрешном правцу, текст је новинарски добар и тачан (и доступан у електронској архиви „Паланачких“, па изволите ако вас занима), али „појели“ су га „скакавци“.
Ма, поштеније је рећи да је „сажвакао“ сам себе.
Једноставно, све се променило.
Околности, погледи, размишљања…
Десет година је ништа за човечанство, али је много за човека.
Био сам идеалиста, а данас знам да сиромашни народи имају сиромашне мисли.
Сиромашан је човек који нема знање, образовање, ширину схватања, толеранцију…
Сиромашан човек не познаје и не признаје другачија размишљања, друге људе и народе, али им суди. Самоуверено то ради на клупи испред продавнице, у кафани, кафићу, стадиону…
Све више је сиромашних и на „културнијим“ местима.
И ту је, по мом мишљењу, Зоран Ђинђић круцијално погрешио.
Превише умно и филозофски је посматрао поједине приземне ствари.
Није их препознавао.
Веровао је да је идеја „снажнија“ од заслепљености, буздованства и похлепе, а показало се да овде није.
Можда је био исувише велики за малу Србију.
Покушавао је да прагматизује сопствену визију, али она није „становала“ овде.
Тешко је написати, али морам, и раније смо убијали своје владаре, али овога пута смо пуцали и у себе.
Томе сведоче све ове године, у којима се нисмо помакли напред.