ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)ХИТ ТЕКСТОВИ 2014. - ПО ИЗБОРУ ЧИТАЛАЦА

НАЈЧИТАНИЈЕ НА САЈТУ, ФЕЈСБУКУ И ТВИТЕРУ „ПАЛАНАЧКИХ“ У 2014. ГОДИНИ (3. МЕСТО) – НА ТРАГУ: Напредни мрак

Na tragu_4Да директор паланачке „Електромораве“ није диван човек и пријатељ кога познајем од његовог доласка у Паланку пре око 40 година, био бих сигуран да у тој фотељи седи неки психопата.

Али, изгледа да се психопате налазе на челним позицијама електродистрибуција у Смедереву и Крагујевцу, које су надређене нашој „Електроморави“.

Како другачије објаснити мрак у коме се месецима држе грађани Смедеревске Паланке?

Да ли Паланчанима треба сваке ноћи да буду угрожени животи зато што Српска напредна странка, која руководи овим Јавним предузећем, није победила на локалним изборима у Паланци, па би пречицом, преко леђа грађана, да се домогне власти?

Да ли нечије дете, које се враћа из школе, едукативних часова или тренинга, треба да страда да би неки политичар-директор схватио шта ради?

Ко је аутор те болесне политике?

Да ли државна власт зна за ово и да ли подржава такав вид политичке борбе?

Но, хајде да покушамо да ову ситуацију разјаснимо овако:

-Да ли је тачно да локална самоуправа дугује огромне паре за утрошену електричну енергију?

-Тачно је!

-Да ли је тај дуг настајао петнаестак година?

-Јесте!

-Да ли струја треба да се плаћа?

-Наравно!

-А да ли је требала да се плаћа и пре петнаест, десет, девет или осам година?

-Свакако!

-Да није мало провидно што се град  држи у мраку и захтева се наплата дуга баш сада, када у Смедеревској Паланци влада једна коалиција а у држави друга?

-Провидно је, заправо, јасно као дан!

-Да ли грађани треба да буду кажњени зато што овдашњи Напредњаци не могу легално да завладају па покушавају на силу?

-Наравно да не треба!

-На крају, да ли је паланачка власт, како смо чули од надлежних, прихватила и потписала плаћање дуга за струју кроз репрограм, а неко у Смедереву или Крагујевцу је забранио ту могућност?

-Јесте!

-Па да ли је тај неко нормалан?

-Чини се да није!

2014-10-27-1823Елем, пошто нисам „пао са Марса“ па паланачке друштвено политичке прилике, по природи посла,  познајем прилично добро, уопште ме не чуди понашање ове политичке групације о којој сам још пре неколико година написао да се састоји од „вишка“ из свих осталих странака. Нисам то написао да бих некога увредио, већ зато што је то, једноставно, истина. Поткрепио сам то чак и политичким биографијама неколицине, из којих се видело њихово врхунско прелетачко мајсторство, али тек после максималног „цеђења“ партије из које су одлазили (наравно да има и појединаца за које ово не важи и ту чињеницу морам да истакнем).

Ништа се у паланачком огранку Српске напредне странке, у последње време није променило на боље. Налазе се у стању скоро редовне распуштености.

Зато су и добили повереника из Београда. Повереник је у међувремену постао и народни посланик па представља Паланчане у Скупштини Републике Србије.

Пре њега паланачке Напредњаке предводио је неки Панчевац, који је током њиховог двомесечног учешћа у локалној власти овде примао велику плату.

Јасно је какав третман у врху Српске напредне странке има паланачки огранак, када им редовно шаљу старатеље са стране.

Са каквим, онда, аргументима и кадровским потенцијалима паланачки Напредњаци мисле да су способни да врше власт.

Како да владају општином од преко 50 хиљада становника, када не могу да контролишу и уреде ни сопствене редове.

Када би живот био цртани филм, а ми грађани само неутрални посматрачи, предложио бих да им се препусти власт, па да без последица одгледамо ту епизоду.

Али живот није Патак Дача, и шира стварност је много трагичнија од приче коју сам, резигниран оваквим примерима злобе и себичлука, морао да вам пренесем.

Моје последње питање гласи: ко је овде луд?

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

А од „Деда Мраза“…  

Na tragu_4Грађани Србије од актуелне власти добиће специјални новогодишњи поклон – инфлацију,  сиромаштво и бесперспективност.

Чињеница је да ни претходни режими нису били дарежљиви према сопственом народу, па је живот у Србији, како је време пролазило, бивао све тежи, али ова власт је, дефинитивно, прекардашила у селективном стезању каиша.

Елем, у „Деда Мразовом“, новогодишњем пакетићу наћи ће се никад слабији динар, насилно смањене плате и пензије, огроман јавни дуг, „мртва“ привреда, штрајкови и улични протести, видљиви политички заокрет ка Русији (и Кини) и слатка обећања о бољем животу – „кад на врби роди грожђе“.

Наведене чињенице, као и сазнање да је наша куповна моћ у последњих годину дана опала за, невероватних, 30 процената, намећу питање:

Ко је аутор хорора који живе грађани Србије?

Имајући у виду да „риба мирише од главе“, одговор није непознат.

Најновија заблуда просечног српског гласача зове се Томислав Николић.

Некадашњи дрчни шовиниста, данас притајени националиста и нескривени русофил, успео је, уз огроман допринос претходне владајуће гарнитуре, да победи на председничким изборима и за кратко време уништи све што је преостало у Србији.

„Нада умире последња“, па су се економски исцрпљени грађани „упецали“ на, понуђену, сламку спаса, која је за кратко време постала тег који вуче на дно.

На жалост, само у Николићевој умишљеној Србији отварају се нова радна места, све је стабилно, безбедност грађана никад боља, а односи са развијеним светом савршени.

На жалост, само у Николићевој „српској бајци“ стиропор се, волшебно, претвара у удобну кожну фотељу.

Стварно је крајње време да се председник ове државе – уозбиљи.

Или повуче!!!

Заправо, све у вези са њим је на стакленим ногама, од факултетске дипломе до цркве у Бајчетини, од викендица на Сави до протежирања имућног сина за градоначелника Крагујевца, од станчуге у елитном делу Београда до Фондације „Прве даме“…

Чак и он сам, често, на тим стакленим ногама се клати, па мора да – седне.

Али ни тада не престаје да говори свашта, па смо још увек згрожени шта је све, недавно, видно омамљен „Бајчетинком“, напричао премијеру Кине.

337-rajiija-Nokia-1024Председник Републике Србије, Томислав Николић, буквално је схватио шалу „rakija connecting people“, па је користи као дипломатско средство.

Неко озбиљан, ако таквих има у његовој близини, морао би да му објасни да државнички посао није кафанско трачарење.

Очигледно је да Томислав Николић место председника државе доживљава као „последњих пар година до пензије“, користећи државне ресурсе за лично и породично уживање.

Као такав поприлично штети грађанима Србије, али и рејтингу српског премијера.

Не желим да прогнозирам када ће се „политички син“ јавно одрећи „блудног“ оца, али чини се да тај дан није далеко.

„Порасло дете…, осамосталило се…“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Напредни мрак

Na tragu_4Да директор паланачке „Електромораве“ није диван човек и пријатељ кога познајем од његовог доласка у Паланку пре око 40 година, био бих сигуран да у тој фотељи седи неки психопата.

Али, изгледа да се психопате налазе на челним позицијама електродистрибуција у Смедереву и Крагујевцу, које су надређене нашој „Електроморави“.

Како другачије објаснити мрак у коме се месецима држе грађани Смедеревске Паланке?

Да ли Паланчанима треба сваке ноћи да буду угрожени животи зато што Српска напредна странка, која руководи овим Јавним предузећем, није победила на локалним изборима у Паланци, па би пречицом, преко леђа грађана, да се домогне власти?

Да ли нечије дете, које се враћа из школе, едукативних часова или тренинга, треба да страда да би неки политичар-директор схватио шта ради?

Ко је аутор те болесне политике?

Да ли државна власт зна за ово и да ли подржава такав вид политичке борбе?

Но, хајде да покушамо да ову ситуацију разјаснимо овако:

-Да ли је тачно да локална самоуправа дугује огромне паре за утрошену електричну енергију?

-Тачно је!

-Да ли је тај дуг настајао петнаестак година?

-Јесте!

-Да ли струја треба да се плаћа?

-Наравно!

-А да ли је требала да се плаћа и пре петнаест, десет, девет или осам година?

-Свакако!

-Да није мало провидно што се град  држи у мраку и захтева се наплата дуга баш сада, када у Смедеревској Паланци влада једна коалиција а у држави друга?

-Провидно је, заправо, јасно као дан!

-Да ли грађани треба да буду кажњени зато што овдашњи Напредњаци не могу легално да завладају па покушавају на силу?

-Наравно да не треба!

-На крају, да ли је паланачка власт, како смо чули од надлежних, прихватила и потписала плаћање дуга за струју кроз репрограм, а неко у Смедереву или Крагујевцу је забранио ту могућност?

-Јесте!

-Па да ли је тај неко нормалан?

-Чини се да није!

2014-10-27-1823Елем, пошто нисам „пао са Марса“ па паланачке друштвено политичке прилике, по природи посла,  познајем прилично добро, уопште ме не чуди понашање ове политичке групације о којој сам још пре неколико година написао да се састоји од „вишка“ из свих осталих странака. Нисам то написао да бих некога увредио, већ зато што је то, једноставно, истина. Поткрепио сам то чак и политичким биографијама неколицине, из којих се видело њихово врхунско прелетачко мајсторство, али тек после максималног „цеђења“ партије из које су одлазили (наравно да има и појединаца за које ово не важи и ту чињеницу морам да истакнем).

Ништа се у паланачком огранку Српске напредне странке, у последње време није променило на боље. Налазе се у стању скоро редовне распуштености.

Зато су и добили повереника из Београда. Повереник је у међувремену постао и народни посланик па представља Паланчане у Скупштини Републике Србије.

Пре њега паланачке Напредњаке предводио је неки Панчевац, који је током њиховог двомесечног учешћа у локалној власти овде примао велику плату.

Јасно је какав третман у врху Српске напредне странке има паланачки огранак, када им редовно шаљу старатеље са стране.

Са каквим, онда, аргументима и кадровским потенцијалима паланачки Напредњаци мисле да су способни да врше власт.

Како да владају општином од преко 50 хиљада становника, када не могу да контролишу и уреде ни сопствене редове.

Када би живот био цртани филм, а ми грађани само неутрални посматрачи, предложио бих да им се препусти власт, па да без последица одгледамо ту епизоду.

Али живот није Патак Дача, и шира стварност је много трагичнија од приче коју сам, резигниран оваквим примерима злобе и себичлука, морао да вам пренесем.

Моје последње питање гласи: ко је овде луд?

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Рогови у (Вучићевој) врећи

Na tragu_4Да су бивши пријатељи гори од непријатеља показују и односи између некадашњих партијских другова на српској политичкој сцени.

Актуелни опозиционари, некада чланови исте партије, данас не могу да се окупе, седну за сто и попричају о евентуалном заједничком политичком деловању.

Као рогови у врећи Борис Тадић, Чедомир Јовановић и Зоран Живковић „забављају“ својим детињастим препуцавањима српску јавност, и тако највише користи чине владајућој коалицији која треба да их „чува  као мало воде на длану“ јер ће поред њих, оваквих, владати бесконачно.

Несумњиви разбијач, такозване, демократске опције, Борис Тадић, понаша се као размажени тинејџер, који сматра да је увек у праву. Преседан, када је на почетку предизборне кампање за парламентарне изборе изазвао расцеп у Демократској странци и основао своју приватну партију, најсрамнији је политички чин који сам регистровао током 24 године вишестраначког система у Србији.

О Зорану Живковићу могао бих да напишем и по неку „лепу реч“, али велику сенку на његову политичку каријеру баца чудесно богатство које је показао јавности у годинама после премијерског мандата.

Некадашњи симпатични лидер студентског протеста са џепарцем мањим од просечног, Чедомир Јовановић, веома брзо је политику схватио као добар бизнис и свој буђелар напунио до врха. Луксузан живот који води, на рачун грађана Србије, није резултат његових изузетних пословних квалитета већ слабости система који га је произвео.  Највећи противници на српској политичкој сцени управо су му бивши партијски другари.

Из групе оваквих „опозиционих“ лидера издваја се Бојан Пајтић који је успео да сачува достојанство и политички интегритет, а победом на страначким изборима доказао да има и  подршку чланства. Тим који је окупио на челу Демократске странке већ постиже пристојне резултате на појединим ванредним локалним изборима што потврђује да се враћа поверење грађана у реформисане Демократе и да су виђени као предводници опозиционог блока.

Елем, потреба за хитним удруживањем свих опозиционих политичких странака (заправо за утапањем у највећу партију јер је постојање малих странака постало бесмислено и скупо) ради успостављања противтеже Српској напредној странци, једнака је разлозима за оснивање некадашњег ДОС-а који је тек тако уједињен успео да се озбиљно супротстави ондашњем режиму.

Данашње заједничко политичко деловање опозиционих странака у Србији, за почетак, бар би елиминисало међусобна препуцавања и постојећу енергију усмерило ка очигледном заједничком политичком противнику.

Али, како помирити рогове у врећи?

Како надвладати ниске страсти, сујету и лидерске амбиције појединаца?

Ако је то немогуће, онда је дошло време да их заборавимо и оставимо тамо где „пакујемо“ ружне успомене.

Тако ослобођен „простор“ неће дуго остати празан…

Има људи, вредних пажње, по земљи Србији.

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Ко је Бебин тата?

Na tragu_4Новинарство без страсти није новинарство.  А тек је ништа без храбрости!

Као сентиш без а-мола, као рокенрол без Стоунса…

Елем, верујем да је Беба Поповић знао да гостовање у „Утиску недеље“, које му је наредио Тата, неће бити баш „излазак у провод“, али се сигурно није надао да ће водитељка тако сурово и без пардона „обрисати под“ њиме.

Добио је Беба по носу баш колико је заслужио, и већ тада је знао да није задовољио налогодавца.

Било је дивно гледати како једна надмена вуцибатина, убеђена у своју недодирљивост, губи столицу под собом и нестаје у провалији сопственог зла.

Али, откуд Беба у Утиску недеље?

По чијем налогу је морао на тај задатак?

Чију прљавштину је требало да опере, а кога да компромитује унапред припремљеном причом?

На крају, ко је Бебин Тата, толико моћан да му без проблема обезбеди пролаз до широког ТВ аудиторијума у ударном термину и култној емисији?

Наравно да и ова, наопака прича, има почетак…

Некада давно Бебу из Јагодине је у политику увео др Зоран Ђинђић. Лично Ђинђић из политике га је и отерао неколико година касније.

У време акције „Сабља“ премијер Зоран Живковић, на кратко, враћа Бебу у игру, и чини се да је у том периоду овај „зарадио“, онај најважнији, „први милион“.

Како другачије објаснити чињеницу да је одмах после избора, које је Зоран Живковић  изгубио, Беба „киднуо“ у Беч и тамо купио огроман стан.

У аустријској престоници Беба се „зближава“ са, једним од могућих одговора на питање из наслова овог текста, Станком Суботићем Цанетом.

Новчаник му расте, а на хоризонту му се указује и други спонзор, Дарко Шарић.

Некако у то време „сви путеви“ воде га у Црну Гору, где се и настањује и оснива фамозни „Институт за јавну политику“.

Постаје важан човек и саветник црногорског премијера Мила Ђукановића.

Беби расте апетит, убрзано напредује, прија му јако планинско млеко – течно или у праху.

Већ има канцеларије свог „Института“ у већини престоница држава бивше Југославије, али и у Лондону.

У Црној Гори потпуно контролише све значајне електронске и писане медије, које користи за блаћење и дискредитацију свих оних који нападају Тату и његове другаре.

Преко црногорске везе, Беба преузима и неколико београдских таблоида, и почиње „рафалну паљбу“.

Али да би прича имала тежину нису довољни таблоиди и Пинк, већ медиј коме паметна Србија верује.

Одлучено је да Беба гостује у Утиску недеље, проспе „канту фекалија“ по Татиним непријатељима и освоји срца гледалаца.

Све су лепо испланирали, осим „ситнице“ да ће на столици наспрам њега седети Оља Бећковић, која углед стицан више од две деценије неће „продати за једну масну вечеру“.

Па макар и са Татом лично.

Захваљујући храброј новинарки, Беба је поменуту „канту“ просуо по себи, а цела прича не би ми привукла толико пажње да није, поред силних гадости, изговорио и неколико реченица о томе да је постао и саветник српског премијера Александра Вучића, и да се често чују телефоном.

То што се Влада Србије одмах оградила и демантовала ту Бебину изјаву – није довољно.

Повероваћемо да је Беба лагао тек ако буде протеран из српских медија и јавног живота, а, зашто да не, и из Црне Горе, што би потврдило толико истицане одличне односе два премијера.

Хајде, већ једном, да „нисам, мајке ми“ претворимо у видљиво дело.

На путу ка том циљу, ево и моје скромне помоћи српском премијеру, и то кроз перо великог Александра Тијанића, баш о Беби Поповићу:

„У политици слепац, у моралу покварењак, у економији харачлија, у бизнису мафијаш, у животу скот, у менталитету скоројевић, у структури нитков, у генетици недовршен човек“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Његово величанство ГЛАС (2)

izborna-komisija-izbori-glasanje-glasacka-kutija-glasacki-listic-1336225739-158028Увек сам био за то да на све изборе треба изаћи и искористити своје демократско право.

Стога сматрам да греше они који то не чине.

Посебно осуђујем оне који не желе да гласају из неког свог протеста или из ината. Пракса и искуство су ме уверили да су то најчешће људи који „до подне мрзе себе, а од подне цео свет“, они којима „све смета“ и „нико им не ваља“.

Себе, своје вредности и допринос окружењу, наравно, не преиспитују.

Има и људи који о гласању и изборима уопште не размишљају, једноставно, немају тај „чип“ у глави, али то је потпуно друга „врста“.

Да не би било неспоразума, уопште не подржавам демократију као систем, и сматрам, а о томе је већ било речи на овом месту, да је за овакве слободоумне и помало површне народе, корисна и сврсисходна једино строга дисциплина и владавина елите. Гласачко право, по мом мишљењу, требало би да буде привилегија најбољих и најуспешнијих људи.

Тако би се избегло да његово величанство ГЛАС, уличара, скитнице, пробисвета, насилника или барабе (какви свакодневно парадирају и нашим „сокацима“) на изборима вреди исто као и ГЛАС најбољег студента, професора, радника, сељака, спортисте…

Ако се пребројимо, јасно је да безвредних људи има много више него оних који представљају друштвену елиту.

Но, и поред свега тога, потпуно сам свестан да не живимо у старом Риму већ у данашњој Србији, па је зато мој став да на изборе треба изаћи и гласати по сопственом уверењу.

Живећемо управо онако како на изборима – одлучимо.

А живот у Србији, ни после ових Ванредних парламентарних избора, неће се радикално поправити. Неће нам, на жалост, бити боље, па и поред тога што сам рођени оптимиста, потпуно сам сигуран да ће бити још теже опстати са платама које падају и ценама које скоро неконтролисано расту. Повећаће се и број људи без сталног запослења.

На жалост, на то смо навикли и научили са тим да трајемо.

Проблем је, чини ми се, у нама самима, у нашој свести и недостатку амбиције да се мењамо, развијамо, поправљамо и напредујемо.

Тек када променимо тај однос према себи и животу уопште, и систем вредности вратимо бар на ниво на коме је био некада, у време стасавања генерација које су сада већ у зрелим годинама, овде ће почети да се живи квалитетније.

Промена у нама донела би културолошки бољитак али и економску стабилност, јер би почели да се цене рад, знање и квалитет.

На жалост, доживљај слободе и демократије овдашњих људи деформисан је површним али и субјективним приступом суштини друштвеног и политичког ангажмана.

Резултат који добијамо у пракси пре би се могао назвати – анархијом.

Генерације које не памте време СФРЈ, када смо били међу најпоштованијим државама на планети, рођене после осамдесетих година прошлог столећа, мисле да живот почиње од њих.

Старе вредности, самим тим што им углавном нису познате, за многе од њих и не постоје. Високи ниво некадашњег друштвеног и политичког живота, образовања, спорта, културе и уметности, данас је срозан до понижења.

Место у јавном животу овог поднебља, некада резервисано за планетарно успешне појединце, данас заузимају Цеца, Кеба и Станија.

Уместо медија добили смо таблоиде и Пинк.

Књиге се читају на интернету – препричане.

Млади се заљубљују на Фејсбуку.

Наравно да разумем да је прошло време тапки и кликера, жмурки и кућица од картона, али…

„Ја не тражим плена, ја сам жељан зрака и мало беле јутарње росе.“

…, кога је још брига за то.

У недељу су избори.

Па хајде да се изаберемо.

 

 

 

 

 

 

 

КоментарНа трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Хвала ти што си ме убио…“

images (4)Недавно сам, „лутајући“ по интернету, пронашао насловну страну неких новина из прошлог столећа, на којој је, поред фотографије, изјава Александра Вучића: „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији…“.

Са фотке „погледом стреља“ младалачко, али љутито лице, тадашњег Шешељевог генсека.

Сећате се, наравно, да је у време убиства новинара Ћурувије, априла 1999. године, на власти у Србији била коалиција СПС-ЈУЛ-СРС, а актуелни први потпредседник Владе (ППВ) Вучић био је тада министар информисања.

То је било време најжешћих прогона новинара и кажњавања листова који нису били на платном списку режима.

Драконске новчане казне које је тадашња власт, преко свог правосуђа, изрицала „Дневном телеграфу“ и „Европљанину“, чији је новинар и власник био Ћурувија, а потом и његово гнусно убиство, нису забележени у новијој историји цивилизованих народа.

И врапцима је, још тада, било јасно да је Славка Ћурувију убила држава.

Његово убиство припремано је и кроз медијску кампању у прорежимским новинама. Текст „Ћурувија дочекао бомбе“, објављен у „Експрес политици“ у време жестоког бомбардовања Србије од стране НАТО-а, био је заправо – метак пре правог метка.

Славку Ћурувији пресуђено је у једној вили у Ужичкој улици у Београду. Егзекутори су били јуришници тадашње Службе државне безбедности.

Прошла је од тада скоро једна и по деценија, на власти у Србији су се смењивале готово све политичке опције, али нико до данашњих дана није успео да прикупи доказе и покрене судски поступак против налогодаваца и непосредних извршилаца овог злочина.

И као у фантастичним причама, тај случај дочекао је да Александар Вучић затвори свој политички круг и врати се на власт.

Управо он, ових дана, обелоданио је имена убица Славка Ћурувије. До доказа се дошло од људи најближих ондашњем режиму. Проговорио је један од најмонструознијих злочинаца Милошевићеве тајне полиције, Милорад Улемек Легија.

Живот је заиста, не ретко, театар апсурда.

Али у том театру смрт није вешто глумачко умеће.

Она је стварна и непромењива категорија.

Славка Ћурувије нема међу нама већ скоро 15 година.

Наметнула ми се мисао коју би данас, сигуран сам, Славко, када би то било могуће (а није), саопштио Александру Вучићу?

„Хвала ти што си ме убио, а сада открио моје праве убице.“

И…, колико год била тешка, та замишљена мисао је сурово тачна.

Држава, коју је 1999. године баш као ресорни министар представљао Вучић, управо по његовом недавно изреченом признању, убила је Ћурувију.

images (5)Ако је убиство, као што тврди Вучић, наредио Радомир Марковић, тадашњи шеф Милошевићеве Службе државне безбедности, намеће се питање ко је био његов налогодавац.

По, такозваној, командној одговорности изнад Марковића били су само Слободан Милошевић и права владарка, из сенке, његова супруга Мирјана Марковић.

Први испод њих, надлежан за информисање, био је ресорни министар Александар Вучић.

Наравно, негде између свих њих налазио се и тадашњи министар полиције Влајко Стоиљковић, али је очигледно да он није био „капацитет“ за „озбиљније послове“.

Ако би Вучићева данашња правда била једнака за све, морао би под хитно да ухапси и себе. Био је он, те 1999. године, важан „шраф“ у државном апарату.

Јер…, не бих рекао да је, као министар информисања, био баш толико необавештен о случају убиства веома експонираног новинара.

Шта више, из прве реченице овог текста, може се наслутити да му Ћурувија и није био баш по вољи.

Елем, изненада, у углу погледа, заправо ниоткуда, почеше да ми израњају стихови оног нашег песника:

„Не бојим се,

само сам уплашен гледајући у празно.“

Толико о томе!

 

 

 

 

КоментарНа трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Вест године

2014Из године у годину, чини ми се да 31. децембар долази све брже. Као да је свака година све краћа.

Да ли су разлог томе деценије које множим или све мање подношљива неизвесност живота у овом делу Балкана?

Заправо, исувише дуго траје лоше време. Почело је још давне ’91. и не престаје.

После лажних Дафимент и Југоскандик банака, врачара и видовњака, самоуздизања до небеса, надрилекара и полтронских медија, грађани Србије почели су да верују и у политичка и економска чуда.

Наивност, лакомисленост и кратко памћење окупирали су свест већег дела нације.

Једноставно, политичар се пресвуче, изговори слатку жељену лаж и постане избавитељ и светац. Када му истекне „рок трајања“ појави се следећи, а он оде да се припреми за наредно пресвлачење и тако…, ових двадесет и кусур година пресипамо свашта у своје животе, који неумитно пролазе.

Петооктобарски занос веома брзо претворио се у смрт последње наде.

Оног који је, тих година, почео да нас поправља, убили смо на вратима Владе.

У међувремену, бар 80 процената популације „преселило“ се на Фарму, едукује се уз Гранд, верује у Великог брата и наручену дневну штампу.

Сан сваке друге „завичајке“ је да се досели у „велики прљави град“ и уда за „бумбара“.

Чак и баба која се чешљала док је горело село, ових дана мудрује по Равној гори, брише и дописује историју Србије.

На нижем нивоу, овде у комшилуку, једна неука особа, већег броја ципела него коефицијента интелигенције, поиграла се законима ове државе, а онда све званичне службе које су јој на то указале прогласила корумпиранима и криминалцима. Гебелсовом методом, „стотину пута поновљена лаж постаје истина“, баш онако како данас у Србији „мали Перица“ замишља демократију, та особа почела је да верује у своју личну правду, и у то убедила и многе „фармере“, па чак и поједине (квази) медије.

„Само лоше вести су добре вести“, каже у једном тренутку главни негативац, медијски магнат, кога ће популарни агент 007 до краја филма, наравно, средити.

Али таква је, на жалост, постала уређивачка политика већине штампаних или електронских медија у Србији.

Црна хроника и масни аброви гутају се „као алва“.

Узгред, недавно на конференцији за штампу, у присуству петнаестак представника „седме силе“, угледни лекар и изванредан стручњак у својој области, поменуо је како је још у другој половини 80-их година прошлог века, приликом неког протеста запослених због тадашњих проблема у здравству, један локални новинар фотографисао докторе – бунтовнике, а онда слику предао полицији као доказни материјал.

Уштинуо сам сопствени образ и утврдиоА да сам потпуно будан, а онда у себи поновио име које је изговорено. Наравно, познајем тог колегу и никада не бих ни помислио да је био доушник државне безбедности.

И то у оно време!

Али, издалека све изгледа другачије…,

Заиста, „не пада снег да прекрије брег већ да звери покаже трагове“.

Елем, на опроштају са текућом годином не осећам нимало туге. Нема празнине коју ствара растанак – заувек.

Била је довољно лоша и неизвесна.

Баш као и она пре ње и сијасет предходних.

Боље сутра, које би требало да почне крајем долазеће 2014. године, најавио нам је вицепремијер Александар Вучић.

Супротно томе, његов министар привреде Саша Радуловић шаље нам поруку да ће баш година која долази бити веома тешка, али ако се сви жестоко потрудимо, ето бољег стандарда кроз неколико година.

Ма, није то ништа…

Било је сличних бисера „за извоз“.

Вест године чуо сам пре двадесетак дана, а она гласи:

Влада Србије купила је десет нових авиона за компанију „Air Serbia“. Авиони ће нашем авиопревознику бити испоручени између 2018. и 2020. године.

 

Дејан Црномарковић