„Друштвена елита“

Српска вишестраначка политичка арена, која је често у прошлости била агресивна па и брутална – ако се сетимо крвавих обрачуна полиције са демонстрантима током деведесетих – претворила се последњих година у трагикомично позориште прозивки, увреда и наивних парола, чији је видљиви резултат све стабилнија позиција власти и све већа немоћ опозиције.

Тешко је закључити да ли је то само „затишје пред буру“ или очекивано стање, настало након вишедеценијског политичарења без резултата, разних актера на политичкој сцени.

Тек, стиче се утисак да нема масовне заинтересованости за политику, као раније.

Баш зато, помало збуњује податак да нико, у досадашњем вишестраначком надметању у Србији, није окупио толико власника партијских књижица, као актуелна владајућа странка, чији се број „врти“ око 700.000. Та чињеница делује још чудније ако знамо да је партија Слободана Милошевића, на врхунцу своје политичке моћи, имала 450.000 чланова.

Владајућој армији чланова супротстављена је идеолошки шаренолика опозиција која је, као и више пута у прошлости, подељена, самозадовољна, жељна власти, али, за сада, без праве енергије и политичког квалитета да до ње и дође.

Између та два сукобљена блока, владајућих и опозиционих партијаша, налази се најбројнији „ешалон“, који не учествује директно у политичком надметању, а то су грађани који, најчешће, „гледају своја посла“. Неки од њих излазе на изборе и гласају за ове или оне, многи уопште не користе своје гласачко право, а све је више оних који су привремено или трајно напустили земљу.

Реалност живота у данашњој Србији, која није држава пристојног животног стандарда, оправдава, како постојање политички активних, тако и разочараних и незаинтересованих грађана.

У сваком случају улоге у друштвено политичком животу су подељене, а интересовања актера су углавном на позицијама задовољавања личних потреба.

Чланови владајућих партија очекују корист од своје присутности и подршке, док се опозиционари надају да ће кад-тад „постати калифи уместо калифа“ и остварити своје амбиције.

Највећи број оних који „са трибина“ посматрају дешавања у политичкој арени, разочарани су неуспехом неколико ранијих покушаја да у Србији, променом власти, дође до бољег живота.

Заправо, било је промена, али само у материјалном положају политички утицајних појединаца, на свим нивоима.

Круцијално болна, али на чињеницама заснована истина је да је, током безмало три деценије вишестраначког система у Србији, свака наредна власт више „профитирала“ од претходне.

То се лако може утврдити кроз број богаташа које је, свака од тих владајућих гарнитура, произвела.

Током деведесетих, у време националне политике и ратова, бројна екипа око „Вође“ баш се обогатила, а тај пример су следили и поједини локални моћници.

Прва промена власти ’97. донела је и крађу грандиозних размера, нарочито у Београду, али и у многим општинама у унутрашњости у којима је у фотеље засела нова гарнитура.

Наредни атак на народне паре и имовину догодио се после 5. октобра, када су политички плен почели да расподељују заслужни револуционари, којих је било на сваком кораку, имајући у виду да је на власт дошло 18 странака.

Аналогно томе, нема основа да очекујемо да ће актуелни властодршци бити другачији.

Осим, ако се не догоди неко чудо, а чуда се никада, или баш ретко дешавају.

Јер, и у овој власти већ су виђени бахати и вулгарни локални шерифи који су градске и општинске буџете третирали као личне новчанике, а праву слику о имовинском стању истакнутих државних функционера имаћемо тек  када сиђу са власти.

Тек тада ће се, без нагађања и шпекулација, јасно видети ко је на какав начин обављао посао који му је био поверен.

Поштење, исто као и лоповлук, не могу се сакрити.

Временом, посебно уочљиви постају они који су „покупили кајмак“, јер воле да се хвале покраденим, па смо тако, током минулих тридесетак година, могли да их „препознамо“ у ликовима разних Божовића, Карића, Милошевића, Матковића, Марковића, Дачића, Колесара, Јовановића, Крунића, Драшковића, Јанушевића, Динкића, Шешеља, Тодоровића, Николића, Митровића, Бека…, и многих других.

Све њих повезује то што су, кроз политички ангажман, злоупотребом положаја и крађом народне имовине стекли огромна богатства.

Али, повезује их и чињеница да због тога нико од њих није завршио на робији.

Данас су слободни, имућни и моћни људи.

Такозвана, „друштвена елита“.

И управо то је ужасна порука коју остављамо поколењима.

То је „школа“ у коју смо уписали своју децу.