Srbija, ovih dana

Na srpskoj političkoj sceni odavno se ne glasa za političke stranke i njihove programe, već za pojedince-lidere koji ih predstavljaju u javnosti.

Naime, ideologije većine aktuelnih političkih partija su slične  i ne utiču presudno na opredeljivanje glasača na izborima. Često, u tim partijskim dokumentima, ”papir trpi svašta”, a život je potpuno drugačiji.

Valjda zato, ali i zbog naših navika iz prošlosti, snaga svake političke stranke je u popularnosti prvog čoveka.

Tako je stvoren kult lidera u svim političkim organizacijama.

Moglo bi se reći da su predsednici stranaka u Srbiji nesmenjiva kategorija – dok sami ne odluče suprotno.

Potpuno je jasno da politička penzija ne pada na pamet Draganu Markoviću (JS), Ivici Dačiću (SPS), Čedomiru Jovanoviću (LDP), Nenadu Čanku (LSV), Borisu Tadiću (DS, SDS), Vuku Draškoviću (SPO), Vojislavu Šešelju (SRS), Milanu Krkobabiću (PUPS), Rasimu Ljajiću (SDPS), Sulejmanu Ugljaninu (SDAS), Velimiru Iliću (NS), Aleksandru Vulinu (PS) i Marijanu Rističeviću (NSS), za koje nam se (opravdano) čini da su oduvek tu.

Povlačenje sa liderske pozicije u stranci najavili su samo Aleksandar Vučić (posle narednih izbora) i Dragan Đilas (ukoliko osvoji vlast a ne realizuje data obećanja u periodu od šest meseci).

Kako se stiče popularnost na političkoj sceni Srbije?

Očekivani odgovor na ovo pitanje bi bio da je ona u reciprocitetu sa učinkom ostvarenim tokom političkog ili profesionalnog angažmana, ali pravi odgovor je da se popularnost stiče isključivo prisustvom i načinom predstavljanja u medijima.

U Srbiji oduvek ”narod misli kako novine pišu”.

Ova konstatacija se odnosi na najviši nivo političkog života, jer na lokalu važe i neka druga merila. Takođe, ona se odnosi na bar polovinu biračkog tela, dok ostatak čine oprezniji (analitičniji) glasači, i apstinenti.

Od početka višestranačkog sistema u Srbiji aktivisti političkih partija su se prepucavali, svađali, pa i tukli na ulicama, oko zastupljenosti u najznačajnijim elektronskim ili štampanim medijima.

Isto toliko traje i podela na medije koji podržavaju vlast, kojih je oduvek bilo nemerljivo više, i onih koji ”rade” za opoziciju.

Ovo je prilika i da konačno razumemo da nigde na svetu ne postoje objektivni mediji, jer je proizvođač medijskog sadržaja čovek – koji je, u suštini, subjektivno biće (odnosi se na sve ljude i sve profesije).

To, naravno, ne znači da su se svi ”prodali”, kako se kod nas često ocenjuje sve ono što se ne razume, ili ne podržava.

Zaista, ima medija koji su ispod minimuma prihvatljivosti i većinom su to oni koji bez argumenata veličaju vlast ili plasiraju laži sa ciljem omalovažavanja opozicije, ali takvih ima i na drugoj strani.  

Naravno, ima i medija koji su objektivno subjektivni, što znači da u stvaranju medijskog sadržaja koriste istinu i argumente, kojima potom autori dodaju lični pečat, pa je proizvod koji dobijemo na nivou profesionalnog informisanja (u jednom od značenja ”objektivnost je nezavisnost od mišljenja i interesa subjekta”, a to je u realnosti teško ostvarljivo).

Ako, u tom kontekstu, sagledamo pozicije srpskih političara tokom minulih tridesetak godina uočićemo da su najpopularniji bili najviši državni funkcioneri, predsednici države ili vlade, koji su imali najveću pozitivnu prisutnost u medijima.

U narodu je popularna izreka ”glasaću za tebe kada budeš na vlasti” i to, zaista, i jeste model razmišljanja i delovanja jednog dela biračkog tela.

Zbog svega navedenog, promene vlasti u Srbiji su bile retke.

Zapravo, one su bile izuzetak, a ne pravilo.

Za nešto više od tri decenije višestranačkog sistema promena vlasti se dogodila dva puta, 2000. i 2012. godine, što znači da je prosečan period trajanja jedne garniture oko deset godina.

Realno, kao glasači nismo se proslavili.

Shodno tome, nismo se ni naživeli normalnog života.

Ali, mnogo gore su prošli politički lideri: Milošević je završio u zatvoru i tamo umro, Đinđić je ubijen, Koštunica se povukao u planinu, a Tadić se zaigrao u nekom od svojih filmova.

Sledi Vučićev ”Dan D” – 3. aprila.

Ukoliko politička grupacija koju predvodi osvoji novi mandat, ”skinuće kletvu” sa već pomenutog, desetogodišnjeg, roka trajanja jedne garniture na vlasti.

Sa druge strane opozicija, koja deluje mnogo organizovanije nego u nekim prethodnim prilikama, najavljuje pobedu i svođenje računa.

Srbija, ovih dana, polako, postaje vulkan koji dimi, grmi i preti.

Čini se da bi erupciju mogla da zaustavi samo ubedljiva pobeda jedne od suprotstavljenih strana.

Jer, ako prevagne ”za pola koša” biće kriv neko nekome.

Biće ljutih i nadmenih.  

Takvi smo.