ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Србија, ових дана

На српској политичкој сцени одавно се не гласа за политичке странке и њихове програме, већ за појединце-лидере који их представљају у јавности.

Наиме, идеологије већине актуелних политичких партија су сличне  и не утичу пресудно на опредељивање гласача на изборима. Често, у тим партијским документима, ”папир трпи свашта”, а живот је потпуно другачији.

Ваљда зато, али и због наших навика из прошлости, снага сваке политичке странке је у популарности првог човека.

Тако је створен култ лидера у свим политичким организацијама.

Могло би се рећи да су председници странака у Србији несмењива категорија – док сами не одлуче супротно.

Потпуно је јасно да политичка пензија не пада на памет Драгану Марковићу (ЈС), Ивици Дачићу (СПС), Чедомиру Јовановићу (ЛДП), Ненаду Чанку (ЛСВ), Борису Тадићу (ДС, СДС), Вуку Драшковићу (СПО), Војиславу Шешељу (СРС), Милану Кркобабићу (ПУПС), Расиму Љајићу (СДПС), Сулејману Угљанину (СДАС), Велимиру Илићу (НС), Александру Вулину (ПС) и Маријану Ристичевићу (НСС), за које нам се (оправдано) чини да су одувек ту.

Повлачење са лидерске позиције у странци најавили су само Александар Вучић (после наредних избора) и Драган Ђилас (уколико освоји власт а не реализује дата обећања у периоду од шест месеци).

Како се стиче популарност на политичкој сцени Србије?

Очекивани одговор на ово питање би био да је она у реципроцитету са учинком оствареним током политичког или професионалног ангажмана, али прави одговор је да се популарност стиче искључиво присуством и начином представљања у медијима.

У Србији одувек ”народ мисли како новине пишу”.

Ова констатација се односи на највиши ниво политичког живота, јер на локалу важе и нека друга мерила. Такође, она се односи на бар половину бирачког тела, док остатак чине опрезнији (аналитичнији) гласачи, и апстиненти.

Од почетка вишестраначког система у Србији активисти политичких партија су се препуцавали, свађали, па и тукли на улицама, око заступљености у најзначајнијим електронским или штампаним медијима.

Исто толико траје и подела на медије који подржавају власт, којих је одувек било немерљиво више, и оних који ”раде” за опозицију.

Ово је прилика и да коначно разумемо да нигде на свету не постоје објективни медији, јер је произвођач медијског садржаја човек – који је, у суштини, субјективно биће (односи се на све људе и све професије).

То, наравно, не значи да су се сви ”продали”, како се код нас често оцењује све оно што се не разуме, или не подржава.

Заиста, има медија који су испод минимума прихватљивости и већином су то они који без аргумената величају власт или пласирају лажи са циљем омаловажавања опозиције, али таквих има и на другој страни.  

Наравно, има и медија који су објективно субјективни, што значи да у стварању медијског садржаја користе истину и аргументе, којима потом аутори додају лични печат, па је производ који добијемо на нивоу професионалног информисања (у једном од значења ”објективност је независност од мишљења и интереса субјекта”, а то је у реалности тешко остварљиво).

Ако, у том контексту, сагледамо позиције српских политичара током минулих тридесетак година уочићемо да су најпопуларнији били највиши државни функционери, председници државе или владе, који су имали највећу позитивну присутност у медијима.

У народу је популарна изрека ”гласаћу за тебе када будеш на власти” и то, заиста, и јесте модел размишљања и деловања једног дела бирачког тела.

Због свега наведеног, промене власти у Србији су биле ретке.

Заправо, оне су биле изузетак, а не правило.

За нешто више од три деценије вишестраначког система промена власти се догодила два пута, 2000. и 2012. године, што значи да је просечан период трајања једне гарнитуре око десет година.

Реално, као гласачи нисмо се прославили.

Сходно томе, нисмо се ни наживели нормалног живота.

Али, много горе су прошли политички лидери: Милошевић је завршио у затвору и тамо умро, Ђинђић је убијен, Коштуница се повукао у планину, а Тадић се заиграо у неком од својих филмова.

Следи Вучићев ”Дан Д” – 3. априла.

Уколико политичка групација коју предводи освоји нови мандат, ”скинуће клетву” са већ поменутог, десетогодишњег, рока трајања једне гарнитуре на власти.

Са друге стране опозиција, која делује много организованије него у неким претходним приликама, најављује победу и свођење рачуна.

Србија, ових дана, полако, постаје вулкан који дими, грми и прети.

Чини се да би ерупцију могла да заустави само убедљива победа једне од супротстављених страна.

Јер, ако превагне ”за пола коша” биће крив неко некоме.

Биће љутих и надмених.  

Такви смо.

One thought on “Србија, ових дана

  • Зоран

    Добар текст, а ако превагне за пола коша биће на улици једни или други.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *