Радослав (Раја) Цокић – 25 година у фотељама
Три деценије паланачке демократије, уз пар изузетака, обележили су и украли од грађана разни политиканти, који су у време својих мандата највише бринули – о себи.
Међу њима се, по дужини стажа у разним фотељама, издваја Радослав Раја Цокић познатији као Певач из Ратара, који је фотељашио, безмало, 25 година.
Био је Раја, од `97. до недавно, председник општинске Владе, председник Општине, начелник Подунавског округа и народни посланик, а остао је упамћен по томе што се у време својих мандата највише бавио пуњењем сопственог буђелара, малтретирањем неистомишљеника, становањем у општинском стану а потом и узимањем општинског стана у центру града у власништво. Посебан куриозитет Рајине председничке владавине, који су, својевремено, обелоданиле „Паланачке“ а забележен је и у дневној штампи, је адаптација тоалета у једној сеоској школи, која је коштала 40 хиљада евра.
На почетку политичке каријере посрећило му се да га Коалиција „Заједно“ постави за председника општинске Владе, па је тако повећан број користољубивих сарадника који су окруживали Паланчанима најдражег председника Општине, др Душана Нарића.
Потом је преузео функцију директора Фабрике намештаја Гоша и на њу ставио катанац – за сва времена.
Неколико година касније због свађа и подељености у локалном ДОС-у наместила му се прилика да седне у фотељу председника Општине.
Док је уживао у моћи и заљубљености у самога себе одлучио је да поради и на естрадној каријери и да раније кафанско певање унапреди у снимање спота на Кисељаку. У његовом извођењу туђа хит песма „Ко те има тај те нема“ у пракси се односила на општински буџет и грађане који су од њега добијали најмање.
Једне од тих година, док је председниковао општином, изгласан је буџет у коме је паланачкој цркви додељено много више пара него икада раније.
Умислио је да ће тако добити подршку свештенства и привући гласаче.
И наместило се баш тада, док сам у време задушница обилазио гробове предака на Старом гробљу, да се испред цркве брвнаре сретнем са паланачким поповима који су ту дочекивали грађане ради пружања пословних услуга, и да се по навици запричамо о политици. Иначе, наши попови обожавају политичке теме, нарочито старија гарда, а ја сам им, као новинар, увек био занимљив саговорник, па и сарадник из времена октобарских протеста 2000. године у којима су активно учествовали.
Нисам верник и немам проблем да и пред службеницима „небеског“ предузећа будем директан, па сам их одмах на почетку разговора „чачнуо“ око количине пара из буџета које им је наменио Раја, а они ме скоро хорски оптужише да много критикујемо у „Паланачким новинама“ председника и да није он то заслужио. Најгласнији је био тадашњи прота који је, поред осталог, изговорио и невероватну реченицу: „Ето и мене критикују што имам велику кућу и возим добра кола, па зар треба као Исус да јашем на магарцу“.
Има више сведока тог догађаја и сигуран сам да ће неко прочитати овај текст и присетити се те пикантерије.
Још једна „тековина“ Рајине владавине је прерана и скроз лоша приватизација у коју је, незадовољан подршком, гурнуо Јавно предузеће (РТВ) „Јасеница“, предавши вишедеценијско општинско јавно гласило у власништво месара и трговца из Смедерева. Новац који је пре тога био намењен том Јавном предузећу, преусмерио је на приватну телевизију са чијим се власником „зближио“ још у време изборне кампање после које је изабран за председника Општине, а доласком на власт одужио се и наредбом Општинском јавном правобранилаштву да се отпише вишемилионски дуг који је он имао за коришћење јавног земљишта у центру града. Тих година Паланчани су свакодневно могли да гледају хвалоспеве о Рајином лику и делу на тој телевизији.
Ради потпуне истине, треба додати да је Рајин „рад“ у време мандата на месту председника Општине био тема и у сваком броју „Паланачких“, али у реалној интерпретацији.
Новина је аутентичано средство информисања, увек доступни доказни материјал, увек при руци (није пролазна као ТВ прилог који може и да се заборави), па верујем да му није било пријатно да га непрестано јавно подсећамо на погубне резултате његове владавине.
Са друге стране, чињеница да нас никада није тужио, потврђује да смо објављивали само истину.
Та „борба“ била је непрестана, и нама ни мало лака, јер су у рукама власти били „и нож и погача“, а ми перманентно на ивици гашења.
Али, било је и епизода које су нас охрабривале, па и засмејавале.
Један занимљив догађај из кабинета председника Општине испричао ми је одборниктадашње владајуће коалиције, који је био присутан када су Раји донели тазе број „Паланачких“ са њим на насловној страни уз одговарајући пратећи текст, а његова реакција је била да баци новине на под и почне да скаче по њима.
Написао сам у време када је био моћан и осветољубив много текстова о његовом раду што ми даје право да га поменем и сада када је, поново, нико и ништа.
На основу понашања и учинка у време док је био на функцијама уверен сам да је нико и ништа био одувек, али су му политика и стицај околности омогућили незаслужену друштвену улогу. Имао је Раја из Ратара богату политичку каријеру. Као нико, пре или после њега, фотељисао је од локалног, преко регионалног, до државног нивоа.
Данас када помислим на њега „падају ми на памет водене боје, умазане руке брзо се перу…“.
Али…, зашто ме је, после толико година, „пронашло“ ово сећање?
Разлог би могао да буде тај што видим како мој родни град престаје да буде непожељно место за живот и како се полако, полако, полако – уређује.
Није лако поправити у Смедеревској Паланци све што су разни ликови на значајним функцијама деценијама упропашћавали. Мислим да то чак није ни могуће учинити у потпуности или бар захтева неко дуже време и потпуно стабилан буџет.
Али, након много година пропадања, нешто је почело да се мења.
Реализују се идеје, размишља се унапред, и живот Паланчана почиње другачије да мирише.
Много је важно ко седи у првој фотељи.
Увек, „све мирише од главе“.