ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО ГЛАС
Увек сам био за то да на све изборе треба изаћи и искористити своје демократско право.
Стога сматрам да греше они који то не чине.
Посебно осуђујем оне који не желе да гласају из неког свог протеста или из ината. Пракса и искуство су ме уверили да су то најчешће људи који „до подне мрзе себе, а од подне цео свет“, они којима „све смета“ и „нико им не ваља“.
Себе, своје вредности и допринос окружењу, наравно, не преиспитују.
Има и људи који о гласању и изборима уопште не размишљају, једноставно, немају тај „чип“ у глави, али то је потпуно друга „врста“.
Да не би било неспоразума, уопште не подржавам демократију као систем, и сматрам, а о томе је већ било речи на овом месту, да је за овакве слободоумне и помало површне народе, корисна и сврсисходна једино строга дисциплина и владавина елите. Гласачко право, по мом мишљењу, требало би да буде привилегија најбољих и најуспешнијих људи.
Тако би се избегло да његово величанство ГЛАС, уличара, скитнице, пробисвета, насилника или барабе (какви свакодневно парадирају и нашим „сокацима“) на изборима вреди исто као и ГЛАС најбољег студента, професора, радника, сељака, спортисте…
Ако се пребројимо, јасно је да безвредних људи има много више него оних који представљају друштвену елиту.
Но, и поред свега тога, потпуно сам свестан да не живимо у старом Риму већ у данашњој Србији, па је зато мој став да на изборе треба изаћи и гласати по сопственом уверењу.
Живећемо управо онако како на изборима – одлучимо.
А живот у Србији, ни после ових Ванредних парламентарних избора, неће се радикално поправити. Неће нам, на жалост, бити боље, па и поред тога што сам рођени оптимиста, потпуно сам сигуран да ће бити још теже опстати са платама које падају и ценама које скоро неконтролисано расту. Повећаће се и број људи без сталног запослења.
На жалост, на то смо навикли и научили са тим да трајемо.
Проблем је, чини ми се, у нама самима, у нашој свести и недостатку амбиције да се мењамо, развијамо, поправљамо и напредујемо.
Тек када променимо тај однос према себи и животу уопште, и систем вредности вратимо бар на ниво на коме је био некада, у време стасавања генерација које су сада већ у зрелим годинама, овде ће почети да се живи квалитетније.
Промена у нама донела би културолошки бољитак али и економску стабилност, јер би почели да се цене рад, знање и квалитет.
На жалост, доживљај слободе и демократије овдашњих људи деформисан је површним али и субјективним приступом суштини друштвеног и политичког ангажмана.
Резултат који добијамо у пракси пре би се могао назвати – анархијом.
Генерације које не памте време СФРЈ, када смо били међу најпоштованијим државама на планети, рођене после осамдесетих година прошлог столећа, мисле да живот почиње од њих.
Старе вредности, самим тим што им углавном нису познате, за многе од њих и не постоје. Високи ниво некадашњег друштвеног и политичког живота, образовања, спорта, културе и уметности, данас је срозан до понижења.
Место у јавном животу овог поднебља, некада резервисано за планетарно успешне појединце, данас заузимају Цеца, Кеба и Станија.
Уместо медија добили смо таблоиде и Пинк.
Књиге се читају на интернету – препричане.
Млади се заљубљују на Фејсбуку.
Наравно да разумем да је прошло време тапки и кликера, жмурки и кућица од картона, али…
„Ја не тражим плена, ја сам жељан зрака и мало беле јутарње росе.“
…, кога је још брига за то.
У недељу су избори.
Па хајде да се изаберемо.
(ТЕКСТ ЈЕ ОБЈАВЉЕН 9. МАРТА 2014. ГОДИНЕ)