Mi Palančani

U digitalno doba mnogi su postali deo „javnog informisanja“ i imaju svoj mali medij, sa sopstvenom, potpuno privatnom, „uređivačkom politikom“. Mnogo je tu hrabrih, mudrih i upućenih u sve i svašta.

Ali, nisu sve igračke za svu decu.

I nije to prava slika sa životnog terena.

Na primer, ako bi ”viša sila” ugasila društvene mreže mi Palančani bi bili, skoro, pa primer lojalnosti. Nema tu, već dvadesetak godina, mnogo građanskog ”talasanja”. Nema više nekadašnje strasti na političkom poligonu.

Ponekad bukne, pa se brzo vrati u kolotečinu.

Ali, u tom svakodnevnom ”tihovanju” u realnosti i ”galami” na mrežama, dugačak je spisak očekivanja Palančana od vlasti.

Razumljivo, jer godinama smo živeli u dužnoj i blokiranoj opštini, bez redovnog snabdevanja vodom, sa isključenom uličnom rasvetom, lošom infrastrukturom i bez posla.

I normalno je da ljudi hoće – normalan život. 

Što pre. 

Zapravo, odmah.

Bar, tri petine normalnosti.

Realno, u poslednjih nekoliko godina dogodile su se određene promene.

Daleko je sve to od blagostanja, ali ko još zna ili pamti kako izgleda blagostanje.

Ono što je u drugim mestima, manje-više uobičajno, ovde je postalo dobra vest i veliki uspeh vlasti.

Ali, svi koji su upućeni u višedecenijsku golgotu Palančana sa raznim likovima na vitalnim političkim pozicijama, i njihovim učinkom, razumeju značaj promena koje su se dogodile.

Apsurdno je i surovo tačno – posle brojnih ”suvih” godina, izašli smo iz ”pustinje” – popili vodu i okupali se!!!

Rasteran je i mrak, ”upalili” smo ulično svetlo!!!

Grad izgleda bolje, pojedini delovi su osveženi, rekonstruisane su mnoge ulice, otvorena fabrika… Klinci imaju par novih igrališta… Bolnica je uglađena – doduše samo spolja… Muzej sija, i programski i vizuelno… Ulepšan je Kulturni centar… Izgrađen je odličan Trg kulture, pored Biblioteke…

Rodila se i nada da ćemo postati kulturniji.

Radi se na tome.

Raducka.

Da li nam je sve to dovoljno da bismo bili zadovoljni građani?

Naravno, ne.

Nedostaje posao za sve one koji žele da rade, pristojne plate od kojih može da se živi, ali pre toga nedostaje pozitivizam i vera da i nama mogu da se dešavaju normalne stvari.

Nedostaje pristojnost i prijatnost u međusobnoj komunikaciji, prijateljsko ophođenje, zapravo kultura življenja.

Čarobna reč je i empatija.

Ali, nismo baš tome skloni, jer često podrazumeva i lični gubitak.

Košta nas višedecenijsko oskudevanje, pa su neki zaalavili za sopstvenu berićet.

I ”zalivaju” tu ličnu fatamorganu.

Uživaju u prividu, ne shvatajući da nije sreća imati kada si okružen neimanjem. 

Nije ni smeh lekovit, ako se smeješ sam.