Ми Паланчани

У дигитално доба многи су постали део „јавног информисања“ и имају свој мали медиј, са сопственом, потпуно приватном, „уређивачком политиком“. Много је ту храбрих, мудрих и упућених у све и свашта.

Али, нису све играчке за сву децу.

И није то права слика са животног терена.

На пример, ако би ”виша сила” угасила друштвене мреже ми Паланчани би били, скоро, па пример лојалности. Нема ту, већ двадесетак година, много грађанског ”таласања”. Нема више некадашње страсти на политичком полигону.

Понекад букне, па се брзо врати у колотечину.

Али, у том свакодневном ”тиховању” у реалности и ”галами” на мрежама, дугачак је списак очекивања Паланчана од власти.

Разумљиво, јер годинама смо живели у дужној и блокираној општини, без редовног снабдевања водом, са искљученом уличном расветом, лошом инфраструктуром и без посла.

И нормално је да људи хоће – нормалан живот. 

Што пре. 

Заправо, одмах.

Бар, три петине нормалности.

Реално, у последњих неколико година догодиле су се одређене промене.

Далеко је све то од благостања, али ко још зна или памти како изгледа благостање.

Оно што је у другим местима, мање-више уобичајно, овде је постало добра вест и велики успех власти.

Али, сви који су упућени у вишедеценијску голготу Паланчана са разним ликовима на виталним политичким позицијама, и њиховим учинком, разумеју значај промена које су се догодиле.

Апсурдно је и сурово тачно – после бројних ”сувих” година, изашли смо из ”пустиње” – попили воду и окупали се!!!

Растеран је и мрак, ”упалили” смо улично светло!!!

Град изгледа боље, поједини делови су освежени, реконструисане су многе улице, отворена фабрика… Клинци имају пар нових игралишта… Болница је углађена – додуше само споља… Музеј сија, и програмски и визуелно… Улепшан је Културни центар… Изграђен је одличан Трг културе, поред Библиотеке…

Родила се и нада да ћемо постати културнији.

Ради се на томе.

Радуцка.

Да ли нам је све то довољно да бисмо били задовољни грађани?

Наравно, не.

Недостаје посао за све оне који желе да раде, пристојне плате од којих може да се живи, али пре тога недостаје позитивизам и вера да и нама могу да се дешавају нормалне ствари.

Недостаје пристојност и пријатност у међусобној комуникацији, пријатељско опхођење, заправо култура живљења.

Чаробна реч је и емпатија.

Али, нисмо баш томе склони, јер често подразумева и лични губитак.

Кошта нас вишедеценијско оскудевање, па су неки заалавили за сопствену берићет.

И ”заливају” ту личну фатаморгану.

Уживају у привиду, не схватајући да није срећа имати када си окружен неимањем. 

Није ни смех лековит, ако се смејеш сам.