”… други људи, други обичаји”

У неком давно прохујалом времену Буца Воскар шета једном од најпознатијих улица на свету, Петом авенијом у Њујорку, и стиже до раскрснице…, ”исте овакве као код Дома ЈНА, само – пута сто…”, трчи према њему неименовани Паланчанин и изненађен што га ту среће виче Буцоооо, а овај онако у пролазу само прозуби ћао и настави даље…, као да су на паланачком корзоу.

Нисам, наравно, био присутан, али деценијама кристално јасно видим ту раскрсницу и Буцу уморног од њујоршке ноћи, или дана, како одмахује и наставља својим путем.

То је тако личило на њега.

Био је опуштен, спонтан, права градска фаца.

Боем и људина.

Лик за памћење.

Није се догодило да се сретнемо, било где и било кад, а да не попричамо, и да он не ”проспе”, тек тако, понеки ”бисер”.

Били смо комшије у улици Војводе Мишића, а касније смо се свакодневно сретали и у згради ”Воћар”.

Последње дане проводио је у кафани преко пута, ”Код Радета Ере”, пијући виски на сламчицу, јер другачије, због болести, није могао.

За мене, а и многе суграђане ”из прошлог столећа”, он је био један од синонима урбане Паланке, града у коме сам имао срећу да одрастам.

***

Његова воскарска радња, по свему аутентична, налазила се у строгом центру, у главној улици поред Поште, и било би поштено да пролаз поред улаза у Пошту назовемо ”Буцино сокаче”, како би сачували успомену на једног од највећих паланачких боема.

***

Кад сам већ у тој теми – било би праведно и да сокаче према пијаци назовемо ”Колетово сокаче” по Николи Владисављевићу Колету – једином од преминулих новинара ”Наше комуне” и ”Јасенице” (касније и ”Паланачких новина”), који је то заслужио дубоким трагом који је оставио у новинарству, публицистици и књижевности, аутор је преко 50 књига, био је и члан Комисије за село Српске академије наука и уметности – а баш тим сокаком је деценијама јутрио на посао.

Улицу са својим именом заслужили су и велемајстор игре, која је више од игре, Слободан Мартиновић Шоћа, свестрани спортиста и легендарни голман ”Младости” Божидар Коцеић Шјор, музичар Влада Никодијевић Рибели, као и Живка Пекарка која је у Другом рату и касније бесплатно хранила паланачку сиротињу у својој пекари ”Клас” која се налазила у главној улици преко пута ”Централа”.

***

Многе знамените људе смо већ препустили зубу времена и забораву, а имала је Паланка значајних људи и наша обавеза је да их памтимо и спомињемо. Некако смо их подразумевали док су били ту уз нас, нисмо им придавали заслужени значај и тек када би отишли схватали бисмо њихову величину.

Они су стварали тај градски дух и осећај важности, који повремено и сада осетим – када одлутам у мисли.

Менталитет главне улице, односно корзоа, на коме се увече тачно знало која екипа где стоји и одакле креће у вечерњу-ноћну акцију, па чак и сурова и непримерена подела на леви и десни тротоар која је важила у преподневним сатима (ако знате на шта мислим) одредили су центар града као место свих дешавања.

Гардероба Паланчана, нарочито младих, била је у складу са светским трендовима. Куповало се у Трсту, на пијаци ”Понте росо” или код ”Ђованија”, у Београду по бутицима у Кнезу, а када се хтело нешто јефтиније ишло се у (неразвијену општину) Велику Плану.

Ноћни живот почињао је рано, у главној улици, а завршавао се између поноћи и јутра, у зависности од тога да ли бисте, при повратку кући, негде око ”Туриста”, налетели на весело друштво које је размењивало аброве. У тим случајевима до ситних сати се стајало испред киоска код Комитета или седело у башти ”Туриста”.

Дани су се проводили у дворишту Гимназије ”Света Ђорђевић”.

На кошаркашком терену млађи су чекали свој ред, када старији заврше баскет, а слично је било и на фудбалском терену. Често смо долазили у рано јутро да бисмо се докопали кошева, а ту је, већ од свитања, био Маки Кораџија који је сам вредно тренирао и већ био ”гола вода” (касније је постао одличан и познат играч и тренер).

Знало се да је на гимназијском фудбалском терену најјачи шут имао Влада Маузер, са обале на Млаци код другог водопада најлепшу ласту је скакао Бане Ера, кленове су рукама вадили Цокан и Ниџа Кифла, питање најснажнијег момка у граду остало је нерешено између Мике и Жочеа, било је забрањено седење испред РК ””Београд”, а вентиле са бицикла смо сами скидали ако бисмо били ухваћени у забрањеној вожњи.

На стадиону ”Непокорена младост”, поред доброг фудбала, гледали смо чак и трке у спидвеју.

Када је почетком осамдесетих отворен први кафић ”М” у Занатском центру, а за њим ”Пицерија”, ”Браво”, ”Тајм” и ”Батерфлај”, градски живот добио је нову димензију.

***

У старој доброј Југи сви су знали за ”Гошу”, паланачку киселу воду, шахисте и боксере, а нешто касније прочули смо се и по КМ ”64”.

***

Некако у то време – једне, баш због тога запамћене ноћи, негде између ”Туриста” и старог ”Драгстора” чувени Фуле испричао је најбољи виц свих времена, о тројици младића који су се препуцавали ко може дуже да рони.

Први је испричао да је преронио базен по ширини, други се похвалио целом дужином, а трећи (е тај је битан) рече:

”Зароним… изроним… погледам око себе… други људи, други обичаји”.