Tako, nekako…

„Bio je niko i ništa, sada je postao niko i nešto“, ovako je Duško Radović opisao neke od učesnika u društveno političkom životu svog vremena.
Takav je i danas profil likova koji nam zagorčavaju, i inače, komplikovan život na Balkanu.
Ništa(ci) su oduvek prisutni u političkom segmentu javnog života i sa izraženom potrebom da budu dominantni.
Ali, u ovoj priči ću ih zaobići, bar personalno.
Kao što znate, pre tridesetak godina restartovali smo demokratiju, uveli vladavinu naroda i političare više ne bira partijski vrh, kao u Duškovo vreme, već narod.
Pure democracy!
Tako, nekako…
Zar ne?
A vladavina naroda je najviši nivo ljudskih prava i sloboda i ne bi trebalo da bude – upitna.
Prema višedecenijskom iskustvu koje sam sticao učestvujući i profesionalno prateći izbore, narod uvek glasa za sebe, za sopstvenu kopiju u kojoj se prepoznaje.
U skladu sa izrekom “isto se istom raduje”.
Tako izabrani predstavnici su prava slika većine glasača.
Copy-paste!
Sa druge strane manjina poslovično zvoca i izražava nezadovoljstvo – jer većina glasa za pogrešne.
Mereći prema opštim društvenim vrednostima, kao što su obrazovanje, biografija, vaspitanje, poštenje i slično, kritika manjine često je osnovana.
Ali, uzaludna.
Ne proizvodi ništa konkretno – osim kritike.
Pouzdano znam jer sam oduvek (i svojevoljno) u manjini manjine, i trebalo mi je vremena i iskustva da ovo shvatim.
Trebalo je razumeti da na izborima isto vredi glas, na primer, učesnika Zadruge i člana SANU.
I trebalo je razumeti da su foto-roboti nacije Kemiš i Zorica, a ne Gaga i Milena.
Nije to lak zadatak i “usvajanje” te istine traje i traje…
Baš traje!
I bolucka!
Ali, tako počinje pobeda zdravog razuma nad zabludama.
Tako se “zarađuje” samopoštovanje, a samopoštovanje je drugo ime lične slobode.
Tako, nekako…
Hm?