Александар Саша Јелић је омиљени професор међу ђацима Паланачке гимназије: ШАЛА КАО ОСНОВ  ЖИВОТА

-Обављао је више друштвених функција, али ни једну за паре, радио је волонтерски, али не и аматерски, срцем је, ипак, везан за професуру, предаје историју и поносан је на своје  родитеље, Надежду и Владислава, и  ђаке који блистају на такмичењима: од општинског до републичког

 

Син је просветних радника Надежде и Владислава. Основну школу  и Гимназију завршио  је у Смедеревској Паланци. Студије историје окончао је у Београду. Прво радно место добио је у Основној  школи „Никола Тесла“ у Голобоку. Радио је и у Историјском архиву. Активно се бавио спортом. Предавао је више предмета у Гимназији  и Машинско-електротехничкој школи „Гоша“. Професор је историје у Паланачкој гимназији. Омиљен је међу својим  ученицима.

Обављао је и важне друштвене функције и био на челу управних одбора угледних установа културе и локалног информисања.  И то све као нестраначка личност. Срцем је, ипак, везан за професуру у којој постиже и значајне резултате. Поносан је на своје ђаке који су заблистали на општинским, регионалним и републичким такмичењима.

Наш саговорник је дипломирани историчар Александар Саша Јелић.

Разговарамо у Редакцији нашег листа. Дошао је строго у заказано време.

И  креће прича:

-Кад би се знаменити људи Смедеревске Паланке стрељали, ја бих џабе изгубио главу.

Необичан почетак за животну исповест.

Али, прича је изгледа једино тако и могла да почне.

Искрено и одмерено.

Наставља:

-Моји отац Владислав Јелић Џоја је учинио за свој град  више него што ћу ја икада урадити.

Има право.

Владислав је био појам радиности, човекољубља, паланкољубља и завичајољубља.

Наставља:

-Моја мајка Надежда, рођена Здравковић, је трећа генерација Београђана.

Као из рукава сипа податке:

-У Смедеревској Паланци живи од 1954. године. Значи, већ шест деценија. Предавала је руски, француски и српски језик, ликовно и музичко образовање.

Пре четврт века ми се поверила: „Сине, данас се више осећам као Паланчанка него као Београђанка“. И заслужује тај статус.

Толико о родитељима и пореклу.

Прелазимо  на Сашино школовање.

-Био сам ђак „Олге Милошевић“, једне од  три, тада најмање, Основне школе у граду. По њеном завршетку, уписао сам се у Гимназију „Света Ђорђевић“, данас је то Паланачка гимназија.

Опет о мајци,  професору руског језика:

-Имао сам срећу, иако је била разредна мојој генерацији, да ми не предаје…

А  онда  износи задивљујуће податке из њене животне биографије:

-Радила је 52 године у просвети.   Од тога 39 година у настави и 13 као испитивач из руског језика, све  док није обневидела…

Није му предавао ни отац Владислав. Пре него што је отишао из просвете, предавао је физичко васпитање и образовање. Тако се тада, једноставно и јасно, звао тај предмет.

Чиме се све бавио наш саговорник?

-Од увек сам волео спорт – предочава.- Играо сам за Кошаркашки клуб „Младост“. У то време сви играчи су били из Смедеревске Паланке. Дакле, деца са нашег асфалта. Био сам и селектор млађих екипа. Пет пута сам ишао на републичка такмичења заједно са садашњим директором Паланачке гимназије  Виктором Србуом. Имам три медаље са школских такмичења: бронзану из кошарке, сребрну из атлетике и златну са стонотенисеркама Паланачке гимназије.

Дотичемо се његових функција. За њих је карактеристично једно: све су биле неплаћене.

-Радио сам волонтерски, али не и аматерски – подвлачи.

Ређа их по сећању:

Председник Управног одбора  РНО „Јасеница“ и Народног музеја, председник Уметничког савета Биоскопа (15 година), две године члан, а четири председник Уметничког савета Градског позоришта, четири пута, из редова запослених, биран у Школски одбор Паланачке гимназије, обављао дужност уредника филмског програма ТВ „Гоша“, био је повереник међународног удружења „Клио“, потпредседник Кошаркашког савеза Подунавско-браничевског округа, три године председник Комисије за избор најбољег  паланачког спортисте, екипе и кандидата за животно дело.

-Имао сам задовољство и част да држим слово добитницима награде за животно дело Драги Псутки, који је по мени најбољи спортиста који је остао у Паланци,  Божидару Коцејићу – Шјору, Сплићанину кољи је више него везан за Паланку и њен спорт и мом  професору, а две године директору Милораду Бајовићу – додаје.

Последњих 11 година  члан је Драмског студија Гимназије. Као врле чланове помиње и тројицу  својих колега: професора у пензији Мирослава Јозића и још увек активног професора Зорана Тодоровића- Тодора, и донедавног директора Гимназије Драгољуба Ђорђевића-Дракчета.

У  наставку истиче:

-Они су синоним за Гимназију: Јозић јер члан Удружења књижевника Србије, а Тодоровић члан УЛУС-а. Професор Ђорђевић је редовно са нама, чак пет пута, ишао у Крагујевац на Републички фестивал  гимназијских позоришних остварења, затим у  позориште „Дадов“ у  Београду, у Ваљево, Стару Пазову и позориште „Масука“ у Великој Плани. Јозићева цела породица је радила у Драмском студију. Његова супруга Вера бавила се костимом. И све троје њихове деце,  којима сам предавао и сарађивао приликом припрема академија за дан Школе, светосавских свечаности и позоришних представа, била су радно ангажована у Драмском студију. Ја сам био или асистент редитеља, или инспицијент у представи „Бог“ по тексту Вуди Алена у режији Павла Јозића. То је једина представа која је објединила награде стручног жирија и публике.

У разговору обелодањује и  функцију помоћника команданта за васпитање и морал елитне јединице 24. инжењеријског пука чији је командант био Драгољуб Лала Миолски. За њега каже да је учинио много за паланачку општину. Руководио је изградњом путева у селима око Смедеревске Паланке. Извео је и позамашне земљане радове на траси којом је Смедеревска Паланка требало  да добије прикључак на ауто-пут Београд – Ниш, код Лозовичке чесме.

С поносом истиче да је резервни официр. Прву звездицу  добио је у Школи за резервне официре у Билећи. У јуну, после 31 године, био је у Билећи и Требињу, где је служио војни рок.

Даљи ток разговора усмеравамо на ученике, школу и професуру.

Саша прича:

-Ја изузетно ценим и волим своје ђаке. Мислим  да и они цене и воле мене. То је зато што им не стварам желудачну киселину. Оцењивање знања иде од 1 до 5, али ја дајем оцене од 2 до 5. Ђаци мене не воле зато што сам добар предавач, или зато што дајем добре оцене, већ због тога што се и шалим с њима. Шала је основа мог живота. Признајем да мало више волим децу са села, која су, у ствари,  ђаци-путници, и женску децу која су рањива. То не значи да не волим и градску децу. Ученици са села редовно долазе у школу и углавном не касне, за разлику од својих вршњака Паланчана. Често их питам: Где се налази Паланачка гимназија? А онда кажем како се налази лево, од Аутобуске станице идући према Кисељаку. Они се на то слатко смеју.

Питамо: Које је све предмете до сада предавао?

-Историју, нормално, затим Устав и права грађана, предвојничку обуку и три године ликовну културу у Машинско-електротехничкој школи „Гоша“ – износи професор Јелић. – Своје ученике редовно водим у Галерију модерне уметности, Народни музеј и Историјски архив. Једном годишње имам час када их упознајем са културно-историјским споменицима у центру Смедеревске Паланке.

Што се тиче града, највише је, природно, везан за професуру, културу и спорт  који сматра делом културе.

-Сваки спорт ми је драг срцу. И тако ће бити за навек – зариче се.

Десет његових бивших ђака данас су професори историје.

 

Драгољуб Јанојлић