ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Познати Паланчани

Занимљива животна исповест Слободана Ескића: СТАЛНО ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ

IMG_1919-Рођен је на Светог Илију, био је у животу и Громовник, али на своју штету, живео је у Београду и чезнуо за завичајем свог детињства, радио је у Индустрији грађевинског материјала „Опека“,  ангажовао се у културном животу Смедеревске Паланке, сада је на челу Удружења АРС

 

-Рођен сам на Светог Илију, 2. августа  1953. године. Не знам колико је то мојима донело радост, али сматрам да је нови живот сам по себи леп догађај у животу оних који се самим  тим чином уписују у књигу родитељства. Сматрам да ова „ситница“ живот чини лепим, па се с тога од кад знам за себе трудим да оставим неки траг који би могао послужити као узор…

-Да ли си у животу био Громовник?“ – прекидамо  ову исповест Слободана Ескића.

-Јесам!- одговара као из топа. – Да, био сам Громовник, али на своју штету. Било је много преломних тренутака и много тога се ломило преко моје грбаче. Често је много тога ишло на моју штету. Ево и зашто. Рођен сам да будем члан колектива и да га истински поштујем. Тако сам се понашао тамо где сам радио и где данас битишем. Личне амбиције сам некако увек стављао у запећак. И кад сам нешто преламао, трудио сам се да колектив нема штету, да људи виде моје часне намере. Нисам то радио због неког признања, једноставно тако сам васпитаван и растао, често и на своју штету. Преиспитивао сам многе своје поступке у трагању за смислом. То чиним и данас, у овим годинама, и тешко да бих могао све то да дефинишем.

11083963_10152750897016010_6885690456914712638_oПосле ове искрености, желимо да знамо у каквој је породици рођен овај човек?

-Тешко да бих могао то да дефинишем, јер је по мом рођењу убрзо  дошло до развода родитеља, а растао сам у Водицама код мајке – прича Слободан.- После десет година, прешао сам у Београд код оца. Њихов развод је оставио трага као да сам лично крив што живот нису наставили у брачној хармонији. Својим понашањем то нисам показивао, стоички сам носио тај терет и трудио се да будем користан члан друштва. Углавном  сам био сам у невољи која ме снашла и која ме очврсла .Често се и сад сетим једне мисли моје мајке  Радмиле која гласи: „Ако не знаш добро да живиш, онда научи добро да трпиш“.

За своје одрастање и школовање каже да је било више него трауматично уз напомену да сада први пут јавно о томе говори.

-Док сам живео у Београду, понашао сам се помало и као бунтовник –обелодањује  Слободан.- Да ли је то било с ваљаним разлогом, или не, то заиста не знам. Као свршени основац отишао сам да се упишем у Средњу техничку школу „Никола Тесла“, која је некад, а верујем да је тако и сада, била елитна образовна установа. Учинио сам то трећег, последњег дана уписне грознице…

Ту Слободан Ескић ставља тачку на упис, као да се прибојава неће ли пропустити нешто јако важно да каже. А  онда следи неочекивана прича  као „гром из ведрог неба“.

-Био сам учесник студентских немира 1968. Пратио сам све што се дешавало на Филозофском факултету. Сећам се да су многи штрајковали глађу. Био сам и на мосту, гледао на лицу места сукоб студената и полиције. Искрен да будем, тада  и нисам био свестан зашто се то догађа али ме је понела енергија тог бунта. Могуће је да ми је тај случајни „упад“ међу студенте, касније помогао да се искажем као човек…

У наставку, брзо прелазећи с теме на тему, подвлачи да је био онај срећник у својој генерацији који је гледао премијеру „Косе“ у „Атељеу 212“.  То му је – каже – давало вољу за живот  и уливало наду. Ни данас, после много година, не може да каже како је дошао тамо, 11143574_10152750897091010_6600846634672834465_oали је – наглашава – улазницу добијао увек кад је хтео. Њу му је редовно обезбеђивала билетарка, која га је слала на балкон.

-Гледање „Косе“ је био догађај који ће ме касније определити да радим у култури –предочава Слободан, осветљавајући у наставку приче свој долазак у Смедеревску Паланку.- Била је то прекретница у мом животу. Београд је лепо место за живот, али је мене нешто вукло назад – у  град где сам потрошио првих десет година живота. Сећам се, бар 50 људи је чекало у реду да обезбеде пребивалиште у Београду, само сам ја тражио одјаву места боравка. „Да ли си ти нормалан?“, упитао ме зачуђени шалтерски радник. Никад се нисам покајао што сам се вратио из Београда. И даље мислим да је Смедеревска Паланка леп град и да има људе вредне пажње, да има неки свој специфични дух, али као да се понекад трудимо да то прикријемо.

Његова мајка је тада живела у Водицама, а имао је и рођаке, поред осталих, Светислава Стојадиновића-Жућу, каратисту с којим је одрастао. Посао је нашао у Индустрији грађевинског материјала „Опека“.

-Почео сам  да радим  у фирми која је пропадала – напомиње Слободан Ескић.- Што се то није десило заслужан је превасходно Радослав Милићевић-Доса. Он је изузетно способан пословни човек који је успео да „Опеку“ стави „на ноге“. Он је умео од једног да  направи десет динара. Ја сам радио на одржавању, био сам шеф смене, а у последњих десет година шеф транспорта.

12489475_574400252714437_3961596646558296567_oБио је активан у позоришном животу града. „Дебитовао“ је у представи Мирослава Јозића „Мика Хитац“. С Јозићем је био и на ратишту, где су се – каже –  спријатељили. Кренуло му је боље него што је очекивао. Тада се и дошло на идеју о оснивању Удружења „АРС“, које живи и данас.

-То што сам  радио може доћи под лупу, јер сам томе приступао искрено и с љубављу, трудећи се да свакоме пружим шансу да се искаже – сматра Ескић.- Имам и самостална режијска остварења с којима сам учествовао на „Врњачком лету“. Тешко је, међутим, радити у условима кад се много тога нема, али смо опстали организујући књижевне вечери, изложбе слика и друге садржаје из области културе. Уз  мене су били Ђорђе Јоцковић, Сања Боровина, Драгица Милановић, Драган Недић, Сања Петковић…

Неко време, заједно са Љубом Миљковићем, бавио се издаваштвом. Заједно су објавили књигу Милутина Срећковића „Немирења“. Десило се то постхумно, на десетогодишњицу смрти овог познатог гимназијског професора, књижевног критичара и књижевника. Били 10849834_408198036001327_2161438049507914762_nсмо, на пример, у преговорима са Добрицом Ћосићем да објавимо један од његових рукописа.

Ескић је на свој начин допринео организацији Међународног сусрета философа     „Видовдански сусрети“. За ову годину најављено је учешће врло угледних философа. Сусрети су и прилика да се град представи на најбољи начин.

-Поносан сам што ме још увек, а сад ми је 63 године живота, држи воља трагања за смислом – истиче Слободан.- Поносан сам што смо покренули иницијативу да се у Смедеревској Паланци одржи велики скуп који би био посвећен књижевности, језику и писму. То мора бити на највишем нивоу. Управо преговарам да се одржи скуп историчара. Замисао је да се на свака три месеца одржи по неки такав скуп. Што се теме таквог окупљања тиче, залажем се да њу одреде стручни људи. У овоме имамо подршку локалне самоуправе. За све што сам радио наилазио сам на разумевање и помоћ, у првом реду председника Општине Радослава Милојичића – Кене.

12250144_557595751061554_547308649326127537_nЕскић не таји да је, од људи са којима се пословно сретао, на њега најбољи утисак оставио Слободан Антонић, баш као и Јуриј Стојанов, учесник прошлогодишњих Философских сусрета. — Врлина великих људи је скромност – каже Ескић. -Одазивају се на позив, чак и телефонски. Многи од њих су јако заинтересовани за наш град, његову историју и савремене прилике.

Очито је да челника Удружења АРС Слободана Ескића у свему овоме води ентузијазам, љубав према граду у коме живи и ради и жеља за успехом. Култура је за њега нешто што се мора неговати и што представља трајну вредност. Зато јој се у службу и ставио целим бићем.

Д. Јанојлић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *