Др Милан Дамјановић је цео радни век провео у Институту за повртарство: У ПЕНЗИЈУ БЕЗ ДАНА БОЛОВАЊА

-Рођен је у Дрвару пре немачког десанта, завршио је Средњу шумарску школу, па Пољопривредни факултет, магистрирао је и докторирао уз рад, запослио се у Институту за повртарство; данас пензионерске дане проводи на свом имању у Грчцу

 

Он има  и знање и звање. Доктор је пољопривредних наука. Цео радни век провео је у Институту за повртарство. У тој научној установи стекао је две академске титуле и пензију. Иза њега су крупни резултати научно – истраживачког рада.

Др Милана Дамјановића красе најлепше људске врлине. Одликују га изразита научна радозналост, ретко виђена радна дисциплина, истрајност и упорност. А изнад свега тога, доброта и племенитост.

Рођен је 11. априла 1944. године у Дрвару, пре десанта на овај босанско-херцеговачки градић. Његови родитељи Јован и Јока у књигу рођених уписали су деветоро своје  деце: шест синова и три кћери. Сви су  живи.

Јован је био радник „Шипада“, а Јока домаћица. Јока је пре 1995. године  дошла у Смедеревску Паланку. Живела је код сина Милана. Умрла је 1997. и сахрањена на Новом  гробљу.

Са Миланом смо се срели у Грчцу. Тамо троши пензионерске дане. Још се бави струком, онако за своју душу. Седимо под дуњом, крај пластеника у коме је гајио расад поврћа.

-Ништа се не може без књиге и школе, рођени – вели. – Ја сам основну школу завршио у Дрвару. У лепој успомени носим своју учитељицу Јулијану Цар. Памтим и професорку Антонију Павловски, Пољакињу. Предавала је хемију у Средњој шумарској школи. Била је врло принципијелна.  Ценила је само знање.

Хтео је да упише машинство. Како није имао завршену одговарајућу средњу школу, требало је да полаже пријемни испит. Онда је изабрао лакши пут до индекса. Уписао се на Пољопривредни факултет.

Данас, много година од почетка студија, још у глави држи статистику. Вели да је од 400 уписаних студената, 35 апсолвирало, од тог броја 24 је магистрирало, а 16 докторирало. Била је то једна од најбољих генерација. Неки су касније постали универзитетски професори.

По препоруци професорке Бранке Лазић дошао је у Смедеревску Паланку и запослио се у Институту за повртарство. Радио је на агротехници повртарских култура. У међувремену је започео постдипломске студије на загребачком Свеучилишту. Тема магистарског рада гласила је: „Производња пасуља у чистом усеву“.

-Пасуљ се до тада гајио здружено с кукурузом – подсећа.

Школовао се у рад. Исто као и његове колеге Жика Миладиновић, Иво Ђиновић, Бранка Кандић…

Уследио је рад на докторској дисертацији на тему: „Утицај сорте и начина формирања стабла на квалитет и принос парадајза у пластеницима“.

-Било је то време кад је започињала производња у пластеницима и ми смо у томе били први – напомиње др Дамјановић.- Имали смо срећу да смо поседовали хидропонски стакленик и то три године  после Енглеске. Такав је постојао још у Сплиту. Дакле, наш Институт је међу првима у Европи имао хидропонски стакленик површине три хектара. Он је подигнут шездесетих година прошлог века.

У Институту су селекција и стварање  нових сорти и Ф-1 хибрида чинили основ рада. И тако,  увек кад настане нова сорта или хибрид, испитиване су могућности гајења (време сетве, садње, ђубрење, примена одговарајућих мера неге и заштите).

Наш саговорник износи податак да је у Институту за повртарство у Смедеревској  Паланци створено преко 200 сорти и хибрида свих повртарских култура. Највише се радило на парадајзу. Први хибриди су били „рес-белис“, „мило“ и „ми – 10“, који су дуго  били у производној пракси.

-Касније, кад је у Институт дошао др Живослав Марковић, настала  је читава  палета хибрида као што су „балкан“, „златни јубилеј“, „нада“, „данубијус“, „марко“… – подсећа наш саговорник.- Појавиће се и сорте паприке: „дуга бела“, „жупска рана“, „паланачка бабура“, „паланачка капија“, „стрижанка“, „паланачко чудо“, „романа“… Гаје се на простору екс Југославије, а семе извози у Бугарску, Румунију, Хрватску и Македонију.

Радио је и на производњи расада, посебно парадајза, паприке и краставаца, купусњача и других култура које се гаје из расада. При томе углавном је користио домаће супстрате, а увозне само код испитивања. Трошио је на стотине вагона.

-Први сам применио зеолит у производњи  расада – наглашава. – Користио сам зеолит из Врањске бање. Били су ми донели 25 узорака. Резултати  су били доста добри,  а најбољи у комбинацији 25 одсто  зеолит, а 75 одсто  компост. У Покајници је одржан један скуп на коме је била и Немица, заступник за Источну Европу. Питала ме: „Зашто тврдите да је ваш супстрат бољи од нашег?“. Договорили смо се да поставимо оглед и после два месеца смо је позвали. Показало се да је наш супстрат са зеолитом много бољи. Наиме, биљке су формирале већи број сталних листова, раније су цветале и плодоносиле.

У Институту су међу првима у земљи увели директну сетву парадајза, паприке и осталих повртарских култура. Набављене су и врло прецизне сејалице.

-Пре шест година сам отишао у пензију без дана боловања и без иједног неоправданог изостанка с посла – износи др Дамјановић.- Задовољан сам оним што сам постигао у струци. Сада се тиме бавим рекреативно. Гајим расад парадајза , паприке и краставаца за пластеничку производњу, али и за отворено поље. Производим саднице јагода, ружа и кала. Док сам радио у Институту одржао сам многа предавања широм Југославије, од Словеније до Македоније.

Била би то, у најкраћем, скица за портрет једног пољопривредног стручњака, који је дошао у Институт за повртарство, где је часно и плодоносно провео радни век.

Д. Јанојлић

 

ОДБИО ПРОФЕСУРУ

Др Милана Дамјановића су припремали за професора  на Агрономском факултету у Чачку.

-Одбио сам понуду, јер Институт је Институт – каже нам.

Данас, кад је у заслуженој пензији, не каје се због тога, а поносан је што је, у сарадњи са колегама,  написао две књиге: „Производња поврћа у пластеницима“ и „Производња поврћа“.

 

ДОЖИВОТНА

Др  Дамјановић је прихватио позив пријатеља, управника затвора у Смедереву, да на имању ове установе за издржавање казне, постави пластенике. Отишао је на парцелу, обукао радно одело и дао се на посао. Припомагали су му све време затвореници, а онда се један осмелио да упита:

-Је ли, колику си казну  добио?

-Доживотну!  – одговорио је као из топа и наставио рад.

 

ПЕЛЦЕР ЗА „ПОДРАВКУ“

Др Милан Дамјановић  бираним речима и са израженим поштовањем говори о оснивачу Института за повртарство Милану Шишковићу. За њега вели да је био велики визионар што се закључује и по неким његовим веома смелим подухватима.  Шишковић је, наиме, први у некадашњој Југославији почео да суши поврће. То су са знатижељом посматрали пословни партнери из Копривнице који су, дошавши у Смедеревску Паланку, узели „пелцер“ за „Подравку“.