Др Синиша Сики Павловић успешно негује позоришну и лекарску каријеру: ГЛУМАЦ ЗА ЗЛАТНИ РАМ

-Рођен је у Бихаћу, основну и средњу школу завршио је у Смедеревској Паланци, Медицински факултет и специјализацију у Београду, радио у лозничком здравству, сада је начелник Инфективног одељења Опште болнице „Стефан Високи“ и респектни глумац-аматер Градског позоришта

 

Рецитатор, глумац, кошаркаш, лекар. То је Синиша Сики Павловић. Познато лице нашег града. Актуелни је начелник Инфективног одељења у Општој болници „Стефан Високи“. А ово је прича за златни рам.

Рођен је 16. јуна 1964. године у Бихаћу. Старији је син лекарског брачног пара Бранке  и Томислава. Његов отац био је лекар интерниста дијабетолог. Мајка је инфектолог у пензији. Обоје су лекарски позив започели у Босни и Херцеговини.

Било је то одмах по завршетку Медицинског факултета у Београду. Венчани кум је телефоном назвао познаника на високом положају.

„Имам два млада лекара…“

„Нека дођу!“ – казао је глас с друге стране жице, не сачекавши да кум Павловића заврши мисао.

Одмах су се спаковали и кренули пут Бихаћа. Био је почетак шездесетих година минулог века. Добили су стални посао, родила им се ћерка Соња а потом и први син, Синиша. Маја 1971. године свет је угледао њихов други син, Саша. Већ у јуну опет су  паковали кофере. Лекарску каријеру наставили су у Смедеревској Паланци.

У том граду је Синиша постао ђак првак. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ у свет знања уводили су га Десанка и Томислав Стојковић. Обоје учитељи  на добром гласу.

-О њима могу рећи све најбоље“ – предочава Синиша. -Научили су ме много чему. Развили су код мене осећај одговорности и открили ми лепоту учења и стицања знања. Усадили су  ми и љубав према деци.

Синиша је био одличан ђак. Осмогодишње школовање крунисао је Вуковом дипломом.

Из основачке клупе крочио је у позориште. Било је то у трећем разреду. На приредби, поводом Дана школе, отпевао је „Црвене макове“. Ту га је запазила глумица и редитељ Љубица Митровић. Позвала га да игра у представи „Цврчак и мрав“. У Градском позоришту добио је прву улогу – Цврчка. Бела светла позорнице су га освојила и расцвета у њему љубав према глуми.

Играо је потом у представама „Кликераши“, ,,Камени курир“, „Чикина кућа“, „Вечити студенти“… Подугачак  је списак улога које је тумачио. И  још их ниже у венац властите глумачке каријере.

Томе је претходило успешно учешће на смотрама рецитатора „Песниче народа мог“. Освајао је и вредне награде. Учествовао је и на многим академијама поводом прослава државних празника.

Упоредо с тим марљиво је учио и спремао се за животни позив. У Школи „Гоша“ завршио је две године усмереног образовања. Потом је наставио школовање у Гимназији – смер цитологија и цитогенетика. Након средње школе уписује  у Београду, и 1989. године завршава, Медицински факултет.

Убрзо се запослио у лозничкој кући здравља „Др Раденко Марин“, која га је распредила на радно место лекара у Белој Цркви, удаљеној 36 километара од општинског средишта. У том месту је – како наглашава – „испекао занат“. У Лозници је добио специјализацију инфектологије коју је завршио 1998. године. У том граду се оженио и 1992. добио ћерку Вању. Она је студент књижевности. Пише поезију.

Учио је и припремао се за животни позив, али глуму није прекидао. Играо је  и у лозничком позоришту. И то веома успешно. На Међународном фестивалу одраслих за децу, који се одржавао у „Звездара театру“ у  Београду,  добио је награду за најбољу епизодну улогу у представи „Успавана лепотица“. У том позоришту остварио је  још неколико запажених рола.

Године 1999., након завршетка бомбардовања, вратио се у Смедеревску Паланку. Запослио се као лекар инфектолог у Општој болници „Стефан Високи“. Сада је начелник  Инфективног одељења. У Градско позориште  вратио се на велика врата. Већ 2000. године поново је стао на „даске које живот значе“.

-Академски сликар и редитељ Миомир Јелић позвао ме да играм у представи „Ружење народа у два дела“ по тексту Слободана Селенића“- наводи Синиша. -Поверио ми је улогу Обрада  Цветковића. То је била изузетна представа којом се наше Позориште пласирало за 42. Републички фестивал у Кули. Мене је глума просто опчинила и наставио сам да играм у многим представама. Споменућу само неке: „Путујуће позориште Шопаловић“, „Вечера будала“, „Пуковник Птица“, „Чудо у Шаргану“, „Атентат“, „Мишоловка“…

У „Мишоловци“ је играо главну улогу. Свакој је, иначе, прилазио веома озбиљно. Зато га је публика тако жестоко и често награђивала аплаузом.

-У позоришту сам провео многе незаборавне дане и ноћи – са  задовољством износи наш саговорник. -Нарочито су незаборавни сусрети у Клубу нашег театра. Много  сам и пропутовао захваљујући аматерском бављењу глумом. Гостовали смо у скоро свим крајевима. Упознао сам многе добре и насмејане људе.

Синиша Сики Павловић играо је у представама које су на сцену постављали „домаћи“ и гостујући редитељи. Међу њима су били: Љубица Митровић, Веља Митровић, Миомир Јелић, Аца Митровић, Мирослав Јозић и други. У сећању носи многе лепе тренутке са дугих и исцрпљујућих проба.

-Мени су редитељи својим  умећем помагали да до најситнијег детаља уђем у лик који тумачим – напомиње Синиша. -Играјући са искусним глумцима и радећи са добрим редитељима, научио сам много тога што је потребно једном глумцу: од гегова и покрета до љубави према храму Богиње Талије. Све је то за мене било – и још је – веома очаравајуће.

Ове године је и четири деценије од како је играо у „Кликерашима“. Данас је – може се рећи – зрео глумац. Градско позориште је његова друга кућа у којој је провео многе дивне тренутке и доживљавао овације на отвореној сцени. Једном глумац, увек глумац – у његовом  случају није фраза. Позориште је  његов живот.

Д. Јанојлић

 

У ШКОЛИ КОШАРКЕ

Синиша Сики Павловић има и занимљиву спортску биографију. Од петог до осмог разреда Основне школе интензивно је тренирао кошарку. Био је један од  талентованијих у Школи кошарке наставника Миће Стојановића. У њој су стасавали познати кошаркаши. Наш саговорник помиње Баџу, Прицу, Маргана, Тишму, Пецу, Мапета…

 

УСПЕШНА ПОРОДИЦА

Др Павловић, поред ћерке из првог брака, има и ћерку Вишњу, која је рођена 2003. године. У породичном стаблу је и посинак, деветнаестогодишњи Вукашин, син садашње супруге Данијеле. Она ради на одељењу психијатрије Опште болнице „Стефан Високи“, а завршила је  општи и акушерски смер Медицинске школе. Као занимљивост износи да је његова ћерка Вишња сада пета генерација у породици која је ђак ОШ „Херој Иван Мукер“.

Његова сестра Соња је доктор биолошких наука. Дипломирала је молекуларну биологију са експерименталном физиологијом. Докторирала је на хуманој генетици чиме се данас бави на светском нивоу. Млађи  брат Саша је ванредни професор на Музичкој академији у Бања Луци. Он  већ десет година води етно групу „Ива“ с којој је учествовао  на Џез фестивалу „Нишвил“.