Ljubodrag Mihajlović ceo radni vek proveo za volanom: SPECIJALISTA ZA VOŽNjU  NA POLEDICI

-Rođen je u Dučini, za vreme rata ostao bez oca, u Mladenovcu završio Školu učenika u privredi, prvi posao dobio u Auto školi u Palanci,  biran za vozača na Samitu nesvrstanih, godinama vozio legendarnog direktora Vodne zajednice, imao Auto školu kroz koju je prošlo 1.500 kandidata; danas je penzioner i ponosni deda četvoro unučadi

Sreo sam ga na ulici. Zastao je da popričamo. O instruktorskom poslu, naravno. Kaže da su njegovi „đaci“ bili mnogi viđeniji Palančani. Držao je Auto-školu kroz koju su prošli ljudi najrazličitijih zanimanja. Njih preko hiljadu.

A onda je navratio u našu Redakciju da nastavimo razgovor. I krenula je ispovest Ljubodraga Mihajlovića. Rođen je 1941. u Dučini, pod Kosmajem. Dve godine docnije, 1943., ostao je bez oca Živote. Ubili su ga četnici ispred kuće. „Ti hraniš partizane“ – optužili su ga, a potom je odjeknuo pucanj.

Osnovnu školu je završio u Sopotu, a Školu učenika u privredi u Mladenovcu. Školovao se u vreme velike  oskudice.

-Majka me ispraćala u Mladenovac sa hranom za nedelju dana – seća se.- Stanovao sam u Cigan-mali. Mnogi su tada gladovali. Ja odem u školu, a iz komšiluka uđu u kuću u pojedu mi sve što mi je majka spremila. Pamtim  da sam čak 12 dana zaredom jeo samo šljive. Silazio sam na Železničku stanicu gde je bilo otkupno mesto da voćem utolim glad. Tamo me je zapazio neki Radojica Vasić, opštinski činovnik, i odveo u internat. S obzirom  da sam bio dete palog borca, Savez boraca je prihvatio da mi plaća smeštaj i hranu.

Zanat je učio u Keramici. Po završetku škole, pozvan je u Armiju. Služio je u Skoplju dve godine i četiri meseca. Vojni rok produžio je razorni zemljotres 1963. a kad se odužio državi i narodu, vratio se u Mladenovac. U Keramici je potražio posao.

-U to vreme u preduzeću su postojale radne jedinice – predočava.- Da bi mene primili, majstori su morali da se odreknu dela svog „kolača“. I baš tada kod kafane „Takovo“ sreo sam Duleta Isakovića, sekretara Auto-škole u Palanci. Kratko smo popričali, a onda me upitao: „Možeš li sutra doći na posao?“ Odgovorio sam potvrdno. I tako sam se zaposlio. Radio sam kao instruktor i na održavanju vozila.

Baš u to vreme odvijala se tromesečna obuka za vozače u vojsci. Posle toga slati su u jedinice širom zemlje. Predsednik ispitne komisije, u kojoj je bilo i jedno aktivno vojno lice, bio je Miodrag Marić, komandir milicije u Palanci. Instruktori nisu bili ispitivači, ali bi se tu  našli ako se desi kvar da ga brzo otklone. Kad se 1968. prestalo sa ovakvim načinom obuke vozača za vojsku, prešao je za šofera direktora Vodne zajednice Milosava Mihajlovića. Vozio ga punih 10 godina.

-On je bio vrlo strog čovek – ne taji naš sagovornik.- Nosio je isto prezime kao i ja, ali nismo bili rod. „Prvi put kad budeš zakasnio na posao, predaj ključeve Bori Eskiću i odmah se penji na buldožer“ –  očinski mi skrenuo pažnju. „I još nešto“ – nastavio je – „ako dođe do nekog defekta na vozilu, čak i ako nisi kriv, opet da predaš ključeve nadležnom službeniku“. Shvatio sam to veoma ozbiljno. I ko zna kako bih prošao da nisam upoznao  inženjera Draška Dodika, koji je vozio moto trke. On me je naučio kako se upravlja vozilom na poledici. To me je koštalo 1.000 maraka, ali ni danas ne žalim te pare. Meni je, zahvaljujući Dodikovim savetima, pošlo za rukom da bezbedno spustim kamion s bagerom na prikolici od Karajukića bunara do Duge Poljane na Pešterskoj visoravni. Ni jedan drugi vozač, a tad smo radili vodovod u Sjenici, nije tada smeo da sedne za volan. Ja sam prihvatio, jer sam znao koliko je taj buldožer bio potreban radnicima na gradilištu u Žarkovu.

Na predlog Draška Dodika, koji je neko vreme bio  jedan od direktora JAT-a, izabran je za vozača na Samitu nesvrstanih u Beogradu.

-Čovek koji je  pravio raspored vozača na Samitu, otvoreno me pitao ko me doveo u Beograd i da li sam član Saveza komunista – iznosi Ljubomir.- Kad sam kazao da nisam član Partije, umalo me nije najurio. Na moju sreću naišao je Draško i potvrdio da me on doveo. Tek tad sam dobio propusnicu da mogu ući u salu, ali samo do vrata. Pripalo mi je da na prvom Samitu vozim premijera Holandije, a na drugom predsednika Vlade Mađarske. S njima u vozilu je obavezno bio i oficir za vezu.

Imao je priliku da vozi i predsednika Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Maknamaru. Tako ga je dovezao i u Palanku. A onda se dogodilo nešto što je prvo iznenadilo, a potom razveselilo Maknamaru.

-Blizu „Turista“ u susret nam je na biciklu dolazio rabadžija Tiva koga su pratili trubači – seća se. – Zastao sam i pružio mu novčanicu da plati muziku. Maknamara je bio zbunjen, a kad je oficir za vezu kazao sam da sam Palančanin, Maknamara ga je upitao da li on može dati novac. Izvadio je sto  maraka i pružio ih veselom Tivi. Ovaj je pokazao da novac preda trubačima što je sa zadovoljstvom i učinio.

Ljubodrag Mihajlović je vozio mnoge ličnosti na visokim državnim funkcijama. Tako je od Palanke do Zaječara vozio Marka Nikezića, čiji se vozač plašio poledice. Nikezić je tada bio u lovu, a iskrsao je neodložan posao u Zaječaru.

-Put je bio loš, ali sam „sitroenom ajkulom“ u Zaječar stigao 15 minuta pre predviđenog vremena – podvlači Ljubodrag. -Kad smo se našli na odredištu Nikezić mi je rekao da se u Beogradu javim njegovoj sekretarici Goci da mi isplati tri dnevnice. Vozio sam i Dražu Markovića kad je bio na zadružnoj proslavi u Miloševcu. Njegovog brata Momu vozio sam više puta dok smo gradili spomenik na Kosmaju. Tamo je nadgledao radove svakog drugog dana.  Bio je veoma zadovoljan kako teče posao.

Mihajlović se dobro seća mnogih poslova koje je izvodila Vodna zajednica. Jedan od zamašnijih bio je onaj na infrastrukturi u „Zastavi“ i to u  vreme kad se na njenom čelu nalazio Raković, a njegov pomoćnik bila Ema Mitrović.

-Trideset firmi je bilo  na licitaciji za taj posao – navodi. – Dobila ga je Vodna zajednica zahvaljujući dobroj pripremi i idealnom projektu. Tada je veliki problem predstavljao nedostatak betonskih cevi koje su radili samo Akotovo i Dalmacija cement. Naš  direktor Mihajlović je uradio nešto što je na licitaciji eliminisalo velika građevinska preduzeća kao što su „Komgrap“, „Ratko Mitrović“, „Ivan Milutinović“ i dr. Naime, dva meseca pre licitacije, naš direktor je formirao ekipu sa zadatkom da duž trase auto-puta, pronađe i evidentira neupotrebljene cevi velikog prečnika. Potom su sve donete u Kragujevac i njima „opasano“ gradilište „Zastave“. Direktor Raković je upitao našeg direktora: „Mile, da ti dam posao, a gde ćeš naći cevi?“ Naš direktor je pobedonosno odgovorio: „Cevi su već stigle na gradilište!“ To je potvrdila i Ema Mitrović. „Mile, imaš posao!“ –  pružio mu je  ruku Raković.

Veliki direktor Vodne zajednice je potom dospeo na čelo „Hidroprojekta“. U Beograd je poveo i vozača Ljubu.

-Vozači koje je tamo zatekao očigledno nisu mogli da ga prate – zaključuje Ljubodrag. „Nismo ti mi Ljuba, pa da te vozimo u Prokuplje, a odatle u Zaječar“ – govorili su. „Neka, voziće Ljuba i imati dnevnicu, a vi vozite u krugu dvojke“ – bio je kategoričan direktor. Mile je kasnije smenjen, a ja sam se vratio u Palanku i  otvorio Auto-školu. Imao sam mnogo kandidata, jedno vreme čak sto Roma, četiri stjuardese, 20 sveštenika i tri popadije. Kod mene je vožnju učilo više lekara i direktora iz „Goše“. Kroz moju školu je prošlo preko 1.500 osoba. Posle 41 godine rada, otišao sam u penziju zadovoljan onim što sam u životu postigao.

D. Janojlić

LjUBINE ZAPOVESTI VOZAČIMA

Ljubodrag Mihajlović je napisao deset zapovesti, odnosno saveta vozačima:

-Vozač ne može (i ne sme) da zabušava u vožnji,

-Svakih 10-15 sekundi, mora da baci pogled na ogledalo,

-Kod vožnje uz brdo, kad se staje, prvo se pritisne kvačilo, pa se vozilo dokoči,

-Kod vožnje niz brdo prvo se prikoči, a onda pritisne kvačilo,

-Kad se uključujete u saobraćaj, obavezan je pogled preko levog ramena,

-Kvačilo se drži gde hvata,

-Kod vožnje niz brdo prvo se prikoči pa promeni brzina,

-Ruke se drže na volanu kao što je položaj skazaljki na satu koji pokazuju vreme 10 minuta do tri,

-Vožnja unazad – vozi se pet metara ili dok se ne prođe znak,

-Na znak STOP staje se i kad nikoga nema na raskrsnici.