ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: јануар 2016

ДРУГИ ПИШУ

Зоран Костић Цане: ОВАЈ НАРОД ЈЕ УМОРАН

74d10afc289aa120e1503a517bfcbc40-Фронтмен “Партибрејкерса” каже за „Блиц” да су политичари својим вишегодишњим деловањем обесмислили стварање критичне масе за било какве промене у друштву

 

– Убили су нас у појам. Људи верују да ће им неко други решити проблеме. Знају да од обећања из изборних кампања нема ништа, али лакше им је да повере своје животе другима. Та апатија и одсуство одговорности за ближње коштају нас много. Зависимо од милости бескрупулозних људи, и то већини није сигнал да потисне страх у себи и да покуша да остави слободу својој деци – каже Костић.

Укључили сте се у борбу за пијаћу воду у Зрењанину. Могу ли грађани ишта да промене у овој земљи?

– Гледам старије људе у Зрењанину како на раздрнданим бициклима возају канистре воде. Лоша енергија и неприхватљива слика за 21. век. Ако неком на републичком нивоу не кврцне да нам реши основна егзистенцијална питања, слаба вајда да ћемо ми нашим протестима нешто променити. Недостаје нам солидарност, али патријарх Павле је казао да је покушај највреднији.

А угледни уметници, интелектуалци? Где је њихово место, значи ли ишта њихова реч?

– Реч неколицине одважних није довољно гласна да би у људима пробудила храброст. Многи од њих су изгубили самопоштовање у тешким временима, па гледају како да преживе. Много пута се у историји запалила искра када је нико није очекивао, али ми смо потрошили много енергије. Овај народ је уморан. Волео бих када би наша деца успела да се угледају на највредније међу њима и да на тај начин мењају себе и систем.

Шта кажете на рекордни успех једне странке на изборима? Да ли је било правог избора?

– Хватају се људи за сламку спаса. Наш народ воли да га други води и да му прича о слободи. Такви смо, ту нема помоћи. Људи игноришу изборе, јер не верују да ће икад бити боље у Србији. Без вере нема светлости и зато смо у мраку деценијама. Део друштва мисли да ће победници ових избора радити за добробит свих. То је филм који смо гледали неколико пута. Када нестану шарене лаже, народ ће заборавити ове што су сад на власти и поверовати новим месијама.

Ко је изневерио народ?

– Народ је изневерио сам себе јер је поверовао да без поштења и марљивости може пристојно да се живи. Политичке елите су распиривале ту опијеност. Логика ‘Ма може увек горе да буде‘ обесмислила је сваку наду код народа, а вође баш брига док удобно живе.

Да ли неки политичар може да нам донесе добро?

– Може ако победи себе и натера своје окружење да се не бави ситним, јајарским интересима. Он би морао да разбија систем који је годинама зидан. Нисам сигуран да би му окружење то допустило.

Једном сте изјавили да су “Ђинђића убили ко пса”. Да ли је он био онај који је могао да покрене ствари?

– Ми то нећемо сазнати. Издавао се за таквог, али ми смо га брзо неутралисали да нам не би помогао да се променимо.

Има ли хероја данас?

– Има. То су поштени људи који раде марљиво и брину се о ближњима. Они нису поверовали у тајкунске бајке и политичку естраду, већ и даље верују у добро. Када волиш ближње, ти заправо верујеш у бога.

Како памтите Титово време?

– Били смо тада млади и нисмо много марили за комесарске препоруке. Имали смо свој фазон и били храбри да не ћердамо живот. Тада су убеђивали народ да одустане од себе и то се није променило све до данас.

А Милошевићеву владавину?

– Он је био бруталан у репресији. Огољено нам је укидао слободу и много смо енергије потрошили да му се одупремо. Храбрио нас је да стално неке високе циљеве имамо, размишљамо о нашем месту у светској историји. А људи су све бедније живели. Припадао сам групи која је са камиона около викала “Мир брате, мир”. Људи су одабрали да верују у митове и пропаганду са телевизије и зато су пуно платили.

Ови после њега?

– Није било снаге у људима да се промене и погледају напред, а политичари су се, као увек, бринули о себи. Сад нам стиже рачун за “промене” које су се догодиле после 2000.

Је л’ тај рачун велики?

– Јесте, и нема ко да га плати. Политичари и тајкуни неће, а народ не може.

Да ли сте имали понуде да рентирате вашу славу зарад нечије победе на изборима?

– Наравно да сам имао, али није проблем само у партијама већ и у разним организацијама. Зову те, а кад их питаш нешто суштински, они немају појма о томе. Причају ти о Косову, а да никада нису били тамо. Борба за Србију је постала борба за стан у Београду. Многи суштину виде само као лични прелазак из неке уништене провинције на Теразије. Људи хоће хлеб без мотике, а зарађују хлеб уништавајући друге.

Да ли је рокенрол изгубио битку против површности, ријалитија?

– Није. Рокенрол је виталнији од институција културе. Постоји сцена, свира се одлично… Са друге стране музеји су затворени. Неко је рекао да смо сиромашни јер смо некултурни. Све то одговара политичарима. Велика је брука за државу да су јој музеји затворени. То је јасна порука да јој не требају мислећи људи. Ко мисли може да тражи слободу, а то није добро за власнике капитала… и тако укруг.

 

(Преузето: Блиц)

КултураОбразовање

Ученица Анђела Станојевић прва на ликовном конкурсу Туристичког клуба Србије: „ЗАР ПОСТОЈИ НЕКО КО НЕ ВОЛИ МЛЕКО?“

1701161411_zar postoji neko ko ne voli mleko andjela stanojevic 3– Анђелин рад је проглашен најбољим, од 2.207 приспелих радова, сакупивши 26 бодова

 

Ученица другог разреда ОШ „Радомир Лазић“ у Азањи,  Анђела Станојевић, која похађа Школу цртања у КОЦ „Круг“ код академског сликара Бојана Маринковића освојила је прву награду Стручног жирија на конкурсу „Причала ми моја бака“ , Туристичког клуба Србије .

Њен рад под називом „Зар постоји неко ко не воли млеко?“  гласовима публике, преко друштвених мрежа, заузео је 29. место са 1.800 бодова, међутим, гласовима Стручног жирија њен рад је проглашен најбољим, од 2.207 приспелих радова, сакупивши 26 бодова. Другопласирани рад имао је 17 бодова.

Треба истаћи, Анђелина учитељица је Милина Ћосић.

 

 

ДРУГИ ПИШУ

Звиждук у осам и нелиберална демократија

teofil-poster-n1Да ли је могуће и да ли је стварно да институционални политички живот једне европске државе може да зависи од расположења окупљених навијача на некој спортској приредби? Или бар од расположења онога према којем су навијачи нерасположени?

Питање, мора се признати, звучи помало сумануто, то јест, призива одлучно одречан одговор – осим ако се не тиче Србије у овом тренутку. Јер, испада да за данашњу Србију неке самоподразумевајуће ствари могу и да не важе.

Кренимо редом.

„Тракавица“ којом су премијер Вучић и његово окружење дојадили богу и народу – а онда, следствено, њоме политички коментатори попут горепописаног досађују себи и публици – а која би се могла назвати „Да ли да се суздржимо од капитализовања тренутног рејтинга вештачким изазивањем ванредних избора или да се томе, ипак, препустимо и под којим изговором“ и до сада је бивала све бизарнија са сваким следећим наставком, но чини се да се овај пут мало прекардашило чак за овако „високе“ стандарде.

А шта се, заправо, догодило?

Министар спорта отварао је Европско првенство у ватерполу и том приликом нашао за сходно да удари у слављеничке таламбасе по присутном председнику државе и одсутном премијеру, па су обојица почашћена салвом звиждука; тешко да су им сви звиждачи звиждали јер су им политички противници: многе је напросто изиритирало неукусно министрово јавно удварање првим људима државе у томе непримереном контексту.

После се Вучић згодно досетио да „њему нису звиждали јер није био ни присутан“, да већ коју секунду касније ипак не би одолео, додавши да ће ти који су звиждали имати убрзо прилику да изаберу себи неке боље, марљивије, поштеније…

Могло би се расправљати о томе је ли Србија потпала под власт инфантилно сујетних људи којима је све добар повод за „изненађеност и увређеност“, или се само ради о циничном манипулисању, то јест, о новом наставку потраге за златним гралом достојног повода за ванредне изборе тамо где легитимног повода заправо нема, а како и да га буде кад власт има огромну већину у скупштини и све узде у својим рукама?

То нас расправљање, међутим, неће одвести баш далеко, јер се исход своди на исто: избора ће бити – осим ако их не буде. То лавирање и превирање траје већ месецима, пре само недељу дана изгледало је да је готово преломљено да их не буде, сада се тас ваге опет јако окренуо на другу страну.

И тако би то могло да траје још неких месец дана, док не дође крајње време за расписивање локалних и покрајинских избора по редовном возном реду.

Суздржавајући се од прогноза, вреди тек напоменути да много шта указује да је рубикон пређен, и да „слатко искушење“ за Вучића и СНС постаје прејако.

Ово нас законито води следећем питању: зашто је онима који „већ имају све“ толико стало до ванредних избора, на којима то у најбољем случају могу само да потврде?

Добро, једна група разлога је свакако пролонгирање „природног“ завршетка сопственог мандата у бесконачност, а на ситно, миц-по-миц, сваких годину-две, уз низ „рестартовања“ која би имала некако забашурити чињеницу да Вучић и екипа скоро четири године у Србији имају потпуну контролу. То је на сваки начин дубиозно понашање, али није лишено неке мрачне рационалности.

Шта, међутим, ако су владајући бар мрвицу искрени док се жале на „атмосферу“ у којој раде и која их некако мистериозно омета да напокон заблистају пуним сјајем?

Наиме, у том се случају неизбежно поставља питање: а каква би их „атмосфера“ уопште задовољила, ако се жале на ову у којој имају сваковрсну премоћ каква се у Србији не памти од раних деведесетих?

„Више“ од овога што већ јесте (и то не много више!) могао би бити само некакав једнопартијски режим, или диригована квазидемократија фасадног типа, можда нешто налик на „нелибералну демократију“ за какву се Виктор Орбан хвали да ју је успоставио у Мађарској, а која је узор и новим, десничарским властима у Пољској. О „путиновским“ моделима да и не трошимо речи.

Можда би и о томе гласачи могли да поведу рачуна на тим фамозним ванредним изборима, ако их буде.

Мада, тешко да ће од тога бити неке вајде, јер је ствар са „нелибералном демократијом“ таква да ка њој може да одведе и једно једино гласање, али из ње је пут много тежи, сложенији, неизвеснији и опаснији.

И дужи, наравно, бескрајно дужи.

 

Теофил Панчић

 

(Преузето: slobodnaevropa.org)

ДРУГИ ПИШУ

Ево зашто се математичари синоћ нису појавили на балкону Старог двора

mg-1024x504Јуче смо, веома усхићени због чињенице да је знање у Србији коначно добило своје заслужено место, а наша деца признање које заслужују, са великим задовољством објавили вест да ће, уз ватерполисте, на балкон Старог двора изаћи и ђаци Математичке гимназије, освајачи шест олимпијских медаља.

Као и сви који су ту вест прочитали, поделили с пријатељима, нестрпљиво смо чекали тај тренутак и остали изненађени кад смо схватили да су највећи јунаци изостали.

Објашњење смо пронашли на ФБ страници Алмаги- Алумни Математичке Гимназије. Наиме, само пар сати пре изласка на балкон, Математичка гимназија је обавештена да се од доласка младих олимпијаца одустало – из безбедносних разлога! Опасност за балкон, уз тим од двадесетак људи ватерполо репрезентације, представљало је шесторо наше најпаметније и најуспешније деце.

Математичку гимназију нисмо успели да добијемо за коментар, па преносимо незваничну изјаву са ФБ странице.

 

(Преузето: Зелена учионица)

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког Позоришта (9)

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300Како је изгледала проба коју је водио Масука, послужиће сећање арх. Радослава Крстића:

-„Кривац“ за мој долазак у време одржавања проба чика Веље, била је моја тадашња „ђачка љубав“ која је играла у представи. Пробе комада су већ, биле поодмакле и глумци углавном знали напамет свој текст. Рад чика Веље Масуке, заинтересовао ме је од првог тренутка, не из радозналости да сазнам садржину комада, већ његов начин рада као редитеља. Видео сам да Масука, не само да зна текст комада напамет, него тачно свакоме глумцу дословно и врло прецизно показује како треба изговорити сваку реченицу, мењајући интонацију, па чак и имитирајући женски глас за улоге намењене женама. Нису то била гола објашњења појединцима о карактеру личности коју тумачи, већ и о односу према другом партнеру. Слушајући Масукина изговарања текста уз његова повремена објашњења карактера личности у комаду, пратећи пробу од почетка до краја, ја сам практично на неки начин „одгледао“ целу представу. Пробе су одржаване у једној омањој просторији, иза једног од локала који су се налазили у приземној згради у главној улици, где се сада налази продавница „Борово“. Убеђен сам да је та просторија била баш тачно на месту где је данас поменута продавница.

***

Играти Чехова прави је изазов јер, Чеховљево позориште је доста тешко, њега се подухватају само добри познаваоци позоришне естетике. Очигледно, Масука припада том кругу редитеља, зато и не чуди што је следећи подухват Велимира Живојиновића био Чехов и његови комади „На друму“ и „Медвед“.

***

Не дуго, после „Ожалошћене породице“, 27. новембра 1944. године изведена је премијера „На друму“ и „Медвед“. Представе су игране у част дана Републике у хотелу „Централ“, простору у коме су игране све ратне премијере а ево сада и послератне. „Централ“ је одувек био место у коме су се дешавале многе битне ствари из културног и делом политичког живота вароши. Данас постоји само зграда, хотела нема одавно. Објекат је променио намену. Сада је то пословни простор једне од многобројних банака у граду. Публика је веома добро примила обе представе (једночинке) и потврдила Масукино исправно опредељење за Чехова.

***

Пробе нису одржаване у Радничком дому, већ у кући Драге Шумоње,(девојачко Никодијевић) Масукине рођаке у којој је он становао са породицом. Плаката нема, листа поделе је урађена по сећањима Аце Митровића и Радослава Крстића за „На друму“, Бранка Бошковића и Саве Живанчевића за „Медведа“. Представа је чиста, сигурна, са пуно динамике и нијансирања. „На друму“ је слика односа између људи разних социјалних занимања и различитих интелектуалних могућности. Глумци су успели да врло изразито, пластично и верно донесу на сцену ликове које су тумачили, што је у многоме допринело квалитету. „Медвед“ је бриљантна минијатура о љубави, животу и свету. Сва три глумца: Вера Михајловић, Сава Живанчевић и Бранко Бошковић остварили су уверљиве улоге.

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Жал за старом Гимназијом или кад је Гимназија била Гимназија

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Експертска група шест плус један, која се тренутно налази у ПТТ-у (за недовољно упућене у перманентно-транспарентној транзицији) после исцрпне и, зашто не, исцрпљујуће анализе и евалуације ставља на тендер курикуларну реформу, првенствено у циљу едукације едукатора…

Не! Не желим да пишем о реформи образовања. Мада признајем да је та тема Ин. Благодет глобализације (а за неке можда и баук) неумитно засеца ткиво нашег бића. О глобализацији, демократизацији, сорошизацији, компјутеризацији и осталим ацијама нека пишу млађи или они који преживе следећих тридесет година. Неко ко је иза себе оставио неколико реформи, а свака је била најдемократскија, како од претходних тако и од потоњих??!, нема више маште а ни снаге ни воље да види нешто чега нема. Још ми је у живом сећању, када сам као млад професор пун ентузијазма, тумачио шуварицу ученицима, родитељима и грађанима сеоских и градских месних заједница, а већ после неколико година осетио сам опори укус промашености и кајања.

Са годинама, да ли је то можда знак старости, све чешће се враћам мојој првој Гимназији, Гимназији која ме је припремила за студије, поставила темеље мојој личности и трасирала мој животни пут. Од свих Гимназија, које су оставиле трага у мом животу, Гимназија у Тополи, прво радно место, Војна Гимназија у Загребу и садашња Гимназија Света Ђорђевић у којој радим, ова прва као и прва љубав има централно и почасно место.

Моја генерација ће ускоро прославити 40-годишњицу матуре. За млађе је то читава вечност, па се може поставити питање, да ли ми то можда са ове дистанце не идеализујемо наше време. Многи га последњих година руже и нападају, називају га мрачним и недемократским. Смешно, вероватно нису чули за ону народну, која вели да је свакој мајци, своје дете најлепше.

Често ухватим себе како повлачим паралеле између оне и ове моје Гимназије. Шта је то што их толико чини различитим? Само је зграда остала на истом месту али наружена доградњом. Нема више школског клуба. Уместо њега су сада две учионице, одвојене хармоника-вратима. Нема више старог ве-це-а у дну дворишта, где се једино могла попушити нека цигарета, и то једна цигарета на неколико ученика. Одавно су нестале оне дивне сеновите липе, испод чијих крошњи су се рађале и умирале многе љубави.

У нашој генерацији, први разред је уписало 163 ученика, али њих 57 није завршило Гимназију са својом генерацијом. Понављали су, пали на поправном испиту, напустили школу због болести, или су искључени. Данас, скоро сви уписани ученици завршавају Гимназију. Поноваца и искључених ученика скоро да и нема. Одлични ученици су се могли избројати на прсте једне руке, уколико их је било у одељењу; данас се број одличних ученика у неким одељењима приближава броју ученика у одељењу. Али, многи из наше генерације, који су поновили једну или две године, завршавали су редовно факултете као што су правни, економски, саобраћајни или наставни факултети. Данас се у дневној штампи могу прочитати и овакви подаци: 25 вуковаца и 70 одсто одличних ученика на пријемном испиту на Медицинском факултету је испод црте а њих 17 је без и једног бода. Универзитети у Србији годишње упишу око 34.000 студената, а сваке године дипломира просечно 13.000 студената, просечно се студира осам година, пролазност на испитима је изузетно ниска, од 5 до 10 одсто. Око 20 процената академаца је пасивно и после неколико година напушта студије.

Далеко од тога да наша Гимназија и данас нема ученика који су први или међу првима на пријемним испитима. Факултете завршавају у року са високим просечним оценама, праве вредности увек испливају на површину, само што је ових других, све већи број.

У броју 19 година V школског листа Искра (лист је излазио четири пута годишње) школске 1962./63. године, могу се наћи интересантни подаци о такмичењима одељења у успеху, дисциплини, естетском изгледу и чувању друштвене имовине у периоду од 1. марта до 25. маја.

Први по проценту пролазности је II1 (71,42 одсто) а најмањи проценат има I4 ( 36,37 одсто). Данас се проценат пролазности одељења често приближава броју 100 посто. Најмање оправданих изостанака (36) има III2 а највише III3 (152). I1 (са 34 ученика) нема неоправданих, а 18 ученика IV2 имају највише 21. Ах, та четврта година! Данас је број уписаних изостанака приближно исти али по ученику.

У незаборавној успомени остао нам је једнодневни (бесплатни) излет до Врњачке Бање којим је школа наградила наше одељење, као најбоље у школској 1964./65. години.

Да ли је онда било штрајкова? Било је, али само у уџбеницима историје. Како смо ми тада могли знати да је право на рад одлика диктаторских режима, а да је штрајк (читај право на нерад) тековина демократског друштва.

Часови се нису скраћивали ни 31. децембра. Часови се нису скраћивали, а ишло се у позориште, најмање два пута годишње и то најчешће у Народно или Југословенско драмско позориште. Часови се нису скраћивали, а ишло се у биоскоп много чешће него данас. За добар филм, карта се најчешће куповала од тапкароша, ако ниси желео да сатима чекаш у реду, а онда останеш без ње.

У вечитом сећању остало је урезано време, проведено у дружењу на друштвено-корисном раду, при уређењу града, брању јабука, грожђа, кукуруза, парадајза, вађењу репе, чупању соје или уништавању губара. Данас смо задовољни ако ученици један сат годишње проведу на уређењу своје школе.

О јесењем и пролећном кросу одржаваном на Микуљи, у Мирковића забрану и Крњевачкој шуми, првомајској паради и слету, могу се написати десетине страница.

За наше време се можда може рећи да је било тешко, али је било лепо као што је свака младост лепа.

Некада је Гимназија трајала осам година (у Немачкој и данас траје девет година), затим четири године (а била је и укидана), реформисана Гимназија ће трајати три године. Можда ће се родити нови Гашо Кнежевић, који ће програм Гимназије реализовати путем дописног курса. Али, рекли смо, нећемо овога пута о реформи.

 

(2003.)

Матеја Миловановић,

(бивши ученик Гимназије „Света Ђорђевић  и садашњи  професор немачког језика бивше Гимназије   „Света Ђорђевић“)

 

 

 

 

Образовање

Традиционални Зимски сусрети учитеља Србије у Смедеревској Паланци: ШИРОК СПЕКТАР ТЕМА

IMG_1918-Радионице су биле посвећене образовању уопште: од извођења наставе до сарадње са локалном заједницом

 

У Основној школи „Вук Караџић“ у Смедеревској Паланци одржани су 32. Зимски сусрети учитеља Србије. Осма година је од како их организује Друштво учитеља овог града, које управо  обележава деценију постојања и плодног рада.

Зимски сусрети учитеља се своде на окупљање учитеља, чланова поменутог Друштва и издавача (ове године их је било шест) који представљају своје уџбенике. Потом следи рад по радионицама. Њих је ове године шест са најразличитијим темама из образовне струке и еминентним предавачима.

IMG_1913-Немамо званично отварање манифестације, али имамо штандове где се обавља презентација семинара, односно радионица, а  својевољно се одлучујемо којој  ћемо присуствовати – изјавила нам је Олга Никодијевић, учитељица у ОШ „Брана Јевтић“ у Кусатку – Овогодишњи Зимски сусрети су посвећени образовању уопште, стандардима, нашем статусу и месту у друштву, проблемима с којима се суочавамо, извођењу наставе, сарадњи са родитељима ђака, локалном заједницом итд.

Колектив ОШ „Вук Караџић“ се потрудио да обезбеди одговарајуће услове за одржавање Зимских сусрета учитеља, а Друштво учитеља да све протекне у најбољем реду, како би учесници манифестације  из Смедеревске Паланке отишли обогаћени корисним сазнањима и лепим утисцима.

Д. Ј.

 

ДРУГИ ПИШУ

Зоран Кесић: КРЕНУЛИ СУ ИЗБОРИ, БОЖЕ НАМ ПОМОЗИ СА ВУЧИЋЕМ!

zoran-kesic-foto-kurir-promo-fotke-1413877818-583196-Облепити све градове и села џиновским, средњим и маленим вучићима. Колосалну макету Вучића поставити у Београд на води

 

И, коначно, ево неких идеја за кампању Српске напредне странке. Фотографисати председника странке Александра Вучића тако да, из којег год угла да га гледате, имате утисак да вас посматра право у очи.

Облепити све градове и села џиновским, средњим и маленим „вучићима“. Колосалну макету Вучића поставити у „Београд на води“. Активисти СНС-а да крену од врата до врата, делећи брошуре „Наш пастир Вучић“, „Кула Вучића“ и „Пробудите се. Вучић је већ будан“.

Вучић да буде на сваком кораку, у сваком дому, у сваком предузећу, у свакој јавној установи… Уствари, Ружић ће моћи из Пјонгјанга да пошаље неколико савета где још и на који начин представити велику љубав народа према Вучићу. Тамо се баш разумеју у љубав народа према вођи.

aleksandar-vucic-foto-ap-1451517821-815435Овакав свеприсутни Вучић једини је могући приказ свега онога што прави Вучић свакодневно ради за добробит Србије и српског народа. Онога тренутка када свим бирачима Вучић буде 24 часа дневно пред очима, када га, мењајући ТВ-канале угледају на сваком, када га бирачко тело, легавши у кревет увече, буде сањало и зором се са осмехом будило са њим, тада ће се избрисати метафизичка разлика између правог Вучића и наше перцепције Вучића.

Тада ће Вучић бити у свима нама. У овом делу текста читалац блога би требало да устане и пет минута аплаудира. Чините то свакодневно и видећете ускоро и сами колико ћете се боље, оптимистичније и напредније осећати.

Вучић ће вас просто увући у себе. И биће вам топлије тамо. А слоган кампање? Зар већ нисте и сами погодили?! А – као Александар. МИ – као… па… сви ми. Н – као напредна.

АМИН.

И нек’ нам је Бог у помоћи.

 

(Преузето: Курир)

 

ДруштвоСпорт

У Паланци се игра 6. коло Лиге Србије у преферансу

DSCF6385У Смедеревској Паланци, 24. јануара са почетком у 11 сати, одржаће се 6. коло Лиге Србије у преферансу.

Место одигравања је ресторан „Јаворов хлад“, у улици Доктора Рајса бр. 3.

Игра се од 400 була, осам рефеа, уз лимитирано време од четири сата. Свака екипа има по пет играча.

Такмиче се екипе: СОЧА-Београд, ЏЕНТЛМЕН-Велика Плана, КОСМАЈ-Младеновац, ОСНИВАЧИ- Крагујевац, СЛОГА-Краљево, НИШ 99, СМЕДЕРЕВО, СВИЛАЈНАЦ, ПОЗОРИШТАНЦЕ-Крагујевац, БЕЛА ПАЛАНКА, МЛАВА ТРЕФ- Петровац на Млави, ЧАЧАК, БУЂАВИ- Крагујевац и домаћин ЈАСЕНИЦА из Смедеревске Паланке.

Сви љубитељи преферанса су добродошли, као посматрачи.

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

ОПЕРА (5)

10-pariska-operaДок жмираво разбуђен ишчекујем расневање мојих париских дружбеника осећам боцкање запиталице. Шта у овом дану предсказује хороскопски знак? Петак је, 21. август 2015. На данашњи дан, пре деветнаест година, у Новом Саду се родила моја најстарија унука Срна. Кад ветрови зајесене упливава дугокосо смршена у бруцошке воде, љуби је деда, а као да јој је ономад био први рођендан. Она тамо. Ја овде. Шта данас?

Над ојутреним Паризом играју светлосне сени.

Из боравишта крећемо у полицију. Мој пријатељ Сода, истоимени Савковић, мора лично да докаже да је жив и да хода, па да добије датум за следећи интервју. Добро-де. И? Који, бре, безобразлук капитализма. Куку! Средина октобра! За два месеца, опет, мора да бије пут. Лелеее, а од лелекања нема вајде. У пешачењу ћаскамо на ту тему, кад, гле, испред нас железничка станица Сен Лазар. Једна од главних. Са, их, седам улаза. Испред, на платоу, упада у гледно поље бронзана статуа згомилана, од наређаних кофера. Која идеја. Прича наша улази у нови наставак. И ход. И врућина. И заглед.

Дан је био истегнут.

Испред нас се, у свој лепоти, указала костимска раскош оперске куће. Која госпођа? Из друге половине деветнаестог века. Мирише на прошлост, на распевану елеганцију француских госпи, на недоживљену страст и жудњу, на последњу златасту жељу. Испред стрељачког реда. У три нежаљене речи. Прасак за крај. И, aj’, збогом!

Изгледало ми је, тог живог трена, као да позирам за прилично мртву природу. Тако сам стајао. Укрућено! Овако сам је доживео споља, не знајући шта ме, тек, чека унутра. И боље, паметујем сад.

На том зачараном месту Цар свих Француза, добро, и Францускиња, је ли, Наполеон, по редоследу, трећи, је доживео упуцавање. Од свог рода. А, да, од кога ће? Из хоризонтале је, царски, промрљао најближима:

– Ако преживим, којим случајем, одрешићу кесу са златницима и на овом истом месту ћу, зарад радости, саградити велелепну грађевину.

Тако је и било. Каже учитељка живота.

Опера Гарније, или Париска опера, илити Палата Гарније је ремек дело архитектуре тог времена. И данас није ништа мање величанствена. На конкурсу је победу однео архитекта Шарл Гарније, Наполеон није одрешио кесу, већ џакове и градња је отпочела. Завршена је, после неколико прекида, 1874. године.

Површина зграде је, чуј, нешто више од једанаест хиљада метара квадратних. Централни лустер, у сали, од 2200 седишта, је тежак шест тона, а таваницу је осликао Марк Шагал 1964.

Да би се дошло до главне сале више пута се пада у несвест. Од чудила. Да се не залута кроз простране холове, које подупиру лучни стубови пратиш стрелице. Онда, мало степениште, па, опет, за стрелицама. Около, на зидовима, вајарска орнаментика се шепури свесна своје вредности. Свог смисла. Своје естетике. Своје, до Бога, моћи. У чуђењу, до чуђења, долази се на велики плато са кога се целом заобљеном дужином прућило степениште иха-хај. Куку, еј! До кам-платоа, за улазак у главну салу.

Лево и десно, из замишљених ложа, посматрају посетиоце костимиране личности из представа са певањем, глумом и свирањем. Хододарити овим плочницима немогуће је, а не осетити сву моћност царских времена. Силесија је то. Их! На пространој сцени бина радници постављају сценографију за вечерњи ужитак. У току је светлосна проба. Ласерска! За све време посетиоци из целог света шкљоцају свим могућим и немогућим шкљоц уређајима. Клииик. Клик-клик! Остаће им за успомену позлателе ложе и плишана седишта, у бордо боји. И лустер. И Шагал куполасти. И ја. Ако сам се задесио у кадру? Овде нико никоме не смета. Сви раде свој посао. Опера зарађује и преко дана. Од 10 до 17 и 30. Тако је то кад неко зна и уме. Пре излаза је продавница. На велико се пазаре дискови, проспекти, књиге, сувенири…

Десно од уласка у главну салу испразно се мазе мања и већа свечарска просторија, по слику на салоне Версајског дворца, за публикум између чинова и коктеле после представа. Раскошно да раскошније не може бити. Ма, не постоје такве раскошне речи у језичкој постојбини да то пренесу. Ето, тако то наличи.

Учинак духовног потреса је истекао.

Испред здања седимо на клупи аутобуске станице. У чекању. Бацам се зеницом, као некада давно камичком из праћке, на улазни вршак. Сав је у исијавању. Златном. Од истоте поклон статуе, каква је на улазу у Њујорк.

Иза ње жури, у несебичном промицању, занебесје. Обојено у париско плаву. Кадикад, е, застане. Значајно. У заглед даровно земаљски.

 

У следећем броју: Призори Версаја

ДРУГИ ПИШУ

Писмо Вучићу које је уздрмало Србију: ДРАГИ АЛЕКСАНДРЕ, ИДЕМ ТАМО ГДЕ СЕ ВРЕДНУЈЕ ПОШТЕЊЕ!  

Milijana-Barjaktarević-fb– Блогерка Милијана Барјактаревић и ауторка књиге „Писање уз ветар“, најавила је на свом Фејсбук профилу одлазак из земље, а разлози због којих је то одлучила уздрмали су друштвене мреже

 

„Е па драги Александре, дошао је и тај тренутак, па реко’ да те обавестим, да одлазим из земље. Прво Он, па ја, па деца. Како то обично бива… Не знам колико ти је важно где идемо али ће то свакако бити земља у којој се вреднује рад, цени поштење, држи до образовања и у којој има реда и закона“, почела је своје писмо Милијана.

Како даље наводи, они нису више издржали, свако по 44 године, васпитани на пионирској заповести, у духу Божјих заповести, одрасли на српским рекама, планинама, историји и обичајима, нису се снашли.

„Мислили смо да не морамо да будемо партијски људи да бисмо могли да преживимо. Мислили смо да не морамо да дајемо рекет да нас не би опељешио сваки љигави инспектор. Мислили смо да ћемо поштеним радом са две плате моћи да хранимо децу. Нисмо мислили да ћемо чекати снижења у секнд-хенд шоповима да се обучемо“, наставља Милијана.

Како каже, нису мислили да ће стручним усавршавањем куповати храну на одложено, док им на крај памети није било да ће дипломе моћи да се купе.

„Ни на крај памети да нећемо моћи да позивамо људе у госте јер нећемо имати чиме да их дочекамо. Ни у лудилу нисмо мислили да треба да пијемо антидепресиве да би нам живот био подношљивији. А камоли да треба да се свађамо и растајемо због пара. Зашто, ако се због пара нисмо ни узели?“, пита се Милијана.

Низ питања се наставља и зашто још једна српска породица да оде у бели свет, када су им прадеде рођене овде, радили овде, гинули и надали се, пита се она.

„Зашто, драги Александре, да у овим годинама идемо на курс страног језика, кад волимо свој? Зашто да расплачем мајку и да јој обећам да ћемо се виђати на скајпу? Зашто бре да не мирише бехар овај мени, сарма и печена рога?Молим те само да ми кажеш зашто, јер заслужујем од тебе бар толико, јер никад ни жваку украла нисам, јер читам српске писце, слушам српске песме, једем српску храну, волим српске сликаре и научнике. И молим те само још, ако можеш, да ми објасниш како онда то, од мене, српске унуке, ћерке и мајке, да моја деца једва чекају да оду одавде?“, пита се блогерка.

 

(Преузето. Курир.рс)

ДРУГИ ПИШУ

Шокантна оставка члана Главног одбора СНС: АЛЕКСАНДРЕ ВУЧИЋУ, ТИ ЗЕВСЕ, УМИШЉЕНИ БОЖЕ НАД БОГОВИМА!

igor-d-jaksic-aleksandar-vucic-foto-facebookap-1453241044-827779-Ти, коме народ не одговара и који би исти мењао, а не знам за који …вероватно немачки!!! За мене је мој најбољи од Лондона до Њујорка, јер је МОЈ СРПСКИ НАРОД!

 

Члан главног одбора Српске напредне странке Игор Д. Јакшић јавно се обратио председнику владе и лидеру СНС Александру Вучићу. Јакшић, који је вратио страначку чланску карту СНС, оптужује председника Српске напредне странке за једноумље и рад у личном интересу, а страначке колеге за идолопоклонство, полтронство…

– Умишљени Боже који земљом ходаш ….ти Зевсе….. Боже над Боговима! У странци која је постала демократија једног ума, пуна полтрона и идолопоклонства, где само један човек ради у личном интересу. ТИ! Марко Аурелије је упослио човека који је ишао уз њега и стално му говорио „ти си само човек“ што саветујем и теби – навео је Игор Д. Јакшић. Он је мишљења да премијеру Србије не одговара народ.

– Ти, коме народ не одговара и који би исти мењао, а не знам за који …вероватно немачки!!! За мене је мој најбољи од Лондона до Њујорка ,јер је МОЈ СРПСКИ НАРОД! И, пошто се разликујемо чак толико до непрепознавања, што открих у време твоје владавине… Јер за ово што ти радиш, ја се нисам борио. Враћам ти све оно што си ми дао и што имам од тебе, картице чланства и Главног одбора. Прими моју оставку на свим нивоима. И како наш народ каже „ћераћемо се још“…. политички – закључује Јакшић.

 

(Преузето: Политика)

 

 

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

ОПРЕМ(А)

toДуховита колективна хуморна надареност народа на брдовитом Балкану је багремова ћуприја преко које се прелази тамо-амо, из мучаљивости, ако не у бољитак, оно, бар, у какво-такво, унормаљено стање духа небеске раје. Вазда било и биће. Таква смо сорта. Од зезалице туцачке, грешна ми душа, саграђена. Толкује се изодавно, још, ето, од зажирених, ене де, црномањастих моравки. До Марије Терезије и осталих војвода земаљске гране. Путевима југословенског триптиха, све до јуче, док данашњица стоји у реду. Уредила се за зајебанцију. Из чеке. О клиповима није ласно говорити. Кукуруз је на овом тлу, гле, високо рађао. Због тога се непознати светови на нашем чернозему споводе, ко прибогу кад пијнџура нема куд, онда се врљичарски у’вати за, нисам ‘тео то да рекнем, кварњаци, него за тарабу прошћаву. За опстанак трауме ножне. И тако то.

Испашће, видеће те, на крају, уз дужно извињење кондиру косовке девојке, тако ми вас, да нам је најскупља реч најјевтинија.

Мож’ да бидне, ал не мора да значи?

Имали смо, јел те, велики фабрички колектив за напредовање на свим нивоима. Чак и пловним. На крају смо сви колективно, без уздржаног гласа, упали у бунар локалног безумља. Арабеска распадања. Да з’инат осетимо задах сопственог јасеничког дроба. Тако нам и треба кад се зезамо са озбиљним, што би неки надмено рекли, их, пројектима. Свецким!

Сиромаштво мемљиво доказује да се, још како, може опстати мртав (гладан), у Шумадији, по систему терај пловну Јасеницу на своју воденицу. Биће ушура. А то вам је, већ, неки завет. Имаћете за суву проју. Белу!

То би, е, била најзначајнија порука, из глагољиве прошлости, несебично остављена млађим генерацијама. За паланачки наук. Од срца манекенског.

Дај шта даш, проповедају песимисти.

Задрти оптимисти још увек верују у сред-средину разголићених бутина. За Дан младости.

У нешто се веровати мора.

Од данас, забележио је пра-правни лек, у здравом телу има да борави здрав дух. И-тачка! А може и три. Под условом да није атак на власт. Попут три прста.

Супростављајући се прастарим и старим ударцима опстајемо некако. Као ретка, мрцава, варошка врста. На једвите ђубриш јаде. Захваљујући лудачкој белој моћи смешног брашна. Испада, јел еј, да је наша чађ средина кумовала за филмски наслов „Кад будем мртав и бео“, (примедба аутора текста).

Мож’ да бидне, ал не мора да значи?

Да прича не би отишла уџабе, ваља се врагити у нека лепушкастија времена. То што имам наум присета не бејаше тако давно. Стукнућемо се неку деценију уназад, илити унатрашке. У рујно срце радничке чук-ураниловке. Колективне.

Елем, трудбеничка каста зајахала сва грла, из свих ергела републичких, а било их је шест главних и још две споредније, па терааај. Ај ђи! У лаковану будућносг.

Фабрике су ницале као печурке и за опште добро радиле су пуном паром. Димњаци се пушили само тако.

Шепуре се уздигнутог носа према небесима, а на зему један за све-сви за једног. Из големог прогреса фабрике су добијале децу, па кад се она, после, ухвате за радничке ручице ето нама дружбе коју случајно, ил намерно, назваше, по западном речнику, Холдинг. Још тада смо ми, бралице мој, ушли у Европу. Ово сад је зајебанција. А пази сад. Тата решио да постојећој деци сагради још једно. ‘Оће и бог! Држ улево, држ право, раднички савет чекићара срповано подржао створитеља. Тада су се, још како, поштовали родитељи, а сад? Боље је да држим језик за зубима. Кад је било код назива фабрике опет ‘алабука. Обрни-осврни, веслај низводно, оцина је, ка, последња. И- квит! Најмлађе фабричко дете има да се зове ОПРЕМА. Тако и личи, не због производње него због тајине воље. Сам се сетио. Свака му кумовска част.

Тркељало је, бебичави безбриж, у, хм, заигравању, најмлађе зврк чедо на љуљ-игралиитту за децу, које се звало тржиште. И лепо се заиграло. У једном тренутку, ни од куда, стање се погоршало. Прво кијавица, па прехлада, па запалење плућа, па тбц, еј, кад смо се отарасили од те трлеме, пa се, бре, искомпликовало здравствено. До попа. Ој дете да умре. На радничким рукама.

Радници се узјогунили. Гунђају, прво себи у браду, после жени код куће, на крају, „од кафане, до кафане, срцу лечим ране“. Као и свако друго бреме и ово се обременило. У деветом месецу је пук’о водењак, кад је, ко би га знао ко, државном фарбом, на фирми, премазао последње слово. Еј, прво слово у азбуци, а тајанственик тако. Не поштује, бре, прво слово. Неки тумачи жаргона су тврдили да се нова реч односи на створитеља.

И, дабоме, на кума.

 

 

 

 

 

Друштво

У Трстенику откривен споменик изузетној српској владарки: ВЕЛИКИ  ПОВРАТАК СЛАВНЕ КНЕГИЊЕ

IMG_1912-Донаторки  проф. др Радмили Милентијевић највише признање општине – Љубостињска розета

 

Кнегиња Милица се вратила у Трстеник. На лепом и пространом тргу овог града откривен јој је величанствен споменик. Велику Српкињу у бронзи овековечио је вајар Драгољуб Димитријевић. Овај велики подухват финансирала је вишеструка донаторка,  Азањка из Њујорка, проф. др Радмила Милентијевић.

Свечаност је почела литургијом у цркви Свете Тројице коју је служио његова светост патријарх српски, г. Иринеј, уз саслужење преосвећеног владике крушевачког, господина Давида и свештеника ове  нове епархије Српске православне цркве. Међу верним народом запажени су и представници неких амбасада, али и личности из политичког и јавног живота: Милош Радојевић из Канцеларије за верска питања, глумац  Радош Бајић, редитељ Небојша Брадић и др.

Споменик великој српској владарки  заједно су открили ктитор проф. др Радмила Милентијевић и председник трстеничке Општине Мирослав Алексић, а освештао га његова IMG_1907светост  патријарх српски господин Иринеј. Том чину присуствовао је приличан број грађана Трстеника и околине, међу којима  су  били и и земљаци велике добротворке  Радмиле из Влашког Дола и Азање.

-Ово је велика част и изузетна радост за све нас – казао је у пригодној беседи након откривања и освећења споменика његова светост  патријарх српски, господин Иринеј.-Велика је утеха свима нама, браћо и сестре, што се ето кнегиња Милица поново нашла међу нама. Оживело је њено име, вера, нада и љубав према Богу, и нека да Господ  да се то усели у наша срца. И као што Господ није оставио њу, тако неће ни наш честити, благоверни и многострадални  народ. Од овог дана и у будућности  Трстеник ће се спомињати као град светле кнегиње српске.

Окупљеном народу потом се обратила донаторка великог срца проф. др Радмила Милентијевић, потсетивши да је потребу да мудрој српској владарки подигне споменик, осетила приликом посете њеној задужбини, манастиру Љубостиња.

IMG_1910-Она је више него заслужила да донирам споменик  достојанствен њене величине, јер је била изузетна особа,супруга, мајка и књижевник показавши се као велики државник – речи су проф. др Радмиле Милентијевић.-Сачувала је Србију и спасла је  од пропасти после Косовског  боја у коме је погинуо наш кнез Лазар. Кнегиња је тада учила сина Стефана да влада достојанствено и он је био наш најспособнији владар до Карађорђа и Милоша. То је био Миличин велики дар српском народу. Ја сам данас веома радосна што је његова светост патријарх српски, г. Иринеј одао пошту великој жени и државнику српског народа и Србије. Моја жеља је да и надаље учимо од кнегиње Милице.

Иницијатива донаторке  проф. др Радмиле Милентијевић за изградњу споменика кнегињи Милици покренута је пре  две године са руководством Општине Трстеник.-Уговор  о подизању споменика кнегињи Милици на Видовдан 2015. године потписали су донатор проф. др Радмила Милентијевић, председник Општине Трастеник Мирослав Алексић и вајар, професор Драгољуб Димитријевић.

-Кнегиња Милица се после шест векова вратила у Трстеник – подсетио је председник IMG_1908Општине Мирослав Алексић.- Споменик  њој представља историјски подухват. Кнегиња Милица, као прва владарка у историји Србије, своју вештину владања показала је  након Косовске битке, у  најтеже време за Србију и апсолутно је заслужила овај споменик. Србијом је владала из Трстеника, прецизније из манастира Љубостиња. Заједно са монахињом Јефимијом  васпитавала је свог малолетног сина Стефана. Мени је подизање овог споменика најдражи пројекат  током четворогодишњег председничког мандата. Споменик њој, за садашње и будуће генерације, постаће свакако веома поштовано и цењено обележје Трстеника.

У наставку свечаности одржана је изузетно добро осмишљена  и припремљена академија у склопу које је професорки др Радмили Милентијевић уручено највише признање Општине Трстеник  – Љубостињска розета. Изузетно признање – Повеља ове Општине – предата је његовој светости патријарху српском, господину Иринеју.

IMG_1900Трстеник је, као урбана средина која негује дух предака,  по налогу кнеза Милоша Обреновића као варош, грађена од 1832. до 1838. године. Трстеник је данас поносни  град кнегиње Милице.

 

Драгољуб Јанојлић

Друштво

У припреми гласило Подружнице ратних добровољаца 1912. – 1918.: ПРВИ БРОЈ ЗА СВЕТОГ САВУ

IMG_1887За Светог Саву појавиће се први број Билтена, гласила Подружнице Удружења ратних добровољаца 1912.-1918. њихових  потомака и поштовалаца. Тог дана у послеподневним часовима, у наставку светосавских свечаности, биће представљен овај информатор чији је циљ да подсети на важне историјске догађаје и људе у њима. Билтен ће, такође, извештавати о активностима Подружнице и њеним програмским задацима.

Први број Билтена штампаће се о „руву и круву“ неколицине ентузијаста из вођства Подружнице мада се у скорој будућности рачуна и на помоћ локалне самоуправе и људи IMG_1890добре воље. Као писци текстова добродошли су сви којима је на срцу Србија, њена историја и будућност. У првом броју насловна страна посвећена је најдемократскијем српском владару,  краљу Петру Првом, оснивачу поменуог  Удружења.

Д. Ј.