ГОВОР МРЖЊЕ
У овом тексту нећемо о пропагирању политичке коректности у изборној кампањи. Наша тема нису јавне увреде и препуцавања политичких партија, већ насиље и говор мржње у знатно перфиднијој варијанти, иза кулиса институционалне толеранције.
Пре неколико дана у новинама сам наишао на занимљив чланак. Уважени министар финансија, и свеприсутна Кори Удовички, предлажу да се, у јавном сектору, зараде за време боловања обрачунавају на основу минималаног личног дохотка. То значи да ће запослени, независно од висине плате, уколико је месец дана на боловању, примити око 13 хиљада динара! Ако се не налази на болничком лечењу, а под условом да нема породицу која зависи од његове плате, то и није неизводљиво. Када га отпусте, на рачуну ће имати 13 хиљада, таман да плати болничку партиципацију, и учешће за лекове који су „на негативној листи“. Храну и чесмушу има у болници.
Исти министар поручује здравственим радницима: ако им се не допада економска политика актуелне владе, нека потраже другу државу, да слободно парафразирамо садржај новинског написа о овој теми. Да се разумемо, овде се ради о изјавама званичних представника власти. А када томе додамо мото овогодишњег господина Полажајника (који нам је на најгледанијој приватној телевизији улепшао најрадоснији хришћански празник) – да „нико није јачи од државе“, тешко се можемо отети утиску да је по среди посебна врста насиља: држава ће да ради онако како је наумила, не обазирући се на негодовања и рогоборење. Ако сте незадовољни, жалите се, а ако то не уроди плодом, или се покорите, или пут под ноге!
Најављивати бедну надокнаду за време боловања, због које оболели може остати без струје, воде и грејања (јер неће моћи да плати рачуне), поручивати људима да купе прње, ако не могу да поднесу „неминовне мере“ које „цео свет подржава“, израз је класног гнушања према лењим и непредузимљивим губитницима транзиције, који нису, као Полажајник, озарени веберовским величањем протестантизма, на коме почива „дух капитализма“.
Насиље и мржња не могу да се универзализују. Они који оправдавају снагу институција, којој се сви морају повиновати, који бахато поручују да се носимо ако нам се не свиђа, уверени су да се сами никада неће наћи у сличној ситуацији. Зашто бисмо ми отишли из државе, а министар остао тамо где јесте? Одговор гласи: зато што министра штите институције државе, од које нико није јачи. Тако се легалност (законитост) изједначава са легитимношћу (оправданошћу). Оно што спроводе државни органи, по томе је аутоматски и оправдано. Тај легитимитет, сматра се, гарантује победа на изборима.
Насупрот овом, раширеном и популарном објашњењу, усудићемо се да ствари сагледамо из нешто другачијег угла. Политика коју је подржала већина бирача не мора да због тога буде и легитимна. Чак и ако занемаримо чињеницу да је поменута „већина“ само део укупног бирачког тела, и у случају да се стриктно спроводи оно што је у кампањи обећано – то не легитимизује очигледне насртаје на живот и дотојанство људи. Послужимо се примером: ако жртва аболира насилника, то не значи да насиље није почињено. Уколико радикални, разобручени либерализам произведе неиздрживе животне прилике, ако унесрећује оне који су га својим гласовима подржали – он не може бити легитиман, иако је легално заснован на „изборној вољи народа“.
Или, да уместо Вебера парафразирамо Достојевског – несрећу других немамо право да опростимо, чак и ако је сами унесрећени опросте.
Другим речима, у идентификовању легално изабране власти са легитимношћу њених поступака, крије се она позната синтагма: „Признајем само суд своје партије“. За разлику од човека који је цитирану реченицу изрекао, доводећи у питање легитимитет суда једне диктаторске државе, поменута сентенца постаје далекосежно опасна и дијаболична, када је, између редова, пронађемо у изјави неког државног званичника.
Будући да „нико није јачи од државе“, довођење у питање легитимитета власти, опасно се изједнечава са угрожавањем уставног поретка, а они који не верују у институције „веберовског“ друштва третирају се као нецивилизовани екстремисти, који, како то каже мој професор Младен Козомара – „излажу људску заједницу погибељи, као неурачунљиви и недоговорни“. Зато су „звиждачи“ у Арени само бедна мањина, новинари који постављају незгодна питања – пуки плаћеници, а критички настројени интелектуалци, или озлојеђени пољопривредници испред Скупштине – рецидиви превазиђеног политичког поретка.
Имајући у виду да ова игра, у којој се легалитет и легитимитет изједначавају, лако може да доведе до заплене рачунара, за који је аутор овог текста пословно и емотивно везан, овом приликом мораћемо да разочарамо све оне који у овом тексту желе да за то пронађу згодну прилику. Оно за шта ми пледирамо је – просвећење. Када неку легитимност доведемо у питање, када прокажемо стварне последице нечега што на први поглед звучи наивно и опште прихватљиво, онда смо већ на добром путу. И зато уместо „нико није јачи од државе“ треба да кажемо – „нико није јачи од народа“.