Звиждук у осам и нелиберална демократија
Да ли је могуће и да ли је стварно да институционални политички живот једне европске државе може да зависи од расположења окупљених навијача на некој спортској приредби? Или бар од расположења онога према којем су навијачи нерасположени?
Питање, мора се признати, звучи помало сумануто, то јест, призива одлучно одречан одговор – осим ако се не тиче Србије у овом тренутку. Јер, испада да за данашњу Србију неке самоподразумевајуће ствари могу и да не важе.
Кренимо редом.
„Тракавица“ којом су премијер Вучић и његово окружење дојадили богу и народу – а онда, следствено, њоме политички коментатори попут горепописаног досађују себи и публици – а која би се могла назвати „Да ли да се суздржимо од капитализовања тренутног рејтинга вештачким изазивањем ванредних избора или да се томе, ипак, препустимо и под којим изговором“ и до сада је бивала све бизарнија са сваким следећим наставком, но чини се да се овај пут мало прекардашило чак за овако „високе“ стандарде.
А шта се, заправо, догодило?
Министар спорта отварао је Европско првенство у ватерполу и том приликом нашао за сходно да удари у слављеничке таламбасе по присутном председнику државе и одсутном премијеру, па су обојица почашћена салвом звиждука; тешко да су им сви звиждачи звиждали јер су им политички противници: многе је напросто изиритирало неукусно министрово јавно удварање првим људима државе у томе непримереном контексту.
После се Вучић згодно досетио да „њему нису звиждали јер није био ни присутан“, да већ коју секунду касније ипак не би одолео, додавши да ће ти који су звиждали имати убрзо прилику да изаберу себи неке боље, марљивије, поштеније…
Могло би се расправљати о томе је ли Србија потпала под власт инфантилно сујетних људи којима је све добар повод за „изненађеност и увређеност“, или се само ради о циничном манипулисању, то јест, о новом наставку потраге за златним гралом достојног повода за ванредне изборе тамо где легитимног повода заправо нема, а како и да га буде кад власт има огромну већину у скупштини и све узде у својим рукама?
То нас расправљање, међутим, неће одвести баш далеко, јер се исход своди на исто: избора ће бити – осим ако их не буде. То лавирање и превирање траје већ месецима, пре само недељу дана изгледало је да је готово преломљено да их не буде, сада се тас ваге опет јако окренуо на другу страну.
И тако би то могло да траје још неких месец дана, док не дође крајње време за расписивање локалних и покрајинских избора по редовном возном реду.
Суздржавајући се од прогноза, вреди тек напоменути да много шта указује да је рубикон пређен, и да „слатко искушење“ за Вучића и СНС постаје прејако.
Ово нас законито води следећем питању: зашто је онима који „већ имају све“ толико стало до ванредних избора, на којима то у најбољем случају могу само да потврде?
Добро, једна група разлога је свакако пролонгирање „природног“ завршетка сопственог мандата у бесконачност, а на ситно, миц-по-миц, сваких годину-две, уз низ „рестартовања“ која би имала некако забашурити чињеницу да Вучић и екипа скоро четири године у Србији имају потпуну контролу. То је на сваки начин дубиозно понашање, али није лишено неке мрачне рационалности.
Шта, међутим, ако су владајући бар мрвицу искрени док се жале на „атмосферу“ у којој раде и која их некако мистериозно омета да напокон заблистају пуним сјајем?
Наиме, у том се случају неизбежно поставља питање: а каква би их „атмосфера“ уопште задовољила, ако се жале на ову у којој имају сваковрсну премоћ каква се у Србији не памти од раних деведесетих?
„Више“ од овога што већ јесте (и то не много више!) могао би бити само некакав једнопартијски режим, или диригована квазидемократија фасадног типа, можда нешто налик на „нелибералну демократију“ за какву се Виктор Орбан хвали да ју је успоставио у Мађарској, а која је узор и новим, десничарским властима у Пољској. О „путиновским“ моделима да и не трошимо речи.
Можда би и о томе гласачи могли да поведу рачуна на тим фамозним ванредним изборима, ако их буде.
Мада, тешко да ће од тога бити неке вајде, јер је ствар са „нелибералном демократијом“ таква да ка њој може да одведе и једно једино гласање, али из ње је пут много тежи, сложенији, неизвеснији и опаснији.
И дужи, наравно, бескрајно дужи.
Теофил Панчић
(Преузето: slobodnaevropa.org)