ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

У МЕЂУВРЕМЕНУ… (Аутор; Зоран Тодор)

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

НЕСПОКОЈ И НЕМИР

У главној улици главног града, застао сам и чучнуо. Не црвеним од стида што невешто машем рукама покушавајући да полетим, окружен пролазницима који ми добацују, баш у тренутку када ме прихватају ваздушне струје вишедневне београдске кошаве и подижу високо према Калемегдану.
Прати ме све слабији одјек поруга док заузимам врх стуба, а бронзани Победник ми пузи уз леђа и избацује колутове дима кроз које према ушћу теку две митске реке доносећи неспокој.
Седи тако на мојим раменима и пуши.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

Лична прича

Мојом собом пролазе трамваји и у јатима пролећу птице. Закључан у нужнику, грицкам образ и погледом пратим напудерисану бабу. За њом кроз кухињски зид замиче дечак и нестаје трком.

Сваког јутра исто.

Па ипак нешто недостаје.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

ЛАКА ЉУБАВНА ПРИЧА

Дошао сам на отварање изложбе да је изведем из слике.

-Заводиш – шапнула ми док је прелазила преко позлаћеног рама, гола јер је тако насликана.

Осмехнула се, замахнула главом и вешто ме покупила косом која нас је, у очима присутних, носила још дуго након што је престала свака потреба за нама.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

Зидови Коларца

И ову ноћ, пред свитање, упија застрашујућа белина папира, док врхом оштрог графита прихватам опречна осећања и размештам их по листу истргнутом из свеске.
Згужваним линијама длана, као врховима прстију, стежем оловку, скраћујући тек започету причу о генерацијама градских боема заувек усисаних у зидове Коларца, који и даље препознају време, тврдећи да то није димензија већ енергија која сваког фајронта кроз кафану пијано цури преко Кнез Михаилове, крећући чудно навише до првог скретања лево и заобилазећи препреке све до Иван Бегове улице, па Поп Лукином се проспе низбрдо и под правим углом да не ремети саобраћај, високо изнад Карађорђеве, прелази на тротоар и средином Бранковог моста клизи низ Саву.
Провоцирајући без разлога сањиве прилике, с новобеоградске стране реке, које на дугим повоцима шетају њихови кућни љубимци.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

СТАРОСТ

Наишле су године када живот почиње да ме мрзи и осећам како старим, на кревету у празном стану.

Кога је брига што лажем како напето ослушкујем пљусак кише, док понављајући тихо, „пустите ме да спавам“, само испраћам светлуцаве искрице соли које ми се котрљају низ лице…

Замишљајући себе у сасвим другачијем стању.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

11.01.2017.

Једанаестог јануара, две хиљаде седамнаесте године – ноћу, суочен са магичном представом свемира и редом система који се континуирано шири, довукао сам се до фрижидера, напипао флашу „Рубиновог вињака“ и направио неред у глави.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

Семафор у новогодишњој ноћи

Да ли је ико, осим мене, видео усамљену жену пред семафором, у новогодишњој ноћи?

Лице јој се палило и гасило ритмично пратећи црвену, наранџасту и зелену боју…

Као црвени јецај њене наранџасте душе и дубока зелена туга, коју стеже у себи.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

МИРИШЉАВЕ СЕНКЕ

12187650_934588809966964_3288630708390482485_n-300x300Испод мог насликаног кревета, који ми је најсигурније уточиште, често дугим уздахом усковитлам наше наранџасто црвене сенке настале пламеном миришљаве свеће.
И док лебде намирисане, боцкам их прстом да умирим ноћ, кроз коју се
осмехујем твојим осмехом.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

ЈЕЗЕРО

12187650_934588809966964_3288630708390482485_n-300x300Пред мрак разбежали су се облаци и јата птица над језером Кудреч.

А сада хиљаде цвркута улепшава надолазећи дан док пецам птице и ловим неухватљиве рибе по крошњи дрвета које расте из неба.

Негде их је ноћас чувала вода натопљена маглом што је с површине подиже зора.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

Лична прича

12187650_934588809966964_3288630708390482485_nМојом собом пролазе трамваји и у јатима пролећу птице. Закључан у нужнику, грицкам образ и погледом пратим напудерисану бабу. За њом кроз кухињски зид замиче дечак и нестаје трком.

Сваког јутра исто.

Па ипак нешто недостаје.

У МЕЂУВРЕМЕНУ... (Аутор; Зоран Тодор)

ЛАКА ЉУБАВНА ПРИЧА

12187650_934588809966964_3288630708390482485_nДошао сам на отварање изложбе да је изведем из слике.

-Заводиш – шапнула ми док је прелазила преко позлаћеног рама, гола јер је тако насликана.

Осмехнула се, замахнула главом и вешто ме покупила косом која нас је, у очима присутних, носила још дуго након што је престала свака потреба за нама.