У МЕЂУВРЕМЕНУ… (Аутор; Зоран Тодор)

У главној улици главног града, застао сам и чучнуо. Не црвеним од стида што невешто машем рукама покушавајући да полетим,

Мојом собом пролазе трамваји и у јатима пролећу птице. Закључан у нужнику, грицкам образ и погледом пратим напудерисану бабу. За

Дошао сам на отварање изложбе да је изведем из слике. -Заводиш – шапнула ми док је прелазила преко позлаћеног рама,

И ову ноћ, пред свитање, упија застрашујућа белина папира, док врхом оштрог графита прихватам опречна осећања и размештам их по

Знојаве кише и бесциљне љубави. Довољно (не)обичне као да их није ни било. Осим у сећању грактавих птица које се

Наишле су године када живот почиње да ме мрзи и осећам како старим, на кревету у празном стану. Кога је

Једанаестог јануара, две хиљаде седамнаесте године – ноћу, суочен са магичном представом свемира и редом система који се континуирано шири,

Да ли је ико, осим мене, видео усамљену жену пред семафором, у новогодишњој ноћи? Лице јој се палило и гасило

Испод мог насликаног кревета, који ми је најсигурније уточиште, често дугим уздахом усковитлам наше наранџасто црвене сенке настале пламеном миришљаве свеће. И

Кроз сноп сунчевог зрака у затамњеној соби лети узнемирени прах. Честице прашине жестоко јуришају – једна на другу.