Испод мог насликаног кревета, који ми је најсигурније уточиште, често дугим уздахом усковитлам наше наранџасто црвене сенке настале пламеном миришљаве свеће.
И док лебде намирисане, боцкам их прстом да умирим ноћ, кроз коју се
осмехујем твојим осмехом.