Зидови Коларца

И ову ноћ, пред свитање, упија застрашујућа белина папира, док врхом оштрог графита прихватам опречна осећања и размештам их по листу истргнутом из свеске.
Згужваним линијама длана, као врховима прстију, стежем оловку, скраћујући тек започету причу о генерацијама градских боема заувек усисаних у зидове Коларца, који и даље препознају време, тврдећи да то није димензија већ енергија која сваког фајронта кроз кафану пијано цури преко Кнез Михаилове, крећући чудно навише до првог скретања лево и заобилазећи препреке све до Иван Бегове улице, па Поп Лукином се проспе низбрдо и под правим углом да не ремети саобраћај, високо изнад Карађорђеве, прелази на тротоар и средином Бранковог моста клизи низ Саву.
Провоцирајући без разлога сањиве прилике, с новобеоградске стране реке, које на дугим повоцима шетају њихови кућни љубимци.