”Кучићи по улицама каку…”
Дуго ми се није дала, та прича.
Па се нудила, али је нисам хтео.
А разумећете и зашто.
И онда се, ових дана, сама написала.
Наиме, Бору Чорбу упознао сам давне 1988. године када је ушао у моју канцеларију поводом програма ”Бора прича глупости” који смо организовали на бини у главној улици, у оквиру кога је говорио своје политички ангажоване стихове и афоризме. Одушевио ме гестом да одмах после поздрава и упознавања замоли за телефон (фиксни наравно) да би позвао супругу и јавио да је стигао и да је све по плану. Потом ме је питао за неку добру кафану па смо обојица завршили преко пута, у ”Туристу”. Пила се лоза, уз чорбицу, пушио сарајевски Марлборо и чекао почетак програма.
Из тог сусрета и догађаја памтим још краћи разговор са начелником тадашње Службе државне безбедности, који ме је пола сата после почетка програма упитао ”да ли да хапсим њега, тебе или обојицу”. Није марио дебејац што сам у то време био на радном месту председника омладине и по редоследу трећи или четврти функционер у општини.
Следећи пут сам се срео са Бором када смо организовали концерт ”Рибље чорбе” на Градском базену, мислим да је то било `89. (можда и `90.). Пар сати раније стигли су чланови групе, Борина супруга и менаџер и после тонске пробе сместили смо их у издвојену просторију, где су пијуцкали и чекали почетак. Потрајало је то – пијуцкање, и изненада је дошло до расправе и веома озбиљне туче између супружника, коју су брзом интервенцијом прекинули музичари из групе. Касније, концерт је био феноменалан – један од оних које Паланчани памте.
Док сам радио тај посао наместило се, углавном у Београду, још неколико сусрета са Бором, обичних, неутралних, уз обавезно пићенце. Била је привилегија, и част, поседети и дружити се са громадом југо-рока.
Хајде да поменем да сам, много раније, прве албуме ”Рибље чорбе” слушао као химну, а песма ”Неке су жене пратиле војнике” догодила се баш када сам одлазио у ЈНА и мојој генерацији је ”легла” у биографију. Негде средином војног рока сам и ”побегао” из Зрењанина у Београд на концерт ”Чорбе” који је био, ако се добро сећам, у ”Пиониру”. Вредело је сваког ризика, а није ни било последица.
А онда је грађанин Бора Ђорђевић почео приметније да се меша у политику.
У ратна времена ”дописивао” се неукусним стиховима са Јуром Стублићем и величао неке барабе које је тадашња власт сматрала добровољцима (мислим искључиво на талог који је хрлио у рат ради личне користи).
На једном од протеста уочљиво се шлихтао Вуку Драшковићу, држећи му микрофон…
Касније, као велики пријатељ Воје Коштунице учланио се у ДСС, чак дошао и на функцију државног секретара у Министарству културе.
Свашта нешто, што му не приличи, је говорио и радио свих тих година.
Није то више био онај Бора, који је ”остао слободан и није се везао…”.
Покушавао сам да одвојим уметника од овог другог, али тешко је то ишло.
Иако му не замерам што је његов бенд свирао на разним догађајима које је плаћала држава (што му нарочито последњих година импутирају), јер држава и треба да финансира уметнике – још више и без селекције – смета ми што је толико пута ”ускакао” у сопствена уста.
Ето баш ових дана, неки папарацо (или случајни пролазник) га је усликао, ваљда у Марибору, у Словенији, где већ дуго живи, како у парку купи измет свог пса (јер ”кучићи по улицама каку…”).
Наравно, нормалан је то потез пристојног човека, у свакој пристојној држави.
Али, напезио се онима који памте шта је причао и певао о Дежели и њеним грађанима, оних година када је био, лапо – лапо, националиста и шовиниста.
Оних година када их је из Београда називао ”бечким коњушарима”.
Но, било је то у неком другом животу.
Још у прошлом миленијуму.
Много пре него што се преселио у ЕУ.