”Kučići po ulicama kaku…”

Dugo mi se nije dala, ta priča.

Pa se nudila, ali je nisam hteo.

A razumećete i zašto.

I onda se, ovih dana, sama napisala.

Naime, Boru Čorbu upoznao sam davne 1988. godine kada je ušao u moju kancelariju povodom programa ”Bora priča gluposti” koji smo organizovali na bini u glavnoj ulici,  u okviru koga je govorio svoje politički angažovane stihove i aforizme. Oduševio me gestom da odmah posle pozdrava i upoznavanja zamoli za telefon (fiksni naravno) da bi pozvao suprugu i javio da je stigao i da je sve po planu. Potom me je pitao za neku dobru kafanu pa smo obojica završili preko puta, u ”Turistu”. Pila se loza, uz čorbicu, pušio sarajevski Marlboro i čekao početak programa.

Iz tog susreta i događaja pamtim još kraći razgovor sa načelnikom tadašnje Službe državne bezbednosti, koji me je pola sata posle početka programa upitao ”da li da hapsim njega, tebe ili obojicu”. Nije mario debejac što sam u to vreme bio na radnom mestu predsednika omladine i po redosledu treći ili četvrti funkcioner u opštini.

Sledeći put sam se sreo sa Borom kada smo organizovali koncert ”Riblje čorbe” na Gradskom bazenu, mislim da je to bilo `89. (možda i `90.). Par sati ranije stigli su članovi grupe, Borina supruga i menadžer i posle tonske probe smestili smo ih u izdvojenu prostoriju, gde su pijuckali i čekali početak. Potrajalo je to – pijuckanje, i iznenada je došlo do rasprave i veoma ozbiljne tuče između supružnika, koju su brzom intervencijom prekinuli muzičari iz grupe. Kasnije, koncert je bio fenomenalan – jedan od onih koje Palančani pamte.  

Dok sam radio taj posao namestilo se, uglavnom u Beogradu, još nekoliko susreta sa Borom, običnih, neutralnih, uz obavezno pićence. Bila je privilegija, i čast, posedeti i družiti se sa gromadom jugo-roka.

Hajde da pomenem da sam, mnogo ranije, prve albume ”Riblje čorbe” slušao kao himnu, a pesma ”Neke su žene pratile vojnike” dogodila se baš kada sam odlazio u JNA i mojoj generaciji je ”legla” u biografiju. Negde sredinom vojnog roka sam i ”pobegao” iz Zrenjanina u Beograd na koncert ”Čorbe” koji je bio, ako se dobro sećam, u ”Pioniru”. Vredelo je svakog rizika, a nije ni bilo posledica.

A onda je građanin Bora Đorđević počeo primetnije da se meša u politiku.

U ratna vremena ”dopisivao” se neukusnim stihovima sa Jurom Stublićem i veličao neke barabe koje je tadašnja vlast smatrala dobrovoljcima (mislim isključivo na talog koji je hrlio u rat radi lične koristi).

Na jednom od protesta uočljivo se šlihtao Vuku Draškoviću, držeći mu mikrofon…

Kasnije, kao veliki prijatelj Voje Koštunice učlanio se u DSS, čak došao i na funkciju državnog sekretara u Ministarstvu kulture.

Svašta nešto, što mu ne priliči, je govorio i radio svih tih godina.

Nije to više bio onaj Bora, koji je ”ostao slobodan i nije se vezao…”.

Pokušavao sam da odvojim umetnika od ovog drugog, ali teško je to išlo.

Iako mu ne zameram što je njegov bend svirao na raznim događajima koje je plaćala država (što mu naročito poslednjih godina imputiraju), jer država i treba da finansira umetnike – još više i bez selekcije –  smeta mi što je toliko puta ”uskakao” u sopstvena usta.

Eto baš ovih dana, neki paparaco (ili slučajni prolaznik) ga je uslikao, valjda u Mariboru, u Sloveniji, gde već dugo živi, kako u parku kupi izmet svog psa (jer ”kučići po ulicama kaku…”).

Naravno, normalan je to potez pristojnog čoveka, u svakoj pristojnoj državi.

Ali, napezio se onima koji pamte šta je pričao i pevao o Deželi i njenim građanima, onih godina kada je bio, lapo – lapo, nacionalista i šovinista.

Onih godina kada ih je iz Beograda nazivao ”bečkim konjušarima”.

No, bilo je to u nekom drugom životu.

Još u prošlom milenijumu.

Mnogo pre nego što se preselio u EU.