ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

ТАЈКУН (поводом Дана новинара Србије)

Било је то давно – у оној држави.

Можда сам га и упознао када смо у КМ 64 организовали концерте одличне рок групе, у којој је тада свирао.

Можда, али га се не сећам.

То би могло да значи да је био неупадљив – или небитан.

Признајем, прија ми то несећање.

Немерљива је вредност пробирљивости памћења.       

Данас, по занимању је тајкун, по политичком опредељењу користољубиви прелетач, а по људским особинама (које експонира у јавним наступима), мало је рећи, ништарија.

Оснивач је и уредник ТВ тровачнице која од првих дана постојања и директног преноса свадбе певаљке и криминалца, сеје простаклук и зло по сопственом народу.

Користећи утицај који је створио злоупотребом народних (ЈУЛовских) пара и државних ресурса (националне фреквенције), промовисао се у правог господара Србије, који није прихватио чак ни сугестију актуелног председника државе да прекине са емитовањем вулгарних програма.

Број људи које је хипнотисао најновијом ТВ одвратношћу, у једном тренутку је био три милиона.

Болно и алармантно је сазнање да пола Србије то подржава, пуни тајкунски буђелар и добровољно у своје домове, преко ТВ екрана, годинама прима највећи људски отпад, лопове, преваранте, проститутке, силоватеље, убице…

Трагично је да су му се приклонили и СВИ владари, од 1994. до данас, и масно плаћали медијску подршку у којој су му сви били одлични и најбољи – док су на врху.

Плаћали су политичари сопствену шарену лажу, али и убијање културе, новинарства  и нормалности.

Свима који су заузимали најзначајније фотеље у држави је био потребан успешан продавац магле, без обзира на укупну цену. 

А користољубиви тајкун је градио империју и постао један од најимућнијих Срба.

Своју недодирљивост је ”филовао” подсмевањем и бахатошћу, а моћ хвалисањем јахтом, авио компанијом, дворцем на Дедињу, бесправним пословним објектом, филмским студијом, фабриком за производњу будалаштина…

Разгоропадио се.

Омалело му је огледало.

Постао је већи од себе и обневидео од самозаљубљености.

И управо то су ”симптоми” надолазећих догађаја. Пуна је прошлост таквих прича. Увек им се то догоди док су – никада пунији себе.

Изненада се пробуди ”хипнотисана гомила”. Прогледају заслепљени. Баш они које је годинама ”васпитавао”.

А тада, ”заиграће му мечка” пред вратима.

Вратиће му се тај ”бумеранг” који је бацио на Србију.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

”Тихи” гласач

Пунолетан је и веома имућан – има право гласа.

Он одлучује победника на изборима и доминантно утиче на општу атмосферу у друштву.

Не пропушта ниједно гласање.

Има га свуда.

Има га највише.

Не дефинише га величина средине у којој остварује себе, већ опсег знања и ширина ”погледа”.

По правилу није члан политичке странке, али има и изузетака.

Док чланови гласно навијају, он ослушкује и посматра.

Па заокружи.

И ”проспе” вам се у живот.

Завлада без власти.

Несвестан свог значаја.

Такав је.

Уз то је и веома ”шарена” личност: пословично је љут и циничан; понизан по потреби; живи у ”уском” окружењу; никада не би напустио родно место, али машта о одласку; има најбољег пријатеља, кога ”оговара” са другим најбољим пријатељем; ако је запослен, критикује оне који по цео дан седе у кафићима; најчешће не воли свој посао, а плата му је увек мала; желео би да власт више ради, а када ради смета му што ради баш то а не нешто друго; нервира га опозиција, јер нису то људи који могу да решавају проблеме; у трајној кризи је, као и окружење у коме борави; има 20, 50 или 70 година, и за све лоше му је крив неко други; сматра да је заслужио много више; верник је, мада ретко иде у цркву; славу слави, по сваку цену (на кредит или приватну позајмицу); од игара на срећу или наследства очекује круцијални приход којим ће решити све своје проблеме; некада је био фин и драг човек, али промениле су се околности.

Заправо, то је комшија, којем свакога дана кажете бар ”две речи”.

Пред изборе ће застати да проћаскате – јер ситуација је драматична.

А онда ће отићи до гласачке кутије да одлучи победника.

Тек тако.

Јер му се може.

Јер га има.

И то је то.

Зове се темељ цивилизације.

Зове се владавина народа.

Зове се демократија.

(Прихватам али нисам фан, имам нека своја размишљања о томе).

Али, Он баш ту ”станује”.

И ту је најјачи.

Ту, оловком и листићем, пушта ”духове” из кутије – будуће мале и велике ”богове”.

Не треба му ”пролаз” на тесту интелигенције.

Ни двојка из општег знања.

Не мора да зна ни став на шакама.

Потребно је, и довољно, да буде то што јесте:

”Тихи” гласач.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Између ината и самосажаљења

Размишљам, шта се догодило готово читавом једном народу да се развија и обликује на инату и умишљеној мржњи остатка света према њему?

И какву енергију може да произведе агресивност и отуђеност, уз стално присутни осећај жртве?

Наравно да се не ради ниокаквим теоријима завере, већ дугогодишњем утицају политике – којој изгледа иде на руку одржавање стања квази-бунта и самосажаљења које ”буди” националну припадност и агресивност према другима, и медија – који често, не желећи да се баве правим темама, простор попуњавају веома опасним глупостима.

Овакви утицаји производе збуњеност, па заслепљеност, великог дела друштва, а потом и супротстављање.

Заправо, ми се куражимо наводном туђом мржњом према нама, које у реалности нема јер свет функционише у егзактним околностима и једнако је (не)праведан према већини човечанства, а инатимо се у недостатку логичног објашњења догађаја који нам не пријају, и проблема са којима се суочавамо и не решавамо их.

Ако је суштина отпора борба за квалитет и напредак, онда су и начини остваривања тог циља конкретне активности.

Али ми бисмо радије да се ”ствари” саме решавају и да благодети живота ”падају са неба”, јер смо то – заслужили.

Није то ништа ново, имам утисак да смо такви одавно.

Наравно, актуелна политичка елита вешто то користи и са прилично успеха вербално балансира – напољу и унутра, и без обзира што речи не производе конкретан резултат у круцијалним друштвено економским областима, она успева да остане у игри и опстане на врху.  

То је ”привилегија” недоречених друштава и квази-демократских политичких система.

Да преведем, једно се говори у иностранству, а друго на домаћем терену, и такав политички стил функционише.

Баш као у спорту, различите су тактике на гостовању и код куће, али за пролаз даље битан је коначни скор – а њега нема на видику.

Забрињавајуће је и што највећи број медија усклађује своју уређивачку политику са званичном, а остали често претерују у супротности по сваку цену, тако да нормално информисање скоро да не постоји.

Једни објављују ”да нам је много добро и никад боље”, а други ”да смо најгори у свему”.

Ради се о тенденциозно пласираним лажима, у оба случаја.

Између та два чекића, налази се бар две трећине грађана Србије – оних који на све гледају ”очима” средстава информисања.

Остатак можемо поделити на незаинтересоване за друштвене токове и оне који се непрестано, и узалудно, боре за нормалност.

Велика подељеност друштва није произвела квалитет који доноси супротстављање мишљења, него је продубила различитости – пре свега у интересима.

Упоредо са тим, потпуно је разорен темељ вредносног система.

Док се у старим народним причама истичу суштинске вредности и схватања нашег народа, да је ”најоштрија истина, најјача љубав, а најлепша слобода”, ми срљамо у себичност, искључивост и мржњу према другима, али и између себе.

Јаловимо – између ината и самосажаљења.

Ретке добре идеје замагљујемо ”популарним” паролама.

Болеће када се приберемо и покренемо.

Баш ће болети.

Али, мораће да се догоди.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

”Кучићи по улицама каку…”

Дуго ми се није дала, та прича.

Па се нудила, али је нисам хтео.

А разумећете и зашто.

И онда се, ових дана, сама написала.

Наиме, Бору Чорбу упознао сам давне 1988. године када је ушао у моју канцеларију поводом програма ”Бора прича глупости” који смо организовали на бини у главној улици,  у оквиру кога је говорио своје политички ангажоване стихове и афоризме. Одушевио ме гестом да одмах после поздрава и упознавања замоли за телефон (фиксни наравно) да би позвао супругу и јавио да је стигао и да је све по плану. Потом ме је питао за неку добру кафану па смо обојица завршили преко пута, у ”Туристу”. Пила се лоза, уз чорбицу, пушио сарајевски Марлборо и чекао почетак програма.

Из тог сусрета и догађаја памтим још краћи разговор са начелником тадашње Службе државне безбедности, који ме је пола сата после почетка програма упитао ”да ли да хапсим њега, тебе или обојицу”. Није марио дебејац што сам у то време био на радном месту председника омладине и по редоследу трећи или четврти функционер у општини.

Следећи пут сам се срео са Бором када смо организовали концерт ”Рибље чорбе” на Градском базену, мислим да је то било `89. (можда и `90.). Пар сати раније стигли су чланови групе, Борина супруга и менаџер и после тонске пробе сместили смо их у издвојену просторију, где су пијуцкали и чекали почетак. Потрајало је то – пијуцкање, и изненада је дошло до расправе и веома озбиљне туче између супружника, коју су брзом интервенцијом прекинули музичари из групе. Касније, концерт је био феноменалан – један од оних које Паланчани памте.  

Док сам радио тај посао наместило се, углавном у Београду, још неколико сусрета са Бором, обичних, неутралних, уз обавезно пићенце. Била је привилегија, и част, поседети и дружити се са громадом југо-рока.

Хајде да поменем да сам, много раније, прве албуме ”Рибље чорбе” слушао као химну, а песма ”Неке су жене пратиле војнике” догодила се баш када сам одлазио у ЈНА и мојој генерацији је ”легла” у биографију. Негде средином војног рока сам и ”побегао” из Зрењанина у Београд на концерт ”Чорбе” који је био, ако се добро сећам, у ”Пиониру”. Вредело је сваког ризика, а није ни било последица.

А онда је грађанин Бора Ђорђевић почео приметније да се меша у политику.

У ратна времена ”дописивао” се неукусним стиховима са Јуром Стублићем и величао неке барабе које је тадашња власт сматрала добровољцима (мислим искључиво на талог који је хрлио у рат ради личне користи).

На једном од протеста уочљиво се шлихтао Вуку Драшковићу, држећи му микрофон…

Касније, као велики пријатељ Воје Коштунице учланио се у ДСС, чак дошао и на функцију државног секретара у Министарству културе.

Свашта нешто, што му не приличи, је говорио и радио свих тих година.

Није то више био онај Бора, који је ”остао слободан и није се везао…”.

Покушавао сам да одвојим уметника од овог другог, али тешко је то ишло.

Иако му не замерам што је његов бенд свирао на разним догађајима које је плаћала држава (што му нарочито последњих година импутирају), јер држава и треба да финансира уметнике – још више и без селекције –  смета ми што је толико пута ”ускакао” у сопствена уста.

Ето баш ових дана, неки папарацо (или случајни пролазник) га је усликао, ваљда у Марибору, у Словенији, где већ дуго живи, како у парку купи измет свог пса (јер ”кучићи по улицама каку…”).

Наравно, нормалан је то потез пристојног човека, у свакој пристојној држави.

Али, напезио се онима који памте шта је причао и певао о Дежели и њеним грађанима, оних година када је био, лапо – лапо, националиста и шовиниста.

Оних година када их је из Београда називао ”бечким коњушарима”.

Но, било је то у неком другом животу.

Још у прошлом миленијуму.

Много пре него што се преселио у ЕУ.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

”И то вам је тако”

За нешто више од три деценије вишестраначког система у Србији на власти су били скоро сви актуелни учесници на политичкој сцени.

Неки су то остварили у матичним странкама, док су поједини шетали из једне у другу или оснивали нове и представљали се гласачима као потпуно нова политичка опција.

Најбројније окупљање политичких активиста, након 1990. и преливања СКС и ССРН у СПС, догодило се пре петнаестак година оснивањем Српске напредне странке.

Данас број власника чланске карте те партије прелази десет одсто од укупног броја становника у Србији.

Већину чланова ове партије чине бивши активисти осталих странака, највише из СРС-а и некадашњег ДОС-а, а све видљивији на политичком полигону су и млади, без претходног политичког искуства.

Док у демократски развијеним друштвима најчешће постоје две крупне политичке групације које се смењују на власти, а чланство у њима је трајно, чак и породична традиција, престројавања појединаца на политичкој сцени су уобичајна у ”недораслим” демократијама, каква је наша.

У нашем случају ”прелетање”, како се то популарно назива на Балкану, није никакав спектакл, већ жеља појединаца да се одмах или у перспективи приближе власти.

Суштина, односно циљ, бављења политиком и јесте освајање власти.

Баш као што је циљ у фудбалу постићи гол и добити утакмицу, а састав тима није непромењива категорија, и често су у њему и бивши играчи из ривалских екипа.

Не постоји човек који се бави спортом а да не тежи да буде победник. Исто је и у политици – најснажнији мотив учесника у политичком животу је освајање власти.

На овим просторима, а тако је и у већем делу света, учешће у власти обезбеђује појединцу виши положај у друштву и бољи животни стандард. После тих бенефита, следе остали разлози због којих се људи баве политиком, као што су допринос квалитетнијем животу целог друштва кроз поправљање животног стандарда, инфраструктуре…, знате већ, да не набрајам.

”И то вам је тако.”

У српској политичкој реалности, у којој су се сви водећи представници странака већ опробали у фотељама, постаје бесмислено перманентно ”подсећање” на заоставштину и одговорност бивше власти за све што је лоше у Србији, какво свакодневно слушамо од стране представника актуелног режима.

Јер, има ту много ”двоструких личности”, вишегодишњих учесника и саучесника.

Заправо, много више разлога за прозивање, осуду и разочарање, учинком или (не)делима претходне, петооктобарске владајуће гарнитуре, имају управо они грађани који су допринели њиховом устоличавању.

Као учесник у тим историјским догађајима, који није имао амбицију да наплати свој допринос тада оствареним политичким променама, него сам желео неки бољи живот за све, веома сам љут на стотине оних који су дуже од деценије, широм Србије, глумили ослободиоце, а у ствари уживали у ”благодетима” власти и пунили сопствене џепове.

Најискреније речено, мучно ми је када помислим на багру која је изневерила очекивања грађана – искључиво ради личног комфора.

Тај људски талог проћердао је прилику, коју су грађани Србије заслужили својим ангажманом на изборима а потом и на улици, да на почетку трећег миленијума постанемо просперитетна држава.

И не…, нису они заслужили прозивке из редова владајућег политичког ешалона.

Јалов је такав глас.

Помало и циничан.

Јер, прозивка није права мера за њихову оставштину.

Поштенија, а и делотворнија, била би – вишегодишња робија.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Ивица и пет господара

Ивица је слика и прилика вишестраначке Србије.

Ивица је додатак свакој српској политичкој чорби у последњих 30 година.

У том периоду служио је пет господара, али му то није сметало да се осећа веома комфорно у својој кожи.

Са првим је владао из идеолошких разлога, другом је био неопходан за прелазну Владу, код трећег и четвртог је добројавао за већину, а пети га вероватно држи у тиму због ”малера” (јер потребну већину има и без њега).

Једноставно, у српској политици Ивица има неограничени рок трајања, током кога Србији није дао ништа добро, а лични иметак је, према речима неких његових бивших другара, умногостручио.

У јавном животу показао се као просечан у свему, дискутабилног вокабулара, склон алкохолу, новокомпонованом мелосу и тупавим коментарима. Биће упамћен и као човек који не држи дату реч, јер је на београдским изборима 2008. потписао подршку за градоначелника – Радикалу и преварио га подржавши – Демократу, да би исто поступио и на председничким изборима 2012. када се обећао Демократи па подржао Напредњака.

У званичној биографији му пише да је био ”дечко који обећава” и да је са три године научио да чита и пише. Наравно, представљен је као вундеркинд.

У престоницу је дошао из неке вукојебине, одмах укапирао (или добио топли родитељски савет) да политика нуди лагоднији живот и почео да прави каријеру, прво у Савезу комуниста, а потом и Социјалистичкој партији Србије.

Брзо је схватио да је Мама главна и експресно јој се ушлихтао, а све остало се догађало само од себе: журналистику је завршио са просечном оценом 10, а у партији се убрзано пео ка врху.

Наравно, своје политичке родитеље згазио је, без пардона, када му је то било потребно да би се уполтронисао новом господару.

Током минулих тридесетак година, Ивица је био председник Скупштине, премијер и министар свега и свачега, а ускоро ће обележити и две деценије на челу своје странке.

У деценијама његовог успона, изразито у првој, Србија је трагично пропадала.

Ратови, гробови, галопирајућа инфлација, санкције, бомбардовање и сиромаштво резултат су политике коју је спроводила његова партија до 2000. године.

Да смо нормална држава била би му одузета имовина и туцао би камен у неком каменолому бар десет година.

И у оваквој каква смо, бар васпитни ”ђулош” је заслужио, свакога дана – доживотно.

Међутим…

Уместо тога, он је у власти.

У Србији кажу, ”није коме је намењено, него коме је суђено”.

А овоме је, изгледа, суђено да влада.

”Ако смо пали, били смо паду склони”, написао је песник.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Агресија на нормалност

Годинама сам редовно куповао и прелиставао домаће дневне новине. Не само из професионалних разлога, већ и због навике стечене још у родитељском дому.

Волео сам тај јутарњи ритуал – доручак, кафа и новине.

И наравно, читање сам увек почињао од спортских страна, а завршавао, често умарајућим, политичким темама.

Када су новине постале агресија на нормалност, престао сам да их купујем. Постало је нездраво у ”том друштву” почињати дан.

Срозавање домаће дневне штампе је почело деведесетих, да би кулминирало у последњих десетак година. Новине су престале да буду средство информисања и едукације, и постале су само роба на тржишту. Оно што презентирају и начин на који то нуде читаоцима је софистициранија варијанта проституције, а творци таквог производа – такозвани уредници – су медијски макрои и себичне ништарије које свесно контаминирају етар и заглупљују људе са којима деле животни простор.

Двоумим се да ли су те особе само грамзиве хуље или имају и озбиљне проблеме са органом који ”станује” у лобањи и управља активностима човека.

Најшкодљивији део дневне штампе нису политичке теме, које се, деценијама, своде на просту пропаганду у корист одређене политичке групације (углавном владајуће).

Не, није то најопасније по ”здравље” народа.

Прави канцер је промовисање и пропагирање најгорег и најгорих у друштву, креирање  атмосфере да је пожељно и популарно бити лош, агресиван, безобразан, себичан, грамзив, покварен, неморалан…, ширење мржње према појединцима и народима, као и објављивање апсолутних лажи.

”Прљаве” теме су одавно хит теме у српској дневној штампи, али то се није догодило само од себе.

То је уређивачки концепт који су поменути ликови застрашујуће усавршили.

Наиме, повећано интересовање за ”гадости”, аброве и лажи је резултат вишедеценијског рада на стварању жељеног профила читалаца. Јер, такозвани ”испрани мозак” је пожељна категорија, којој је лакше ”увалити” производ – у овом случају медијски садржај.

Ако претпоставимо да се скоро нико не рађа празноглав, приморани смо да закључимо да временом многи то постају, под разним утицајима, па и овим о којима је реч.

И то постаје опасност за цело друштво, а у великој заблуди су сви они који мисле да ће их заобићи постојеће или наступајуће последице оваквог делања.   

Не, никога неће мимоићи погубност афирмисања зла ради себичног циља остваривања профита.

Никога, а посебно не оне који су потпуно уверени да су ”на сигурном”, а то су директни произвођачи таквих садржаја, као и мноштво пословично незаинтересованих за друштвена догађања.

Буздованство безумља разваљује све барикаде.

Осваја породицу, школу, улицу…

Читаве народе.

Дуготрајан је и болан преокрет, а, са ове тачке гледишта, и ненаслутив.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

„Најгори су божји чувари“

„Не може да шкоди“, а можда некога и заинтересује ова тема.

Пре неколико година усвојен је Закон којим је омогућено суфинансирање пројеката производње медијских садржаја у области јавног информисања. У пракси то значи да медији понуде своје пројекте на конкурсима надлежног Министарства и локалних самоуправа, а потом чекају одлуке комисија које су састављене од представника медијских удружења и организација о томе да ли су добили новац.

Медији који добију средства у обавези су да у предвиђеном року – до краја календарске године, објаве, односно реализују пројекат, и да потом поднесу наративни и финансијски извештај о томе, органу који је расписао конкурс. Уколико то не ураде, дужни су да врате добијена средства, уз временски одређену забрану будућег учешћа на конкурсима. Конкурс се расписује једном годишње на нивоу надлежног Министарства и локалних самоуправа. Од укупне суме коју медиј добије, после одбијања доприноса и пореза, „употребљиво“ је око половине новца добијеног на конкурсу.

Овај Закон усвојен је после вишегодишње кампање, коју су водила медијка удружења и медији, да би се поправио финансијски положај, пре свега локалних медија.

Баш некако у то време био сам, у двогодишњем мандату, члан Управног одбора ПУ Локал прес, па сам и лично учествовао у тој кампањи. Предлог заинтересоване стране, односно медија, је био да се у те сврхе одваја два процента од буџета локалних заједница, али је прихваћено компромисно решење.

Треба навести да се на овакав начин, путем конкурса у надлежним министарствима и локалним заједницама, суфинансирају и спорт, култура, наука, уметност, разна удружења и слично.

Овај увод сам морао да напишем ради истинитог информисања грађана о овој теми, јер етром круже разне дезинформације и лажи.

Медији чији сам оснивач и уредник годинама учествују на конкурсима и до сада су наши пројекти прихваћени десетак пута од стране надлежног Министарства, општина Топола и Смедеревска Паланка и Града Смедерева. Много је већи број конкурса на којима смо одбијени, па чак и у општини којој, по адреси редакције, припадамо.

Објављивање резултата конкурса често је и окидач за рафале увреда од стране „дежурних коментатора“ на друштвеним мрежама или представника медија који нису добили средства, упућених органу који је конкурс расписао, комисијама које су одлучивале и медијима који су на конкурсима прошли (који се по правилу сврставају у поданичке – полтронске – дупеувлакачке).

Највећи број аутора увреда уопште и не интересује конкретни рад појединих медија, већ „пљују по навици“, док неки други то раде намерно, потпуно свесно и из личних разлога.

Наравно да су и новинари само људи, који деле морални кредибилитет народа коме припадају, па има међу њима и полтрона, увлакача, „проданих душа“ и лажова.

Али има и оних других, који свој посао раде у складу са професионалним и моралним принципима. Боље рећи, нормално.

Било би коректно разумети и прихватити да, када озбиљан медиј извештава, на пример о протестима опозиције, то не значи да им тиме даје било какву политичку подршку, већ преноси вест или репортажу о одређеном догађају. Исто важи и за извештавање о активностима представника било ког нивоа власти.

Ипак, као резултат наше опште, све присутније, површности (а и субјективности), често се дешава да опалимо мржњом по свима, без пардона и филтрирања информација.

Једноставно, нема се времена за истину, али има за увреде и нападе.

Заправо, појединцима је истина јефтина, непостојећа категорија и неупотребљива за остварење циља.

Понекад, са искром поноса, помислим на све те увреде и нападе, бушење гума на аутомобилу, претње клањем и бомбама, које сам, радећи свој посао, током деценија добијао од разних намерника (скоро увек из политичког миљеа), али се тај осећај брзо претвори у тугу што смо такви, и што постајемо све гори.

Научио сам – а требало ми је времена – „најгори су божји чувари“.

То су они паметни, самоуверени, неупитни… „Крем“ сваког друштва. Вечни борци за праведни свет – по сопственом аршину. Они који кажу (напишу), па се бар пет минута диве себи у огледалу, док њихова мудрост улази у наше просечне вијуге.

Свуда их има.

Али, по мало.

„Отров се чува у малим боцама“.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

НЕЗАВИСНЕ ВАРОШКЕ НОВИНЕ „ПАЛАНАЧКЕ“ – 15 ГОДИНА

Ове године обележавамо јубилеј, 15 година (2006.) од изласка из штампе првог броја „Паланачких новина“.

У том периоду објављена су 202 штампана издања, у тиражима од 1.000 – 2.000 примерака, док је на сајту (www.palanacke.com) публиковано преко 15.000 прилога, уз вишемилионски број прегледа на друштвеним мрежама.

Биле су то прве приватне новине у Србији које су имале две насловне стране јер су, на почетку, излазиле као „Паланачке“ и „Тополске“. Предња и задња корица су биле посебне насловне стране, а текстови са информацијама из два града су се „сретали“ у средини листа. Главна редакција и уредништво су били у Паланци, а прилоге из Тополе припремали су новинари тада веома популарног „Оп-топ“ радија.

Већ после неколико бројева ова интересантна сарадња је завршена и „Паланачке“ су наставиле самостално.

Чланови редакције „Паланачких новина“ у Новинарској кући „Пера Тодоровић“ у Водицама (2016.) поводом 10 година листа

У редакцији „Паланачких“, уз техничког уредника-дизајнера, Дејана Николића, који је осмислио како све треба да изгледа (данас уређује двоцифрен број светских часописа на неколико језика), и Драгољуба Јанојлића, кога сам првог позвао када сам дошао на „сулуду“ идеју да оснивам приватне новине, радили су (раде) Слободан Тодоровић Токи, Данијела Васиљевић, Тома Митровић, Зоран Тодор, Александар Саша Јелић, Слађана Црномарковић, Лазар Петковић, Тамара Ранђеловић, Тања Цветковић, Лука Црномарковић, Стеван Мартиновић, Никола Владисављевић, Драгутин Паунић, Владимир Ђурђевић и Миша Јанојлић. Повремено су објављивали и Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Душан Кривокућа, Стојче Талијан, Ненад Радојковић, Мирослав Јозић, Невена Веселиновић, Никола Лазић, Оливера Поленек и др Снежана Бајовић.

Новине су штампане у „Графосу“, „Старпринту“, а једно време и у Свилајнцу.

Последњи штампани број објављен је 2017. године и од тада „Паланачке“ излазе у електронском издању.

Добар је повод да читаоце подсетим на значајне и популарне рубрике Познати Паланчани, Заборављени Паланчани, Варошке тандарије, Вековник паланачког позоришта, Споменар паланачке гимназије, Атамански коментар, Digital news, Вицотека др Смеха, Зраке прошлости, Ка култури, Bandiera rossa, Културни коментар, На трагу, Маштарије старог покварењака, Путописи једне Паланчанке, Хит фото, Хит слово и ИзВанредни коментар, које су стварали аутори од 14 до 80 година старости.

Чланови редакције „Паланачких новина“ испред Новинарске куће „Пера Тодоровић“ у Водицама 2016. године, поводом 10 година листа

Без устезања, овом приликом треба поменути и прилично добијених признања, диплома и захвалница, међу којима и Културно просветне заједнице Србије, као и десетак реализованих пројеката на конкурсима Министарства информисања, Града Смедерева и општина Топола и Смедеревска Паланка.

„Паланачке новине“ су у чланству ПУ Локал прес, удружења које окупља локалне штампане медије из Србије, а уредник је био и у саставу Управног одбора овог удружења у двогодишњем мандату.

Можда је могло да нам се догоди и неко лакше време за бављење новинарским послом.

Или, ипак, није.

На нашим просторима, свако време је – посебно и историјско.

Срећна годишњица!

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Корона неверници

На Тајланду, који има око 70 милиона становника, болест коју изазива вирус ковид 19, после веома оштрих мера на почетку епидемије и задивљујуће дисциплине грађана, потпуно је  заустављена још у мају 2020.

Почетком ове године унели су је, поново, мигранти (илегалним уласком у земљу), да би већ после два месеца, била под контролом, уз највише двоцифрен број заражених дневно.

И поред неупоредиво повољније ситуације, него што је у већем делу света, основне мере заштите од вируса су и даље на снази.

Значи, може се, ако има озбиљности, одговорности и дисциплине, надвладати свака невоља.

Важна је улога државе, али реални напредак у превазилажењу ове болести прави понашање људи.

Ношење заштитне маске, одржавање хигијене руку, избегавање гужве и дезинфекција робе коју уносимо у кућу су основне активности у циљу заштите од болести која може бити блага, али и смртоносна.

У Србији овакве мере заштите неки људи не желе да прихвате и примене, јер „не верују“ у вирус. Они, такође, „не верују“ ни у делотворност вакцине против вируса, већ то називају чиповањем, пелцовањем, и „нечијом“ потребом да нас шпијунира (да зна шта смо ручали пре три дана, у ком кафићу блејимо и „све остало“ о нама).

На друштвеним мрежама препричавају се „бајке за одрасле“ о милијардерима који све ово раде због пара и разним тајним удружењима која хоће да чипују „Перу из Лугавчине“ јер их много интересује шта он ради целог дана, у колико сати врши нужду и када пије домаћу са „комшијом Жиком“…

На прву лопту, могло би се рећи да све те пикантерије звуче веома примамљиво (још су „плодотворније“ када не знате шта ћете са собом или када вам је много досадно у сопственој кожи), али опседнутост неких људи темама о којима не знају ништа (али се перманентно позивају на стотине прочитаних текстова „умних“ људи свезналица) постала је, присутна, реална опасност. 

Заправо, резултат свега наведеног је опасан однос појединаца према себи и угрожавање здравља и живота других.

Сигуран сам да ће овакви ставови, које сам сопственом савешћу принуђен да објавим, изазвати незадовољство и супротстављање појединаца који месецима у јавности дограђују свој тврдоглави отпор цивилизацијским тековинама, али увек ћу мењати кафу са „пријатељем“ кога ће ово наљутити, за неизрециву вредност „отрежњења“ бар једне особе.

Инат није доследност, а уколико производи последице и страдање других људи, мора да подлеже закону.

Инат је и синоним за глупост, а она је „бескрајнија од свемира“ (Ајнштајн).

Ипак, опаснија од уобичајне глупости је „насилна глупост“ (Гете) коју експонира већина, такозваних, корона-неверника.

Њихов агресивно-омаловажавајући став о вирусу, поред осталог, заснива се и на мањој смртности у односу на „уобичајне“ болести које нас убијају.

Никоме од њих није „пало на ум“ (а још горе ако јесте) да су то нове смрти, којих не би било да нема овог вируса.

Неки, који су нас напустили, били би живи да нам се није догодила корона.

Смрт више – је много.

И превише.

И то је све што је потребно рећи о томе.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Споменик гошином Раднику

Колапс српске привреде, односно носећих предузећа и компанија, који се догодио деведесетих година прошлог века, докрајчила је катастрофална „буразерска“ приватизација, двехиљадитих.

Тако се догодио злочин, вероватно незабележен у историји, да су једна држава и њени грађани опљачкани по закону.

Нисам од оних који људска недела наплаћују речима „бог све види…“ (јер и ако га има, не би му приличило да до правде долази осветом), али прижељкујем неког будућег Чегевару (који ће се појавити кад-тад).

Ових дана, роба на бувљаку некадашњих вредности, постаће и Музеј „Гоша“, непрофитабилни, али непроцењиво вредан, сегмент уништеног Гиганта.

У овој држави камионџије и месари су куповали медије, па зашто не би пазарили и Музеј?

Појавиће се неки „баја“, пун народних – опљачканих пара, и поиграће се историјом, као дете звечком.

Или му то, ипак, нећемо дозволити?

Вест која је стигла из локалне самоуправе, после састанка председника Општине и директора Народног музеја, наговештава да ће музејски експонати бити премештени на сигурно место, а потенцијаном купцу ће остати објекат.

Добро је, да нам се догодило, да о тој важној ствари одлучују људи који разумеју значај теме.

Не смем ни да помислим шта би било да о Музеју одлучује некадашњи председник Општине који је, својевремено, на фудбалској утакмици бетон лиге скинуо шорц и публици показао задњицу.

Ових дана из локалне самоуправе потекла је и идеја да се подигне Споменик гошином Раднику. Предлог је у етар пласирао председник Општине и то је резултирало многобројним коментарима на друштвеним мрежама. Уочљиво је да се мали број коментатора бавио директно темом, већ су мишљења изношена у складу са субјективним односом према аутору објаве. Траги-комичан је утисак, да би противници критиковали председника чак и кад би, мерлиновски, Паланку претворио у Париз, а следбеници би га, чини се, хвалили и да живе у мочвари.

Ниједна, од те две заслепљености, неће допринети општем бољитку.

Јавна сцена, коју нам је донела интернет ера, требало би да буде место размене идеја и пристојне комуникације, а не бојно поље.

Јер, сваки појединачни допринос општем добру је мали празник живота.

Свечаност здравог разума.

Томе бих допринео идејом, или предлогом, да нови Музеј „Гоша“ буде отворен у згради старог „Јединства“, а да се на одговарајућем месту у граду, на оригиналним шинама, постави гошин Вагон, у форми споменика, као симбол некадашње Фабрике.

Морамо да заштитимо прошлост, да би ослободили садашњост и заслужили будућност.

Постоји путоказ – „љубав је најјача, слобода најлепша, а истина најоштрија“.

Потребно је само да умијемо мамурлук који нас, често, спречава да видимо лепоту и непоновљивост сопственог присуства.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

„Бити славуј, бити посебан, бити слободан, бити само свој…“

Избегавајући сусрет са г-ђом Короном, у кућном карантину на четрнаестом спрату облакодера, слушам песму комшије славуја који се удвара потенцијалној драгој и појма нема о патњи која је спопала људски род.

Искрено му завидим што не препознаје наше невоље.

Дивноћа је, ових дана, „бити славуј, бити посебан, бити слободан, бити само свој…“.

И док надахнути заводник производи чаробне тонове из свог љубавног репертоара, почињем да типкам по тастатури  и шврљам по интернету.

Велики је то „бувљак“, често и депонија, али има и довољно корисних страна.

Поред осталог, на друштвеним мрежама сам стварно упознао многе које „познајем“ годинама.

У друштву са рачунаром или телефоном неки људи се занесу привидном самоћом, па напишу и објаве и оно што би у реалном животу прећутали, можда.

Има и оних, који су „храбрији“ када су сами, па користе баш ту прилику да се „испричају“ са замишљеним или познатим ликовима.

Посебан случај су „буздовани“ који на фејсбуку експонирају своју праву (буздованску) природу уверени да их „чита“ цела планета, и да су њихове фејсбук-твитер „поруке“ једини животни путоказ. То су исти они који, док међусобно разговарају на шеталишту (или било где), говоре прегласно (и повремено погледају око себе), желећи да их чују и сви у околини.

Знате такве?

Ти су ми најдражи…

За избегавање.

Али, ево приче.

У Србији је постала веома „популарна“ подела на паметне и глупе.

Ова појава је највидљивија у комуникацији политичких неистомишљеника на друштвеним мрежама, али се одомаћила и у осталим сегментима јавног живота.

Такозвани, паметни, потпуно уверени у своју доминантност, омаловажавају људе са супротним  мишљењем називајући их глупим и тако себе „хране“ самопоуздањем, које није утемељено на аргументима.

Наиме, квалитет неке особе није заснован на ономе шта она мисли или говори о себи, већ на конкретним делима која је усадила у лични и општи напредак.

Није тешко набројати основне критеријуме који паметног човека разликују од будале. Они су садржани у јасно видљивим животним и радним резултатима, свакодневном понашању, општој култури, поштовању других…

Добронамерност, скромност и упитаност откриће вам, на прву лопту, паметног човека, док ће будала експонирати бахатост, ићи „главом кроз зид“ и уживати у тој „слободи“.

Степен образовања је веома важан, али никако се не подразумева да су високо образовани људи по правилу паметни, а они са мање школе – глупи. То, једноставно, није тачно.

Као што није тачно да се галама даље чује од шапата, јер није битна „јачина“ него суштина онога што се каже.

Да ли сте приметили да они који вас воле и поштују обично то раде тихо или у себи, док они други по правилу вриште и „хватају на галаму“?

Уочљиво је да најпаметнијима себе сматрају управо особе које немају конкретне, јасно видљиве резултате у својим биографијама, па увреде користе да би надокнадили личне  недостатке, а галаму као једини начин комуникације који могу да пласирају.

Они су истину и аргументе прогласили лажним вестима.

Њихова субјективност је жестоки противник реалности.

А људи јесу субјективна бића. Наша размишљања, говор и дела су, скоро увек, усмерена ка личном добитку.

Разлику између паметног и будале чини пут којим пролазе да би остварили ту добит.

У настајању паметног човека не треба занемарити утицаје окружења и радозналост.

Памет се развија и уметношћу, спортом, информисаношћу…, осмехом и добротом.

Не постоји паметан покварењак, јер је зло утемељено на глупости.

Зло увек рађа насиље.

Не постоји паметан насилник, јер је насиље „најближа фамилија“ глупости.

Отежавајућа околност је, да будала не зна да је будала, и помислићете да то ову причу чини бесмисленом.

Али, она и није написана да би опаметила будале.

Њен циљ је да укаже на појаву.

Њен циљ је да се нормални препознају и охрабре.

Они тихи, неприметни, чији трагови улепшавају свет у коме живимо.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Оружје пропуштених прилика

Мржња лако постаје оружје пропуштених прилика. За њом посежу губитници, а посебно они који су лично допринели свом губитку и зато остaли ускраћени за све оно што су мислили да им припада. Тада, у таквим ситуацијама, мржња достиже врхунац.

Тако је у свакодневном животу обичних људи. Са пуно страсти мрзе се бивши пријатељи, љубавници, саборци на многим животним фронтовима. У политици, на пример…

Нарочито у политици.

Просто је несхватљиво колико се мрзе и међусобно нападају бивши супартијаши и истомишљеници када, због сопствених животних потреба, такозваних „личних интереса“, промене „политичко одело“.

Иако сматрам да је демократија погубан систем (посебно у економски мање развијеним државама) јер афирмише ПРОСЕЧНОСТ, односно интелектуално-образовно-културно-васпитни ниво гласачке већине, и није огледало елите која би морала да има водећу улогу у сваком друштву, подржавам мишљење да народ никада није крив за свој избор јер „исто се истом радује“ и „свако верује у оно што разуме“, па тако и највећи број бирача гласа за сличне себи.

И увек се тужно насмешим када са „новим“ поверењем заокружују „тазе прелетача“, у исто време критикујући и оцењујући као апокалиптично оно што су радили његови дојучерашњи партијски другари, чему је баш он здушно доприносио.

Да заиста, биће то кампања најагресивније мржње – прво је што сам помислио имајући у виду предстојеће ванредне локалне изборе у Смедеревској Паланци, граду који је и бог заборавио, а врховна власт га се сетила тек када је „пала“ демократија и уведена „Принудна управа“.

Биће то надметање у правоверности и поштењу бивших ОНИХ који су у међувремену постали ОВИ, и обрнуто, који много знају једни о другима и снажно се мрзе.

Биће то препуцавање „лопова“, „будала“, „алкоса“, „глупана“, „неспособних“… како називају једни друге, али и осуђиваних криминалаца, коцкара, ђилкоша, лезилебовића, простака и ни по чему значајних грађана малог града на Јасеници.

Свакако, међу свима њима наћи ће се и један број образованих, вредних и способних људи са искреним намерама да покушају да допринесу напретку средине у којој живе – после много година, од којих је свака наредна била лошија од претходне.

Скоро све те године обележили су локални политичари, различитих страначких боја, окупљени под плаштом демократских институција, перманентно потврђујући да не знају шта ће са градом у коме су се, тако погубно по његове житеље, бахатили и играли властодржаца.

У актуелној паланачкој политичкој реалности, увођење „Принудне управе“, тог својеврсног нокаута демократије, показало је пут којим се може у бољи живот. Неопходно је да што мање политичара учествује у вршењу власти (да буде близу буџета), па тако данас овом општином – уместо 49 одборника, 11 чланова Општинског већа и партијских лидера – управља ПЕТ чланова „Принудне управе“, заправо ТРИ, или најтачније ЈЕДАН уз потпуну подршку „више силе“ која се у овом случају зове „координација из врха“.

На овај начин елиминисано је задовољавање „и курте и мурте“ зарад опстанка власти.

Коначно, паланачки нож и погача нашли су се на једном столу и успостављен је систем у коме је сама власт много јефтинија, а то је у протеклих неколико месеци донело много већа улагања у инфраструктуру и примарне потребе грађана.

Али „Принудна управа“, као казна самозаљубљеним политичарима и најбоља опција за грађане, на жалост ограниченог је рока трајања. Веома брзо Паланчани ће поново бити под окупацијом демократски изабране власти, а разни пратећи паразити сешће у фотеље и фотељице.

Да, одлучиће тако гласачи који ће и овога пута, уместо за опште добро, гласати за себе – за мрву нечега што мисле да ће добити ако победи „њихов човек“.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Вучић или Кена, питање је сад?  

Чувена дилема данског краљевића Хамлета, додуше у мало измењеном „аранжману“,  прилагођена месту и актуелном политичком тренутку, ових дана поново је заслужила да се помене – у Смедеревској Паланци.

Актуелна локална верзија гласи: „Вучић или Кена, питање је сад?“.

Наиме, политичка бура не јењава у граду на Јасеници и поново се најављује смена власти. Овога пута од стране опозиције и неколико одметнутих одборника из актуелног сазива Одборничке групе Српске напредне странке.

Потписи довољног броја изабраних представника грађана су сакупљени за одржавање ванредне седнице Скупштине општине на којој би, по најављеном дневном реду, дошло до смене готово свих функционера, већника и директора у јавном сектору.

Са таквим сценаријом се, логично, не слажу у владајућој коалицији и свим и свакаквим напредним средствима покушавају да сачувају победу коју су, освојивши преко 50 одсто гласова, остварили на последњим локалним изборима.

Додуше, та прошлогодишња, априлска, веома убедљива победа СНС-а и коалиционих партнера доживела је већ један озбиљан ударац прошлог децембра, када су уједињени млађи Напредњаци почистили из фотеља старије колеге и заузели њихова места у врху општинске власти. Тај, потпуно изненађујући преврат, обављен политички перфектно а усмерен против најнеспособније гарнитуре у историји вишестраначког изборног надметања у Смедеревској Паланци, коју су предводили Милић, Симић и Вуковић, побрао је симпатије чак и аутора овог текста, а код једног дела грађана пробудио наду да би „ствари“ коначно могле да крену на боље.

(Заиста, са осмехом сам дочекао политички дебакл „Три гускетара“, како сам у једном ранијем коментару назвао тај трилинг „политичара“, који су за шест месеци владавине свој резултат могли да искажу само у броју попушених цигарета, облацима дима, безграничном ишчуђавању над  гомилама папира са резултатима владавине претходника, не предузевши ама баш ништа у корист грађана који су им указали поверење.)

Учинило се тада да ће, са ветром у леђа од стране Владе Републике Србије, Министарства за локалну самоуправу, Министарства енергетике, као и Министарства финансија, новоформирана власт почети да решава нагомилане проблеме.

Неки сегменти заиста и јесу профункционисали, бар тако кажу запослени у јавним предузећима и установама, јер су им плате постале редовније…

Слично се изјашњавају и директори школа којима су прорадили телефони, интернет, стабилизовало се грејање…

Најављено је и преузимање половине општинског дуга, око милијарду и по динара, од стране државе, деблокада „Водовода“…

Власт је почела и да поправља однос према локалним медијима, које је политика „Три гускетара“ довела до ивице опстанка, усвојен је ребаланс буџета у коме је један део био планиран у те сврхе…

Највиши општински функционери били су на састанцима са свим важнијим министрима из Вучићеве владе, у циљу побољшања услова живота Паланчана.

Међутим, време је пролазило а већи део тих активности није доведен до реализације, већ се и даље налазе у статусу – најаве или почетка.

А у позадини, тињало је незадовољство смењених страначких колега. Полако, али сигурно, расле су и амбиције опозиције, која је пажљиво пратила развој догађаја.

Сукоби, струје, чак и физички обрачуни унутар паланачких Напредњака постали су део политичке стварности и предмет препричавања у кафићима и ресторанима.

Ствари су се одвијале у корист опозиције и њеног лидера Радослава Милојичића Кене, актуелног народног посланика и другог човека Демократске странке.

Неодлучност власти да себе ојача увођењем Социјалиста у владајућу групацију и тако успостави пропорцију са републичком коалицијом, створила јој је још једног моћног непријатеља – СПС.

Елем, за неколико дана, већ у четвртак 6. јула, на ванредној седници Скупштине општине Смедеревска Паланка сукобиће се актуелна власт и опозиција појачана неколицином (бивших-садашњих???) Напредњака.

Заправо, биће то сукоб на највишем нивоу: Вучић или Кена!

Да ли ће први човек Србије и СНС-а изгубити једну општину, и то баш ону у којој му преузимањем власти прети један од најжешћих противника, на кога је послао чак и своје најјаче медијске јуришнике Митровића и Вучићевића, или ће неком чудесном политичком гимнастиком, Напредњаци „преживети“ наступајући четвртак?

Да ли ће Кена, уз подршку одборника из странака које су Вучићеви коалициони партнери на републичком нивоу, СПС, СПО, ЈС, и неколико изабраних баш на листи СНС-а, успети да се врати на власт после нешто више од годину дана?

Одговори на ова питања свакако су значајни члановима политичких партија које ће се борити за примат и вршење власти у Смедеревској Паланци.

Већину грађана ипак више од тога интересује да ли ће им резултат те политичке борбе обезбедити воду и посао, очистити град, закрпити улице и тротоаре…

Јер, било је, и биће власти – као и опозиције – у Смедеревској Паланци, али током последњих деценија све мање је пристојног живота.

Само у последњој декади ова општина изгубила је око десет хиљада становника и са просечном старошћу од 44 године постала једна од најстаријих у Србији.

Већ дуго предуслови за нормалан живот грађана не станују под паланачким небом.

 

 

 

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Насиље – нова ера политике

Насиље и мржња постали су легитимна политичка средства у Србији, а најмоћније оружје – страх. У нашем, по много чему, подељеном друштву та политичка „оруђа“ су се потпуно одомаћила и прете да постану једина.

Нисам више сигуран када се то догодило и овде, у малом граду, где се готово сви познајемо, али догодило се.

Сваки изборни циклус претвара се у рат политичких противника, и довољна је ситница да се претвори у право крвопролиће. Политички супротстављене стране имају своје „војнике“ који су се „едуковали“ у теретанама и стрељанама, а не на политичким трибинама или уличним протестима, како је било деведесетих година прошлог века. Многи од њих су са дебелим кривичним досијеима.

Заиста мали број политичких партија није у тој причи и то су управо странке са најмањим присуством и утицајем у политичком животу.

Ако се добро сећам, први боксерско-политички нокаут, у овој средини, догодио се мало после 5. октобра када је представник једне националне странке у оквиру тадашњег ДОС-а песницом покушао да убеди у исправност својих ставова коалиционог партнера из једне грађанске партије. Догодило се то на прагу центра града, пред очима случајних пролазника. Политичар који је тада завршио на бетону био је чак и народни посланик у једном од првих сазива Скупштине Републике Србије.

Тада је то била туча коалиционих партнера, који су мало пре тога преузели власт у општини.

Када са позиције овог тренутка покушавам да призовем и анализирам прошлост, тај догађај представља увод у нову еру паланачке политике у којој ће, како је време протицало, насиље постајати све присутније средство.

Уз безброј свађа, чарки, претњи, увреда и кафанских туча које су се дешавале протеклих година, стигли смо и до својеврсне кулминације политичке острашћености и мржње, на прошлогодишњим поновљеним изборима у месту Почевица, где су се сукобиле две политичке опције, али и две батинашке дружине, зарад пар места у локалној Скупштини општине, која, показало се касније, нису много значила.

Причали су ми учесници у тим изборима, ко је све и одакле, тада дошао у малу Почевицу да показује мишиће.

Пре неколико месеци, када су се чланови актуелне владајуће партије обрачунавали између себе, један насилник из групације смењеног председника Општине Петра Милића физички је напао и озбиљно повредио, у пределу ока, свог партијског колегу из друге, сада доминантне, опције.

И тај инцидент, који је класично кривично дело, као и многи пре њега, завршио се без процесуирања одговорних.

Ових дана локални, али и престонички медији, пренели су вест „да је нападнут први човек локалне самоуправе и то испред зграде општине“.

Ратни добоши не престају у граду на Јасеници.

На малом стратешком, али и све мањем интересном простору, сукобљавају се комшије, рођаци и другари – због власти.

Воде свој мали рат, у коме су одавно погинули сви хероји.

Чини се да тонемо све дубље, у бездан сопствене глупости.

Избрисали смо границу преко које се не сме ни по коју цену.

Све је „у игри“.

Свака туђа глава.

Бојим се, однеће нас тај суновратни јуриш, а нико неће имати још један живот да то исправи.