Отпор бесмислу живота у амбису нормалности
Светске новинске агенције у својим извештајима из Београда објавиле су да се на великом митингу који су организовали студенти и синдикати пољопривредника, ”против популистичког председника Александра Вучића и његовог режима, окупило неколико десетина хиљада људи”.
Архив јавних скупова објавио је да је на том догађају било присутно између 100 и 102 хиљаде грађана и да је то био највећи скуп грађана икада одржан у Србији.
”На Славији и у прилазним централним београдским улицама окупило се јуче више људи него што се налазило око Скупштине у најкритичнијим моментима 5. октобра 2000.”, истиче се у извештају Архива јавних скупова.
И овога пута покварио се ”бројчаник” режимских медија који су ”избројали” око 18 хиљада присутних, као и инфо-службе српске полиције која је објавила цифру од 27-29 хиљада.
Ово друго саопштио је и председник државе, одмах након догађаја.
Лажови су остали исти у Србији, али се истина пробила испод ”гвоздене завесе” режима и све брже се шири.
Отпор бесмислу живота у амбису нормалности, који су покренули најбољи које Србија има, отворио је очи многима који су били заслепљени медијским и политичким манипулацијама, а како видимо у извештајима страних агенција са овог догађаја мења се и однос утицајних држава према политици човека који је отео моћ да одлучује баш о свему.
У нормалном свету интерес јесте високо позициониран, али није изнад демократије на којој се заснива опстанак наше цивилизације. То ће сада бити принуђени да разумеју и светски политичари који су, ради неких својих интереса, ”жмурели” на једно око у погледу на деценијско дешавање у Србији.
Процес промена, који су покренули студенти, средњошколци, професори, наставници, пољопривредници и грађани који су им се придружили, више не може да се заустави и завршиће се, пре или касније, падом актуелног режима.
У времену које је пред нама сведочићемо осипању чланства владајуће странке, коју ће напуштати многи који су били заврбовани лажима из режимских медија, али и све оштријем, вероватно и агресивном – чак и суровом – отпору променама свих оних који од Вучићеве власти профитирају.
Али увек, баш увек, у таквим историјским прекретницама, на крају побеђује народ који се бори за слободу и нормалност.
На жалост, цену наступајуће победе грађана Србије, као и начин на који ће се до ње доћи, одредиће особа која, видело се до сада, нема капацитет да доноси рационалне одлуке.