Између ината и самосажаљења
Размишљам, шта се догодило готово читавом једном народу да се развија и обликује на инату и умишљеној мржњи остатка света према њему?
И какву енергију може да произведе агресивност и отуђеност, уз стално присутни осећај жртве?
Наравно да се не ради ниокаквим теоријима завере, већ дугогодишњем утицају политике – којој изгледа иде на руку одржавање стања квази-бунта и самосажаљења које ”буди” националну припадност и агресивност према другима, и медија – који често, не желећи да се баве правим темама, простор попуњавају веома опасним глупостима.
Овакви утицаји производе збуњеност, па заслепљеност, великог дела друштва, а потом и супротстављање.
Заправо, ми се куражимо наводном туђом мржњом према нама, које у реалности нема јер свет функционише у егзактним околностима и једнако је (не)праведан према већини човечанства, а инатимо се у недостатку логичног објашњења догађаја који нам не пријају, и проблема са којима се суочавамо и не решавамо их.
Ако је суштина отпора борба за квалитет и напредак, онда су и начини остваривања тог циља конкретне активности.
Али ми бисмо радије да се ”ствари” саме решавају и да благодети живота ”падају са неба”, јер смо то – заслужили.
Није то ништа ново, имам утисак да смо такви одавно.
Наравно, актуелна политичка елита вешто то користи и са прилично успеха вербално балансира – напољу и унутра, и без обзира што речи не производе конкретан резултат у круцијалним друштвено економским областима, она успева да остане у игри и опстане на врху.
То је ”привилегија” недоречених друштава и квази-демократских политичких система.
Да преведем, једно се говори у иностранству, а друго на домаћем терену, и такав политички стил функционише.
Баш као у спорту, различите су тактике на гостовању и код куће, али за пролаз даље битан је коначни скор – а њега нема на видику.
Забрињавајуће је и што највећи број медија усклађује своју уређивачку политику са званичном, а остали често претерују у супротности по сваку цену, тако да нормално информисање скоро да не постоји.
Једни објављују ”да нам је много добро и никад боље”, а други ”да смо најгори у свему”.
Ради се о тенденциозно пласираним лажима, у оба случаја.
Између та два чекића, налази се бар две трећине грађана Србије – оних који на све гледају ”очима” средстава информисања.
Остатак можемо поделити на незаинтересоване за друштвене токове и оне који се непрестано, и узалудно, боре за нормалност.
Велика подељеност друштва није произвела квалитет који доноси супротстављање мишљења, него је продубила различитости – пре свега у интересима.
Упоредо са тим, потпуно је разорен темељ вредносног система.
Док се у старим народним причама истичу суштинске вредности и схватања нашег народа, да је ”најоштрија истина, најјача љубав, а најлепша слобода”, ми срљамо у себичност, искључивост и мржњу према другима, али и између себе.
Јаловимо – између ината и самосажаљења.
Ретке добре идеје замагљујемо ”популарним” паролама.
Болеће када се приберемо и покренемо.
Баш ће болети.
Али, мораће да се догоди.