”Улица трофеја”
Годинама, са (привидно) безбедне удаљености, посматрам како у Србији, поред многих других вредности, нестаје и однос поштовања према људима који су се својим животним делом уздигли изнад просечности и оставили траг за сва времена.
Запрепашћујуће је колико је мало потребно разним незналицама да, из само њима разумљивих разлога и без икакве одговорности, извређају људе на које би морали да будемо поносни.
Знам да празноглавци, а посебно користољубиве битанге, немају ни знање ни одговорност према вредностима које – неће или немају капацитет да разумеју – али је шокантно да ретко ко од, такозваних, учесника у јавном животу, не реагује на то.
Готово сви смо се уклопили у ништавило.
Постало нам је уобичајно, скоро навика, да омаловажавамо академике, писце, професоре, новинаре, спортисте, глумце – људе по којима ће се памтити време у коме живимо – у зависности од тога како се, у одређеном друштвеном тренутку и у појединим медијима изјашњавају о друштвеним токовима и догађајима, и да ли то одговара нашим тренутним ”потребама???”.
Примера има превише, а довољно је да поменем Матију Бећковића, Николу Јокића, Драгана Бјелогрлића, Драгана Великића, Душана Теодоровића, Новака Ђоковића, Горана Марковића, Светислава Пешића, Срђана Драгојевића, Секу Сабљић, Ђорђа Балашевића, Светлану Бојковић, Душана Ковачевића, Дејана Бодирогу…
Сви су они, у неком тренутку, били мете разних буздована.
Нико и ништа нам, одавно, не вреди.
Једино власт ”поштујемо”.
Од власти зазиремо.
Понизни смо и сервилни, посебно ако очекујемо неки бенефит.
Постали смо (препознатљиво) незаинтересовани, за све ван личног интереса.
***
А некада је било потпуно другачије.
Била нам је част да будемо у прилици да упознамо или на било који начин се приближимо неком великану. А они су били свуда око нас, у селу, мањем граду или престоници.
Великане не стварају приватне симпатије и политика, него искључиво њихов животни учинак.
Био сам на почетку каријере у ТВ новинарству, када сам први пут интервјуисао Матију и када ми је, од ауторитета саговорника и узбуђења, ”заиграла” рука којом сам држао микрофон.
У нашем граду, својевремено, када би Мута и Веско ушли у Пеливан, клинци би утрчавали за њима да их поздраве.
Увек када је Милутин пролазио корзоом јављали су му се и они који га не познају.
Када је Џими доносио медаље и пехаре са светских такмичења прво су данима били изложени у излогу ”Спорта”, да им се дивимо.
Били смо поносни на атлетске рекорде и титуле Лазара Станичића.
Колико су нам значили Драга и Милија када су објавили ”Солунце…”.
Намерно ћу поменути, сећам се интересовања и поштовања суграђана када сам давно, давно, у оној држави у којој је то имало стварну вредност, добио значајну књижевну награду и донео је у свој град.
Има још таквих примера, али углавном – у прошлости.
Негде, успут, изгубило се наше поштовање према темељним друштвеним вредностима.
***
У српску ”алеју великана”, овог времена, улази се скоро искључиво преко везе, а тако се деле и називи тргова, улица и сокака, високе награде и друштвена (уметничка) признања. Ретко се догоди да лауреат и заслужује почаст (осим када су у питању освојене медаље на међународним спортским такмичењима).
Никада више ”заслужних”, а друштвено безначајних, нисмо имали.
Међутим, кратког је то даха и постидећемо се када – прогледамо.
Али, то неће бити довољно…
Мораћемо да почистимо и уредимо ”улицу трофеја”.