Србија под анестезијом
У природи многих људи је да желе напредак и квалитетнији живот, па се образовањем и радом труде да то и остваре.
Има и оних који сматрају да им лагодан живот припада, тек тако, и до њега покушавају да дођу лоповлуком, преваром и разним злоупотребама.
У природи многих људи је немирење са неправдом и злом.
Али, има и оних који од неправде и зла профитирају.
И пре него што, у том контексту, почнете да размишљате о људима које познајете, са којима живите, па и о себи лично, треба да знате да се само једна од ове две групе никада не двоуми и бескомпромисно верује у све своје одлуке – посебно у оне које доносе корист.
Са супротне стране су нормалност и пристојност, који подразумевају размишљања, дилеме и преиспитивања.
Узмимо, као (популаран) пример, политичара коме ”бизнисмен” донесе ”коверат” или ”коферче” да би добио посао који се плаћа новцем из буџета. Тај политичар, по правилу функционер на неком од нивоа власти, сматра да му тај новац заиста припада и да га је поштено стекао, самим својим друштвеним положајем. Таквих политичара-функционера, који су се обогатили крађом, у Србији је много, а начини за то су доведени до ”савршенства”.
Невероватна је чињеница да се чак и у малим местима, без развијене привреде, ”окреће” много буџетског новца и то је прави магнет за алаве типове никаквог морала, да обуку победнички политички дрес и седну у обећавајућу фотељу. Највеће зло није чињеница да такви постоје, јер увек је било лопова и бараба – него зашто после крађа нису на вишегодишњој робији, јер заиста није тешко открити их.
Наиме, ако израчунамо годишњу плату, рецимо министра, директора у јавном сектору или председника неке општине у Србији, која би могла бити, на пример 150.000 динара, добићемо 1.800.000 динара. Имајући у виду огромне трошкове живота, чак и да је плата нешто већа, остатак новца готово да не постоји. Чак и од овакве, релативно високе плате, нема уштеђевине.
Потом, упоређивањем имовине, тог функционера и чланова његове породице, пре и после мандата, лако долазимо до тражених одговора. Ретко ко, од политичара-лопова ће имати поверења да нелегално стечени новац или имовину крије код било кога ван уже породице (у коју спадају и преци и поколења). Ако се, у том кругу, у новостеченој имовини појави вредност која превазилази зарађени новац, јасно је да је стечена криминалом и корупцијом. Такође, доступне су и информације о рачунима у свим банкама, па је и то лако проверити. Реално, не постоји начин да се украдени новац сакрије, осим да се готовина у стабилној валути ”закопа” и не користи.
Најсофистицарнији начин крађе, веома популаран код политичара на свим нивоима, је узимање процента у кешу од многих који за некакве послове добијају новац из буџета.
Како функционише тај разрађени систем отимања народних пара?
Најчешћи пример је када ”партијски бизнисмен” добије посао асфалтирања улице, који би под нормалним условима вредео десет милиона динара, али ”одговорно лице” му каже да општини (држави) фактурише двадесет милиона (или више) и да му одмах по извршеној уплати донесе половину новца у кешу.
У јавност је чак процурела епизода, на нивоу ”тужног” вица, када је један, сада већ бивши министар телефонским позивом вратио са ауто пута у своју канцеларију бизнисмена који је управо потписао велики уговор са државом, речима: ”мене си прескочио”.
Још један, веома ”популаран” вид корупције у Србији је плаћање политичких услуга у ”квадратима” стамбеног или пословног простора, наравно за добијања грађевинских дозвола и остале потребне документације за изградњу стамбених и пословних зграда.
У оваквим крими-пословима, сви учесници имају интерес, а и сматрају да је све чисто и да нема трагова промета новца, јер се не појављује на рачунима, али… Постоји нешто што се зове процена реалне тржишне вредности обављеног посла, која би морала да се поклапа са фактурисаном ценом и свако одударање је јасан показатељ корупције. Још лакше је открити малверзације у грађевинским пословима, пратећи ”траг” документације и динамику добијања од надлежних служби. Казна за овакве злоупотребе друштвеног положаја и крађу народних пара морала би да буде веома висока за обе стране које учествују у оваквим криминалним радњама.
Међутим, у Србији је створена ненормална атмосфера да је нормално да политичари у сарадњи са, такозваним, партијским бизнисменима – краду, и да нико и никада не робија због тога. То се, наравно, није догодило само од себе, већ је свакодневним медијским и политичким деловањем, обесмишљена нормалност, ”убијене” основне моралне вредности, и створен такав амбијент у друштву. Временом, то је постало ”нормално” и довело до тога да ретко ко улази у политичку арену ради доприноса општенародном напретку, већ искључиво због близине новца и могућности да се некажњено – отме.
Због оваквог система функционисања у јавном сектору, који више није тајна, однос већине грађана Србије према политичким субјектима гравитира од понизности сиромашнијих и мање образованих, до гађења управо оних који би, својим ангажовањем у политичком животу, могли да донесу промене.
Тачније, пристојним људима су се смучили политика и политичари и све се више повлаче из јавног живота, или одлазе из Србије, што иде на руку искључиво – политичарима на власти.
Погубним утицајем медија, који стварају и пласирају лажну слику стварности, велики део народа је анестезиран. Томе доприносе и сиромаштво, страх од ”још горег”, као и малобројност прогресивнијег дела становништва који је одлучан да се свему томе супротстави.
Србија под анестезијом омогућује лоповима и битангама да се убрзано богате и осећају ушушкано, без страха од последица.
Аутентичност српске политике је да се народне паре сливају паралелно, додуше прилично неједнако распоређене, како у џепове појединих из власти, тако и из опозиције. Уочљиво је како и неки ”борци за слободу” увећавају своју имовину. То се јасно види посебно у мањим срединама, где се све зна и веома је тешко сакрити имовинско стање од очију јавности, а и ради се, најчешће, о особама које воле ”да се покажу”.
Желим и морам да верујем да на оба пола српске политичке сцене има поштених, способних и вредних људи који покушавају да уложе сво своје знање у нормалност живљења, али они су скоро неприметни у маси политичких лешинара.
Прави феномен, заправо, је обичан грађанин, гласач, који и поред свог нестабилног економског положаја подржава status quo, односно вишедеценијски живот на ивици егзистенције.
Зато је најискренија и уједно најсрамнија слика данашње Србије човек у мајци са логом актуелне владајуће странке (у неком претходном периоду могао је то бити и лого било које странке на власти), који стоји испред контејнера и претражује га да би пронашао храну.
Макар и да је монтирана, она је суштински – тачна.