Студентски захтеви – чистилиште за најгоре

Неколико година живео сам у држави у којој власт редовно сервисира животне потребе грађана, и то се види на сваком кораку. Све је уређено и чисто, а административни систем беспрекорно функционише.

То се, тамо, сматра обавезом власти.

У Србији се асфалтирање улица и путева, као и реконструкција тротоара, јавних објеката, и одржавање хигијене животног простора третирају као услуге које власт чини народу.

Политичари су се, користећи поткупљене пропагандне медије, потрудили да створе такав ”вредносни систем” у коме је скоро све што раде поклон грађанима, а не њихова обавеза. У том духу се понашају и власт, али и неуки и снисходљиви део народа.

Како другачије објаснити свечана отварања свега и свачега, церемоније и славља на којима се политичари хвале учинком који су постигли користећи народне паре, уз искључиво истицање сопствених заслуга. И на памет им не пада да је то њихов примарни задатак и обавеза.

У српској извитопереној стварности, безмало, свака активност власти се пренаглашава и пласира као јединствена и прославља као никада до тада виђени догађај.

Али, када се свечано отворена надстрешница сруши, асфалт експресно пропадне, обруши потпорни зид на ауто путу, падне плафон или део новоизграђеног објекта, они који су се хвалили добро обављеним послом и сликали у циљу политичког профита – не осећају одговорност и не прихватају последице.

Да смо бар наговештај државе, сви политичари који су виђени у телевизијским прилозима са више свечаности поводом отварања Железничке станице у Новом Саду, чија се надстрешница срушила и убила 16 људи, моментално би поднели оставке, неки директно повезани би били ухапшени, као и сви непосредно одговорни ”градитељи”.

Знам бар две телевизије које би радо полицији и тужилаштву доставиле снимке, на којима не би недостајало ”два минута”, и на којима би се, на неколико свечаних отварања на том месту, јасно видели, срећни и насмејани због успешно обављеног посла: председник државе, председник Владе, министар грађевине, председница Владе Војводине и многи ниже рангирани представници режима.

Подразумевана ”сценографија”, у тој и сличним приликама, је народ довезен аутобусима из разних места да би аплаудирао ”најбољој власти у историји”.

Заслепљени и сиромаштвом понижени људи славе пораз сопствене битности и ликове који их без срама и даље заслепљују и понижавају, сматрајући то привилегијом своје политичке позиције и начином опстанка на власти.  

Велико је то посрнуће живота, амбис нормалности, из кога се излази само истим путем у супротном правцу, али са метлом у рукама.

То су студентски захтеви – чистилиште за најгоре.