Постпетооктобарски ”пут до пакла…”

Пре 24 године многи грађани Србије су дане и ноћи проводили на улицама и трговима својих градова и одатле се 5. октобра упутили у престоницу да окончају време безумља.

Била је то оправдана побуна народа против неправде, и у свим озбиљним историјским документима и књигама остаће тако записана.

Али, показало се касније, и у тој причи ”добре намере су поплочавале – пут до пакла”.

Тема овог подсећања је већ избледела, али је поучна и вредна записа.

Говори о противречностима.

Наиме, политичар који је уништио петооктобарску наду у нормалност живљења на нашим просторима, био је, заправо, најпоштенији кога смо имали током три деценије вишестраначког система.

Он нема пуну сламарицу, скривене рачуне у банкама или вилу на Дедињу.

Живи од пензије, и вероватно, понекад помисли да му бављење политиком уопште није ни требало.

Верујем и да не користи никакве бенефите, који му, после обављања функције председника државе, по закону припадају.

Мислим, наравно, на Војислава Коштуницу.

Али, да се разумемо, поштење не сматрам врлином политичара, већ подразумеваном категоријом, и не сматрам Коштуницу због тога успешним.

Шта више.

Са моје тачке гледишта, он је негативна историјска личност и о његовом политичком учинку после 5. октобра 2000. године мислим све најгоре, јер су нас он и његови најближи сарадници – екипа секташко националистичког менталитета – зауставили на путу ка пристојном животу, баш када је заживела могућност да се то догоди.

Да је Коштуница урадио све оно што је морао и због чега је добио подршку грађана, не би данас у Србији било толико уплашених, заслепљених, поткупљивих, себичних и користољубивих грађана. Мање би се и одлазило.

Тешко је разумети да доктор наука, универзитетски професор и некадашњи дисидент, по доласку на власт једноставно проспе демократске вредности за које се борио годинама.

”Шта рећи а не заплакати”, када се присетимо његове подршке Милошевићевом шефу тајне полиције Радомиру Марковићу, изјаве о штрајку Легијиних убица, кочењу европских интеграција, пословичној ”необавештености” и перманентном умртвљавању енергије са којом се кренуло у друштвене промене после преузимања власти.

Још једна од наших противречности је и да су, готово сви други, који су били у врху власти пре и после петооктобарских догађаја, ”ушушкани” у сумњиво стеченом капиталу, а ретко ко од њих се суочио са правдом.

Али, ако бисмо објективно измерили утицај српских политичара на живот обичних људи (изузимајући неупоредиви, најтрагичнији период ратова и бомбардовања), скупље нас је коштао најпоштенији, него сви лопови заједно.

Држава и друштвени односи које је оставио наследницима, после осмогодишње владавине, били су, очигледно, ”на стакленим ногама” и после само пар година, лако су урушени стиропор популизмом.

Судећи по догађајима који су уследили, ми – народ, брзо смо обновили градиво и реактивирали – деведесете.

Као да смо једва дочекали повратак наше, аутентичне демократије, у којој прво страдају достојанство, образ и истина, а потом и новчаник.