Ljudi i događaji: KONCERT ZA KOREOGRAFA
-Mile Barjaktarević obeležava dva jubileja: 35 godina rada u palanačkom „Abraševiću“ i pola veka bavljenja folklorom
Kulturno-umetničko društvo „Abrašević“ nije moglo na lepši način da zahvali koreografu Miletu Barjaktareviću na svemu onome što je učinio i postigao u radu sa folklornom družinom. Njemu u čast priredilo je koncert kojim su istovremeno obeležena i dva njegova jubileja: 35 godina rada u najstarijem kulturno-umetničkom društvu Smederevske Palanke i pola veka bavljenja folklorom.
Barjaktarević je u „grad vagona i kisele vode“ došao 1964. godine. U brzo se učlanio u Odred izviđača „Goša“ pri kome je tada delovala i kulturno-umetnička grupa u kojoj su slobodno vreme trošili Ljubivoje Miljković, Slobodan Todorović, Miloje Milekić i dr. Spremali su priredbe i gostovali po okolnim selima.
-Ja sam tada po malo pevušio, najpre u Vodicama, rodnom mestu moje majke Leposave – iznosi Barjaktarević. – Čak sam i glumio, ali sam manje igrao. U Velikoj Plani u kojoj i danas živim, u vreme kada sam bio osnovac, kao da je bilo zabranjeno oblačiti narodnu nošnju, što su izgleda neki moćni ljudi tog vremena smatrali nacionalističkim činom! Srećom, 1970. godine, kada sam se vratio iz vojske, u izviđačkoj organizaciji još je radila grupa koja je negovala kulturni amaterizam. Probe je redovno održavao Slavko Mitrović i tada je nekako počelo obnavljanje Kulturno-umetničkog društva „Abrašević“ uz svesrdnu pomoć Zavičajnog kluba studenata.
Barjaktarević se priseća da je tada sa školskim drugom Živomirom Mitrovićem počeo da vodi folklornu sekciju. Ona je radila pri Savezu izviđača i zvala se „Momir Gajić“, a učestvovala je na Šestim susretima Saveza izviđača Jugoslavije na Petrovoj Gori i Susretima izviđača u Dečanima 1977. godine. Sve se to dešavalo u vreme kad je pokrenuta inicijativa za obnovu „Abraševića“ i formiranje Doma omladine u Velikoj Plani. Ali kako je teško biti pop u svom selu, nekoliko igrača i igračica je prešlo u Kulturno – umetničko društvo „Goša“ koje je bilo u fazi reosnivanja.
Naš sagovornik se sa zadovoljstvom priseća „zlatnog vremena“ amaterizma i gostovanja u inostranstvu. Godine 1979. bila je veoma uspela turneja u Nemačkoj. Za naše radnike izveden je dopadljiv program u Drezdenu, Lajpcigu i Bradenburgu. Na programu je bila i pozorišna predstava „Šamar“ u režiji Branka Pleše u kojoj je glavnu ulogu imao njegov sin Goran. Sviralo se i pevalo, a za Dan mladosti u Istočnom Berlinu KUD „Goša“ je izveo program koji je oduševio tamošnju publiku.
Barjaktarević priča i o tome kako je uplovio u „foklorne vode“. Na jednom seminaru za rukovodioce folklora, koji se održavao u Kulturno-umetničkom društvu „Branko Cvetković“ u Beogradu, gde su predavači bili Dragomir Vuković Kljaca, Vera Ristić i Desa Đorđević, upoznao je jednu stariju gospođu, koja je uočila koliko se on interesuje za folklor i da stalno nešto zapisuje. On je tada pomagao, odnosno pokazivao kako se igra jedna od težih igara koja se zove „Koso moja“. Kako ga je zapazila kao dobrog igrača, upitala ga da li bi bio voljan da pohađa Jugoslovensku školu folklora u Zagrebu. Poziv je prihvatio i kasnije saznao da je to bila profesorka Branka Koturović, šef Katedre za igre na beogradskom Fakultetu fizičke kulture.
Narednih desetak godina je redovno odlazio na letnje seminare na Krk, ali i na ostrvo Badija blizu Korčule. Očekivao je da će doći do sporazuma jugoslovenskih republika da ovi seminari prerastu u Jugoslovensku akademiju folklora, što se i desilo.
-Dobili smo indekse, slušali predavanja, održavali vežbe i polagali ispite – priča Barjaktarević. – Ja sam čak dobio i temu za diplomski ispit. Glasila je: Igre i običaji pravoslavnih Roma. Imali smo predmete, kao što su istorija igre, kulturne karakteristike igre, plesno pismo, dečje igre, plesne igračke zone Jugoslavije… A zone su Alpska, Panonska, Jadranska, Dinarska, Moravska i Vardarska. Rukovodilac Akademije bio je pokojni Ivan Ivančan, a njen organizator Kulturno-prosvetni sabor Hrvatske. Sve su republike dale svoje predavače i to za svaku zonu, zatim etnomuzikologe, etnokoreografe, etnologe za kostim, demonstratore igara i njihove pomoćnike. Sve je bilo lepo zamišljeno, radovali smo se susretima, zapisivali smo, prosto su nas bili „inficirali“ istraživanjem folklora na terenu, a onda je počeo rat… Srbija je dobila svoju Školu folklora na Pedagoškom fakultetu u Kikindi na kojoj je, recimo, diplomirao naš Marko Trajanović, koji sada radi i specijalistički ispit.
Barjaktarević je od 1980. godine u „Abraševiću“ koji je i njegovo matično Kulturno-umetničko društvo u kome je uradio mnoge koreografije: Makedoniju, Zapadnu Srbiju, Šumadiju i Pomoravlje, igre iz Timočke Krajine, Banat, sedeljke na Kosmaju, igre sa Rudnika, Jaseničko prelo, običaje vezane za odlazak u vojsku i rat, igre iz Gorenjske Slovenije… Osim njih, uvežbane su, ali još nisu dovedene do kraja igre iz Podravine, Srema, romske i još neke druge. Koreografskim poslom bavio se u kulturno-umetničkim društvima u Velikoj Plani, gde je uradio Planjansku svadbu, koja se sastoji od više koreografija i registrovane su u Ministarstvu kulture, koje je za to izdvojilo i značajna sredstva, zatim Varoške igre i evropsku igru „Mazurka“. U Smederevskoj Palanci, za potrebe omladinske organizacije, radio je Brankovo kolo s velikim brojem parova iz svih kulturno-umetničkih društava opštine i splet igara Jugoslavija. Bio je angažovani i u Kulturno-umetničkim društvima „Filip Višnjić“ u Rači Kragujevačkoj, „Rade Marković“ u Saraorcima, „Vuja Popović“ u Azanji, „Miloje Popović Đak“ u Kusatku, „Rudnik“ u istoimenoj varoši…
Za dosadašnji rad stigla su i vredna priznanja: Zlatna značka KPZ Srbije, Oktobarska nagrada Smederevske Palanke, Majska nagrada omladine, Oktobarska nagrada Mesne zajednice „Stari odbor“, Zlatni i Srebrni javorov list Saveza izviđača Srbije, Zlatna značka Crvenog krsta Srbije. Nosilac je i crkvenog čina ipođakona.
D. Janojlić
