Људи и догађаји: КОНЦЕРТ ЗА КОРЕОГРАФА
-Миле Барјактаревић обележава два јубилеја: 35 година рада у паланачком „Абрашевићу“ и пола века бављења фолклором
Културно-уметничко друштво „Абрашевић“ није могло на лепши начин да захвали кореографу Милету Барјактаревићу на свему ономе што је учинио и постигао у раду са фолклорном дружином. Њему у част приредило је концерт којим су истовремено обележена и два његова јубилеја: 35 година рада у најстаријем културно-уметничком друштву Смедеревске Паланке и пола века бављења фолклором.
Барјактаревић је у „град вагона и киселе воде“ дошао 1964. године. У брзо се учланио у Одред извиђача „Гоша“ при коме је тада деловала и културно-уметничка група у којој су слободно време трошили Љубивоје Миљковић, Слободан Тодоровић, Милоје Милекић и др. Спремали су приредбе и гостовали по околним селима.
-Ја сам тада по мало певушио, најпре у Водицама, родном месту моје мајке Лепосаве – износи Барјактаревић. – Чак сам и глумио, али сам мање играо. У Великој Плани у којој и данас живим, у време када сам био основац, као да је било забрањено облачити народну ношњу, што су изгледа неки моћни људи тог времена сматрали националистичким чином! Срећом, 1970. године, када сам се вратио из војске, у извиђачкој организацији још је радила група која је неговала културни аматеризам. Пробе је редовно одржавао Славко Митровић и тада је некако почело обнављање Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ уз свесрдну помоћ Завичајног клуба студената.
Барјактаревић се присећа да је тада са школским другом Живомиром Митровићем почео да води фолклорну секцију. Она је радила при Савезу извиђача и звала се „Момир Гајић“, а учествовала је на Шестим сусретима Савеза извиђача Југославије на Петровој Гори и Сусретима извиђача у Дечанима 1977. године. Све се то дешавало у време кад је покренута иницијатива за обнову „Абрашевића“ и формирање Дома омладине у Великој Плани. Али како је тешко бити поп у свом селу, неколико играча и играчица је прешло у Културно – уметничко друштво „Гоша“ које је било у фази реоснивања.
Наш саговорник се са задовољством присећа „златног времена“ аматеризма и гостовања у иностранству. Године 1979. била је веома успела турнеја у Немачкој. За наше раднике изведен је допадљив програм у Дрездену, Лајпцигу и Браденбургу. На програму је била и позоришна представа „Шамар“ у режији Бранка Плеше у којој је главну улогу имао његов син Горан. Свирало се и певало, а за Дан младости у Источном Берлину КУД „Гоша“ је извео програм који је одушевио тамошњу публику.
Барјактаревић прича и о томе како је упловио у „фоклорне воде“. На једном семинару за руководиоце фолклора, који се одржавао у Културно-уметничком друштву „Бранко Цветковић“ у Београду, где су предавачи били Драгомир Вуковић Кљаца, Вера Ристић и Деса Ђорђевић, упознао је једну старију госпођу, која је уочила колико се он интересује за фолклор и да стално нешто записује. Он је тада помагао, односно показивао како се игра једна од тежих игара која се зове „Косо моја“. Како га је запазила као доброг играча, упитала га да ли би био вољан да похађа Југословенску школу фолклора у Загребу. Позив је прихватио и касније сазнао да је то била професорка Бранка Котуровић, шеф Катедре за игре на београдском Факултету физичке културе.
Наредних десетак година је редовно одлазио на летње семинаре на Крк, али и на острво Бадија близу Корчуле. Очекивао је да ће доћи до споразума југословенских република да ови семинари прерасту у Југословенску академију фолклора, што се и десило.
-Добили смо индексе, слушали предавања, одржавали вежбе и полагали испите – прича Барјактаревић. – Ја сам чак добио и тему за дипломски испит. Гласила је: Игре и обичаји православних Рома. Имали смо предмете, као што су историја игре, културне карактеристике игре, плесно писмо, дечје игре, плесне играчке зоне Југославије… А зоне су Алпска, Панонска, Јадранска, Динарска, Моравска и Вардарска. Руководилац Академије био је покојни Иван Иванчан, а њен организатор Културно-просветни сабор Хрватске. Све су републике дале своје предаваче и то за сваку зону, затим етномузикологе, етнокореографе, етнологе за костим, демонстраторе игара и њихове помоћнике. Све је било лепо замишљено, радовали смо се сусретима, записивали смо, просто су нас били „инфицирали“ истраживањем фолклора на терену, а онда је почео рат… Србија је добила своју Школу фолклора на Педагошком факултету у Кикинди на којој је, рецимо, дипломирао наш Марко Трајановић, који сада ради и специјалистички испит.
Барјактаревић је од 1980. године у „Абрашевићу“ који је и његово матично Културно-уметничко друштво у коме је урадио многе кореографије: Македонију, Западну Србију, Шумадију и Поморавље, игре из Тимочке Крајине, Банат, седељке на Космају, игре са Рудника, Јасеничко прело, обичаје везане за одлазак у војску и рат, игре из Горењске Словеније… Осим њих, увежбане су, али још нису доведене до краја игре из Подравине, Срема, ромске и још неке друге. Кореографским послом бавио се у културно-уметничким друштвима у Великој Плани, где је урадио Плањанску свадбу, која се састоји од више кореографија и регистроване су у Министарству културе, које је за то издвојило и значајна средства, затим Варошке игре и европску игру „Мазурка“. У Смедеревској Паланци, за потребе омладинске организације, радио је Бранково коло с великим бројем парова из свих културно-уметничких друштава општине и сплет игара Југославија. Био је ангажовани и у Културно-уметничким друштвима „Филип Вишњић“ у Рачи Крагујевачкој, „Раде Марковић“ у Сараорцима, „Вуја Поповић“ у Азањи, „Милоје Поповић Ђак“ у Кусатку, „Рудник“ у истоименој вароши…
За досадашњи рад стигла су и вредна признања: Златна значка КПЗ Србије, Октобарска награда Смедеревске Паланке, Мајска награда омладине, Октобарска награда Месне заједнице „Стари одбор“, Златни и Сребрни јаворов лист Савеза извиђача Србије, Златна значка Црвеног крста Србије. Носилац је и црквеног чина ипођакона.
Д. Јанојлић