ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Друштво

Гастарбајтерски дани Живослава Жилета Савића из Кусатка: СА ЦРВЕНИМ ПАСОШЕМ У НАТО ОБЈЕКАТ

IMG_1196Гастарбајтерски дани чине најзначајнији, могло би се чак рећи, најлепши део у животном  мозаику Живослава Жилета  Савића. Био је тек закорачио у друштвени живот родног Кусатка кад се указала прилика да крене у „бели свет“ и уновчи знање стечено у Индустријској школи „Гоша“. Тада је већ имао радно место у највећем радном колективу Смедеревске Паланке, али  га је било обузело незадовољство што поједини руководиоци форсирају кадрове са стране, а занемарују квалитет завичајних људи.

Још од „малих ногу“ истицао се у пионирској, а потом и у омладинској организацији. Са 17 година примљен је у Савез комуниста. Био је пун ентузијазма и младалачке енергије. Све то снажило је његово сељачко-радничко порекло. Упорно је тражио свој пут, а шансу је видео у одласку „преко гране“. У то да ће му у иностранству бити добро уверавало га је сазнање да су тамо успели неки његови познаници, који нису поседовали ни звање ни знање.

Да оде у Немачку помогао му је друг из детињства. Захваљујући њему стигао је у Лозбург, у Фабрику за шприцање пластике. Тамо је отишао без знања немачког језика, али са гарантним писмом у џепу и приметним страхом како ће се снаћи у туђој земљи. На пут наде кренуо је на св. Јована 1970. године.

-Путовање је било тешко и депримирајуће – сећа се Живослав Жиле Савић.- Воз је био дупке пун наших људи за које је у том моменту Немачка била обећана земља. Мене је лично све то подсећало на ратне транспорте интернираца у нацистичке и заробљеничке логоре. Композицију су кроз Аустрију вукле две локомотиве. Бојао сам се како ће ме тамо прихватити, али сам се страха ослободио чим  сам ушао у фирму. У њој је све било на свом месту, као у најбољој апотеци.

fdfУ подели посла, а тамо сам стигао с већом групом радника, мене су одабрали да радим у контроли.

Понуђени посао није са одушевљењем прихватио. Преко Немца, господина  Феста, који је у Југославију долазио да ангажује раднике, покушао је да објасни како је у Лозбург дошао да ради, а не да шефује и надгледа друге. Хтео је заправо да каже како би за машином имао већу зараду, а рационални Немац је одмахнуо руком и рекао да се не брине, јер се овде плата одређује према залагању и свеукупном доприносу јачању фирме. Био је задовољан послом и зарадом.

-После пола године рада и боравка у Немачкој добио сам позив да се јавим нашем Конзулату – прича нам наш саговорник. – Отишао сам и присуствовао састанку  активиста за координацију са југословенским радницима. Био сам најмлађи међу њима. Пажљиво сам саслушао упутства и, морам признати, да сам се изненадио кад ми је речено да се овде делује „у партизанским условима“. Касније сам тек схватио зашто је то тако. Наиме, у том делу Немачке било је пуно усташа,а ја сам себе сматрао великим Југословеном.

cccccНајпре је формиран вишенационални Фудбалски клуб „Ракета“, а потом и Културни центар СФРЈ са седиштем у Штутгарту, који је обједињавао све активности „југовића“ на подручју Беден-Винтерберга. Упоредо с тим отворена је и Допунска школа – Одељење у Фројндештату, чији су ђаци, деца наших радника, учествовали и у многим  културним дешавањима. Почела је да ради и Школа за одрасле за доквалификацију и професионално оспособљавање наших људи. Тада су се обележавали и државни празници, а Савић се сећа да су прослави 29. новембра – Дана републике, 1976. године присуствовали и високи  званичници:  председник  Савезне конференције ССРН Иван Збашник и председник синдиката Југославије Шиме Кроња.

-Учествовао сам и у  акцији уписивања зајма – износи Савић.-  То ми је, а верујем и другим активистима, био један од тежих задатака. Требало је ући у сваки стан и нашим људима објашњавати циљ да зајам успе. Слично је било и са убеђивањем наших грађана да се учлане у Титов фонд за стипендирање младих талената у домовини.

Упоредо с друштвеним активностима ангажовао се да нађе посао у некој производној  фирми, где би више зарађивао. Конкурисао је да ради као цевни бравар у фирми „Пресијаг“, којој је била поверена репарација НАТО нафтовода Кил – Тибинген. Било му је поверено да формира групу са задатком да ваљано обаве посао на терену и поврати углед фирме у Швајцарској.

– Био је то за мене велики изазов – не таји Живослав Жиле Савић.-Нашао сам се пред дилемом кога да одаберем за тај посао од радника на располагању. Већ на старту сам знао да морам оправдати указано поверење, а то је значило да се никако не смем ослонити на наше људе. Толико сам тиме био опседнут да сам чак и сањао како састављам екипу. Сан ми је, наиме, највише и помогао. Кад сам се једног јутра пробудио, био сам изузетно срећан јер ми је у сну сугерисано да за посао у Швајцарској  за завариваче одаберем једног Енглеза и једног Француза, за бравара Корејанца, а за возача Турчина. Ја сам био пети члан тима. Кад сам то саопштио свом надређеном, био је више него задовољан. Посао је завршен у року и ја сам тада „процветао“.

Савић нам са задовољством ставља на увид платну листу из његових „немачких дана“. Тако из изворног документа сазнајемо да је једног месеца имао зараду од 25.700 марака!  Изненађење, наравно пријатно,  било је кад је казао да су радници које је предводио имали плату од чак 40.000 немачких марака.

IMG_1198Из Немачке се 1983. године вратио у „Гошу“.  Запослио се у Фабрици редуктора која је тада освајала технологију немачке фирме „Ајкоф“. Њеном пословодству заправо био је потребан неко ко добро говори немачки језик. На том послу се није много задржао. Вратио се у  Немачку, али не у фабрику већ у један хотел у Штутгарту, где је прво обављао послове економа. Онда су дошле несретне деведесете године и једно јако тешко време, нарочито за Србе. Данас као пензионер живи у Кусатку. Пријатељима често прича о раду и боравку у Немачкој. Један догађај из тих дана је посебно упечатљив.

Догодило се да је требало да ради у једном НАТО објекту у Килу.

-Како да уђем тамо кад немам  дозволу? – обратио се шефу.

-Теби, Савићу, дозвола не треба! – казао је Немац.

-Како не треба?  – зачудио се Савић.

-Црвени пасош је твоја дозвола – био је директан Немац.

И заиста, било је тако како му је претпостављени казао. На улазу је показао југословенски пасош и врата НАТО објекта за њега су била отворена.

Д. Јанојлић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *