Мој друг из оних дана и година, Тони Монтано, био је људина и ”соло драјвер”, у сталном сукобу са животом. Био је потпуно сам и, верујем, у неком личном обрачуну са животом, и када га је напуштао.
Умро је, иза затворених врата, у столици, сам у ”свету који не воли самоћу”.
Ваљда је таква судбина необичних.
А Тони је био више од обичности. Много више.
Имао је своју визију и успомене које су и наше.
Само велики имају сећања која многи памте.
Тони је био музичка звезда у некадашњој великој држави. Могао је да буде и на трону, имао је то ”лудило”, имао је мозак за вечност.
Али, није му се дало да прегази ”Рубикон” својих принципа и скренуо је у маглу.
Гост Паланчана био је бар три пута у организацији КМ екипе и једном на бини у пешачкој зони.
Један такав опичени догађај у коме је био баш ”свој на своме” описао сам и у књизи о тим временима, која ће, надам се, једном бити довршена и пуштена у етар.
Свакакве лудорије, седељке и сусрете сам прегурао са њим по престоничким клубовима, кафићима и кафанама… Био је провокативан и магнет за невоље – са хепиендом.
Неких касних деведесетих, сударили смо се, сасвим случајно у СКЦ-у и то је био наш последњи сусрет.
А данас, вест о његовом одласку са животног стејџа, затекла ме је хиљадама километара далеко на вулканском камичку усред Пацифика.
И нема суза, чак ни туге.
Није он био тип кога би требало испраћати тако.
”Перач прозора” је само, коначно, прегазио ”Рубикон”, и уписао се у вечност.
На пут без повратка отишао је још један наш суграђанин. Умро је Лазар Петковић – Крчединац. Дошао је из равнога Срема и у Смедеревској Паланци провео највећи део живота. Ту је основао и породицу и више година провео на раду у Пољопривредном комбинату „Шумадија“ у коме је био ангажован на више послова. Поред осталог, неко време је продавао и хлеб у киоску код Цркве. Био је то и својеврсни културни центар, јер је Лазар ту окупљао људе из културе, медија и других области живота.
Неизмерно је волео родни Крчедин и у њега радо одлазио кад год су му то животне прилике дозвољавале. Тамо је водио и своју дивну децу, али и многе спортске раднике и своје пријатеље. Успостављао је и културне везе, речју био је посвећен завичају и његовим људима. Отуда се враћао пун лепих утисака и увек са жељом да се поново обре у свом Крчедину који је постао и саставни део његовог имена и презимена.
Био је, уз остало, и вредан спортски радник. Највише у фудбалу, али се опробао и као делилац правде на спортским теренима. Запажен је и његов рад у култури града, нарочито у Културно-уметничком друштву „Абрашевић“. Оставио је траг и у „Експресовој“ Лиги смеха, где је био и капитен екипе Турнира духовитости који се одржао под слоганом „Смех на свој цех.“ И свуда је, у сваком послу и у свакој активности у области културе, било места и за њега, нашег Лазу Крчединца.
Био је и члан редакције ”Паланачких” са сталном рубриком ”Вицотека др Смеха”.
Металац по струци показао се и као одличан мајстор у дрвопреради. Приличан део дана проводио је у својој кућној радионици у којој је израђивао разне производе од дрвета. Њихова употребна вредност посебно је добродошла у цвећарству. Често се могао видети на Градском тргу где их је продавао суботом. Ту се сретао с пријатељима разговарао, обелодањивао своје идеје у вези с перспективом породичног бизниса. У много кућа, не само у Смедеревској Паланци, налазе се његових руку дела.
Реткост је била срести се с њим, а да не каже и по коју реч о свом унуку Димитрију. Чинио је то с поносом и неограниченом радошћу. Наследник лозе је и био смисао његовог живота који се, ето, прекинуо у трену и кад се нико од оних који су га познавали и с њим били пријатељи, ни у сну није надао. У сваком случају, његов одлазак у пределе вечности, велики је губитак за све. Чак и рајско насеље слаба је утеха за његову породицу и пријатеље. Свећа његовог живота догорела је кад је још могао живети, стварати и радовати се.
У Понедељак је у родном Лапову сахрањена Зорица Голубовић. Била је новинар РНО „Јасеница“ у Смедеревској Паланци, дописник београдског дневно листа „Вечерње новости“ и сарадник више листова и часописа. Рођена је 1950. године у Лапову. Завршила је Вишу педагошку школу и Школу новинарства Удружење новинара Србије. У Радио „Јасеницу“ дошла је из Крагујевца где је сарађивала у тамошњем листу „Светлост“. Била је сарадник листа Индустрије опреме и возила „Гоша“ у којој је имала сталну рубрику „Ветерани говоре“. У РНО „Јасеница“ прошла је сва новинарска звања: од новинара сарадника до главног и одговорног уредника листа „Јасеница“. Пензионерске дане, после дуге и плодне каријере, проводила је у Лапову. Објавила је књигу о Паланчанину, познатом композитору Божидару Трудићу. Њен живот завршио се у једној од београдсских болница. Почива у породичној гробници са оцем и мајком.
Најбрже путују лоше вести. Једна таква пронашла ме је преко пола света.
Умро је Зоран Станошевић Станке, некадашњи колега, саборац, другар из многих седељки и паланачких пустоловина.
Чуо сам, летос у завичају, да је тешко оболео, али није ми се дало да скроз поверујем у то.
Некако је личило на њега да то превазиђе.
Да превари опаку бољку.
Није успео.
И престижу се сећања.
Стојимо у ћошку, за шанком КМ-а.
Пун пријатеља и чаша је наш сто у ”Рок ину”.
На тераси његове недовршене куће ишчекујемо ”томахавк”.
Хватамо ракове на сланиницу, на Кусадачком.
Заједно смо на неким бинама у преломним временима…
Нека остане записано, Зоран Станошевић био је кошаркаш и тренер у локалном клубу ”Младост”, глумац у Градском аматерском позоришту, страствени пецарош. Двадесетак година радио је у Јавном радио дифузном и новинском предузећу Јасеница. Почео је осамдесетих година прошлог века у омладинској радио емисији, а упоредо се развијао у радијском и писаном новинарству. Почетком двехиљадитих, био је и уредник листа ”Јасеница”. Пар година касније заједно смо основали независни Радио Паланка ФМ који је радио кратко али оштро. По престанку новинарске каријере преселио се у Београд и неко време радио у фирми за изградњу и одржавање приватних базена. Последње радно ангажовање било му је на путничком броду – крузеру.
У својој животној револуцији био је ”члан анархокомунистичке либералне партије”, ако се добро сећам.
За мене, од свега, био је највише глумац. Врхунски.
Не, не мислим само на сцену, на којој је био сјајан. Мислим на живот.
Сигуран сам да ће и тамо, где нема ничега, он створити своје позориште.
У 71. години преминуо је Мирослав Михајловић – Мики Шест, некадашњи фудбалер паланачке ”Младости”, а потом и тренер у ”Младости Гоша”. Носилац је више спортских признања и награда.
Био је веома активан у јавном, друштвено политичком животу, као одборник у СО, а успешно је обављао и одговорне послове у паланачким јавним предузећима.
Сахрана Мирослава Михајловића биће 20. октобра у 12 часова, на Старом гробљу.
На прву годишњицу смрти музичара и професора музике Бојана Исаиловића, у име сећања на њега, у паланачком ”Панк рок кафеу” одржан је концерт на коме су наступили познати музичари из Смедеревске Паланке Паца, Воја, Ђема, ”Кригери”, Даца Маца, његов пријатељ Дејан Јелисавчић из групе ”Каризма” у којој је свирао и други гости.
Бојан Исаиловић преминуо је 9.октобра 2021. године.
Поводом смрти проф. др Радмиле Милентијевић, која је и Почасна грађанка наше општине, Општина Смедеревска Паланка и Месна заједница Влашки До приредиће комеморацију која ће се одржати у њеној задужбини у Влашком Долу, у суботу, 24. септембра, у 18 часова. Поред богате научне каријере Радмила Милентијевић била је и велики хуманиста и дародавац. Памтићемо је по залагању за очување културе, вере и традиције нашег краја и као великог ктитора. Позивамо грађане да присуствују комеморацији и одају последњу почаст проф. др Радмили Милентијевић у Влашком Долу, месту где је рођена.
После кратке и тешке болести, преминуо је Драган Вујановић, уметник и истакнути културни радник из Смедеревске Паланке.
Драган Вујановић рођен је 1964. године. Још као гимназијалац био је активни члан Фото-кино клуба „Јасеница“. Као аутор кратких филмова и уметничких фотографија учествовао је на републичким фестивалима и изложбама. Такође, стварао је и излагао радове настале у различитим ликовним техникама, од цртажа до скулптура (изложба Вујановићевих ликовних радова, у сарадњи са још једним аутором, била је први ликовни догађај у Галерији модерне уметности, колективно је излагао и са ДЛС „Вуксан“). Бавио се и карикатуром, а његове сатиричне фотомонтаже објављиване су у угледним београдским новинама и часописима. Аутор је плаката за многе културне манифестације и позоришне представе.
Као руководилац Канцеларије за младе у Културном центру, Драган Вујановић је подстицао и реализовао различите видове стваралаштва. Под његовом управом деловао је фото-студио, радионица која је годинама организовала веома запажене изложбе фотографија младих аутора. Вујановић је утемељио, обликовао и визуелно уређивао омладински часопис, организовао многа едукативна предавања из области фотографије, видео-технике, екологије, медицине и етике; осмислио и уделовио бројне округле столове, пригодне културне манифестације, позоришне перформансе и мултимедијалне представе. Посебну пажњу посвећивао је неговању филмске културе, организујући пројекције најзначајнијих кинематографских остварења („Биоскоп Канцеларије за младе“), и разговоре о уметничким филмовима. Као искрени ентузијаста у култури, Драган Вујановић је подржавао сваки вид стваралаштва, посебно када је реч о младим и неафирмисаним ауторима, којима је помагао на различите начине, организационо, искуством и саветима.
Иза Драгана Вујановића остала је огромна рукописна заоставштина – песме, приче, романи, нацрти за романе, есеји и записи, као и мноштво фотографија – како уметничких, тако и оних које представљају праву малу хронику живота у нашем крају.
Сахрана Драгана Вујановића обавиће се на гробљу Каменац у Смедеревској Паланци, у среду, 17. августа у 12 часова.
Вест да је у уторак, 7. јуна, преминуо Душан Миловановић, историчар уметности и музејски саветник, растужила је, осим његове породице, читаву српску културну јавност.
Рођен 31. маја 1947. године у Милошевцу, Општина Велика Плана. Основну школу и гимназију завршио у Смедеревској Паланци и дипломирао 1975. године на Филозофском факултету у Београду, на катедри за историју уметности. Радио на Студију Б, а од новембра 1976. године био је стално запослен као музејски саветник у Музеју примењене уметности у Београду, до пензионисања, маја 2014. године. За Хиландарски одбор САНУ, између 1977. и 1998. године, водио Екипу истраживача ризничког материјала у Хиландару и на Светој гори, да би се од прикупљене грађе публиковано преко 40 радова, а 2008/09. реализована монументална изложба под називом Хиландарске ризнице у Музеју примењене уметности, са двотомним каталогом. Одржао је преко две стотине предавања о Хиландару, историји, примењеним уметностима у референтним институцијама у земљи и иностранству. Сарадник је већег броја српских научних, стручних и патриотских институција у Србији, Српским земљама, у Расејању и иностранству. Рецензент многих стручних, научних и литарарних радова.
Одлазак аутентичних личности готово филмских биографија и класичног образовања што су дотицале из сиромашне четврти провинције, а касније велеградских универзитата, светских музеја, па богами и такође несталих кафана, ненадокнадив је губитак како за нашу културну и уметничку сцену, тако и за живот сам по себи. Заиста некада није тешко сву субјективност према човеку сместити у страну и с осмехом на лицу, и вером у вечни живот, загледати се у све оне странице живота које је, у овом случају, Душан Миловановић (1947 – 2022.), историчар уметности и музејски саветник, успео да „напише“. Од самих почетака он се „љуљао“ између своје две велике љубави – телевизије, испрва на Студију Б, и историје уметности – односно Музеја примењене уметности у коме је провео читав свој радни век. Велико искуство што се у оно време стицало на радиу и телевизији, требало је пренети на поље музејског рада, где је Миловановић имао част и привилегију да уз несумњиве бардова наше струке – попут Бојане Радојковић, или Добриле Стојановић и других – започиње своју каријеру. Касније ће радити супротно – велико знање и несумњив ауторитет из обалсти средњевековне уметности, особито оне с предзнаком „сакрална“ и „примењена“, преносиће на мале екране, успевајући да врло брзо постане „јавна личност“, ма како да посао којим се бавио деловао неинтересантно широј јавности. Управо тој публици, која је знала да га зауставља на улици, или прилази у порти Хиландара да се захвали на дивној емисији коју су имали прилике да гледају, остаће познат као помало ренесанса личност што стоји пред задужбином Св. Саве и Св. Симеона на Св. Гори и пред камером самоуверено говори о српској прошлости. Стручној јавности, с друге стране, остаће у сећању његове изложбе, почев од „крстова“, „сатова“, „савремене православне уметности“, „хиландарских ризница“, па све до „орнамената“ – изложбе о срењевековном орнаменту – која је дошла као круна његове каријере, и којом је, још једном, у смирај свог професионалног рада, померио границе на српском „музејском небу“ у начину презентовања културног наслеђа, али и и његове даље примене. У време када је свима препорука да своје вештине управљају према једној теми, или области, Душан је помало тврдоглаво одбијао да посегне за овом „методологијом“, на шта је заправо и имао право, будући да су његова знања, и осећај за уметност, превазилазила разне домете. Тако смо могли да га виђамо и као говорника на изложбама савремене уметности, коју је одлично осећао и разумео, па све до археолошких тема, што су будиле његову пажњу и подстицале његов вишедисциплинарни дух. Овенчан бројним наградама, од којих овде треба издвојити признање „Михајло Валтровић“ из области музејског прегалаштва, или „Вукову награду“ за допринос култури и уметности наше земље, те аутор студија које и данас представљају незаобилазну литератуту (Ризнице манастира Хиландара, Освежавање меморије), Душан Миловановић постаје својеврсна парадигма личности што је успела да за живота споји неспојиво, и да богатом каријером и ентузијазмом за радом до готово последњег дана постане узор свим млађим колегама, међу којима је и аутор ових редова, поносан што је био део Дулетовог света.
Припадници Полицијске станице у Смедеревској Паланци положили су венце поред спомен обележја колегама, који су изгубили животе током рата на КиМ 1999. године.
Током рата на КиМ погинули су полицајци Мирослав Михајловић, Небојша Нешић и Срђан Радосављевић.
Музичар Влада Никодијевић оснивач и члан некадашњих музичких група ”Рибели” и ”Мама Коко” умро је од последица можданог удара.
Као музичар радио је, поред осталих, и са Душаном Прелевићем и Дадом Топићем, а као тонац сарађивао је са светским музичким звездама приликом њихових концерта у Дворани Сава центра у Београду.
Након дуге болести, у 68. години, преминуо је Мирослав Јозић пензионисани професор српског језика и књижевности. Инвалидску пензију дочекао је на радном месту библиотекара у Паланачкој гимназији.
Објавио је више књига, а хонорарно је сарађивао и у Градском аматерском позоришту, ТВ ”Јасеница” и ”Паланачким новинама”.
У ближем окружењу Јозић је био познат и као одгајивач цвећа и произвођач ракије шљивовице.
Сахрана ће се обавити 1. јануара у 12 часова на Новом гробљу у Каменцу.
У 91. години преминула је Нена Радуловић, ауторка пет збирки песама, романа „Мушкарача“ и збирке прича за децу „Невенчице“.
Била је члан Књижевне заједнице Југославије, Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво и сарадник листа „Политика“ у додатку за децу.
Међу оснивачима је Књижевног клуба „21“.
Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда.
