Отишао је ”Перач прозора”

Мој друг из оних дана и година, Тони Монтано, био је људина и ”соло драјвер”, у сталном сукобу са животом. Био је потпуно сам и, верујем, у неком личном обрачуну са животом, и када га је напуштао.

Умро је, иза затворених врата, у столици, сам у ”свету који не воли самоћу”.  

Ваљда је таква судбина необичних.

А Тони је био више од обичности. Много више.

Имао је своју визију и успомене које су и наше.

Само велики имају сећања која многи памте.

Тони је био музичка звезда у некадашњој великој држави. Могао је да буде и на трону, имао је то ”лудило”, имао је мозак за вечност.

Али, није му се дало да прегази ”Рубикон” својих принципа и скренуо је у маглу.

Гост Паланчана био је бар три пута у организацији КМ екипе и једном на бини у пешачкој зони.

Један такав опичени догађај у коме је био баш ”свој на своме” описао сам и у  књизи о тим временима, која ће, надам се, једном бити довршена и пуштена у етар.

Свакакве лудорије, седељке и сусрете сам прегурао са њим по престоничким клубовима, кафићима и кафанама… Био је провокативан и магнет за невоље – са хепиендом.

Неких касних деведесетих, сударили смо се, сасвим случајно у СКЦ-у и то је био наш последњи сусрет.

А данас, вест о његовом одласку са животног стејџа, затекла ме је хиљадама километара далеко на вулканском камичку усред Пацифика.

И нема суза, чак ни туге.

Није он био тип кога би требало испраћати тако.

”Перач прозора” је само, коначно, прегазио ”Рубикон”, и уписао се у вечност.

Дејан Црномарковић