ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

IN MEMORIAM

НА ВЕСТ О СМРТИ ЛАЗЕ КРЧЕДИНЦА

На пут без повратка отишао је још један наш суграђанин. Умро је Лазар Петковић – Крчединац. Дошао је из равнога Срема и у Смедеревској Паланци провео највећи део живота. Ту је основао и породицу и више година провео на раду у Пољопривредном комбинату „Шумадија“ у коме је био ангажован на више послова. Поред осталог, неко време је продавао и хлеб у киоску код Цркве. Био је то и својеврсни културни центар, јер је Лазар ту окупљао људе из културе, медија и других области живота.

Неизмерно је волео родни Крчедин и у њега радо одлазио кад год су му то животне прилике дозвољавале. Тамо је водио и своју дивну децу, али и многе спортске раднике и своје пријатеље. Успостављао је и културне везе, речју био је посвећен завичају и његовим људима. Отуда се  враћао пун лепих утисака и увек са жељом да се поново обре у свом Крчедину који је постао и саставни део његовог имена и презимена.

 Био је, уз остало, и вредан спортски радник. Највише у фудбалу, али се опробао и као делилац правде на спортским теренима. Запажен је и његов рад у култури града, нарочито у Културно-уметничком друштву „Абрашевић“.  Оставио је траг и у „Експресовој“ Лиги смеха, где је био и капитен екипе Турнира духовитости који се одржао под слоганом „Смех на свој цех.“ И свуда је, у сваком послу и у свакој активности у области културе, било места и за њега, нашег Лазу Крчединца.

Био је и члан редакције ”Паланачких” са сталном рубриком ”Вицотека др Смеха”.

 Металац по струци показао се и као одличан мајстор у дрвопреради. Приличан део дана проводио је у својој  кућној радионици у којој је израђивао  разне производе од дрвета. Њихова употребна вредност посебно је добродошла у цвећарству. Често се могао видети на Градском тргу где их је продавао суботом. Ту се сретао с пријатељима разговарао, обелодањивао своје идеје у вези с перспективом породичног бизниса. У много кућа, не само у Смедеревској Паланци, налазе се његових руку дела.

Реткост је била срести се с њим, а да не каже и по коју реч о свом  унуку Димитрију. Чинио је то с поносом и неограниченом радошћу. Наследник лозе је и био смисао његовог живота који се, ето, прекинуо у трену и кад се нико од оних који су га  познавали и с њим били пријатељи, ни у сну није надао. У сваком случају, његов одлазак у пределе вечности, велики је губитак за све.  Чак и рајско насеље слаба је утеха за његову породицу и пријатеље. Свећа његовог живота догорела је кад је још могао живети, стварати и радовати се.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *