На вест о смрти Живана Палића Пакса
Данас је до мене стигла тужна вест да је у свом стану у Смедеревској Паланци умро Живан Палић Пакс, вероватно последњи југословенски хипик.
Недавно је напунио 78 година, и био у одличној форми, још летос сам га виђао на бицикли по паланачким улицама. Последњи пут смо разговарали у августу пред мој одлазак у Дакар, и шалили се управо на тему његове виталности и година које су пред њим. У том разговору додао сам му још десетак унапред, а потом како му се прохте.
На жалост, нећу га видети следећег лета.
Упознали смо се пре више од четири деценије, на хрватском приморју, у Ровињу у кампу Поларис, где сам летовао са друштвом, а он радио у киоску ”Вјесника” са Дућом, такође хипиком са паланачке Колоније, који дуго живи у Немачкој. У златно југословенско време, приморје је било препуно западњака, посао је цветао, а њих двојица ”пуни као брод”. Не могу да заборавим да су у киоску имали две велике картонске кутије, у једну стављали пазар за ”Вјесник”, а у другу свој бакшиш. И њихова је увек била пунија.
Много је анегдота и занимљивих прича у вези са њим и његовим аутентичним животом хипика. У годинама које је провео у Холандији, Немачкој и ко зна где још, живео је и у хипи-комунама, правио и продавао накит, али увек се враћао у Паланку, у свој станчић преко пута бензинске пумпе на Колонији.
Последњих година стигле су пензије из неколико ЕУ држава, и уселио се у комфорнији стамбени простор.
Имао је безброј лепршавих, углавном неостварених идеја, а последњи такав пројекат који је желео да реализује на плацу који је пазарио негде према паланачком жутом песку био је тениски терен са линијама од белог цвећа.
У свакодневном животу био је у свему уздржан, у његовом хипи-кодексу била је дозвољена трава, никад хероин, а мало више алкохола попио би само у октобру за рођендан.
Био је младалачког духа и размишљања, и у зрелијем животном добу, и то га је носило.
Није имао потомке и у поље цвећа, где одлазе деца цвећа, испратиће га Иван Цуја и пријатељи.
Из ове даљине додајем томе подигнута два прста, поглед у небо и последњи поздрав:
-Peace, Papino…, peace!
Дејан Црномарковић