Сусрет у Смедеревској Паланци с најстаријим српским хипиком: ПАКСОВ ЖИВОТ У ХИПИ КОМУНИ

-Кад би сада почињао живот, ишао бих истим путем – уверава нас Живан Палић Пакс

 

Живан Палић Пакс је некада шпартао Европом. Важи за најстаријег српског хипика. Ових дана је у Смедеревској Паланци прославио 70. рођендан. Ту се и скрасио. Ускоро се усељава у нови стан. Задовољан је оним што је радио у прошлости. Кад би сада почињао живот из почетка, ишао би истим путем.

-Може се рећи да сам доајен хипика. Ја бар не знам да у ближој и даљој околини постоји неко чија је животна биографија слична мојој. Да, био сам и остао хипик – прича нам.

А како је све почело? Вели да се то десило случајно. О томе говори с носталгијом у гласу, али прибрано и одмерено.

Бележимо:

-Све је почело сасвим случајно. Кад се родио хипи покрет ја сам отишао у иностранство. Прва станица била ми је Немачка. Онда сам прешао у Холандију. И ту ме је срећа хтела. Бар ми се тако чини сада када сабирам успомене са вишедеценијске дистанце.

Хипи комуне су, предочава, дошле касније.

-Живео сам, као и други из хипи покрета, у парку – подсећа. – Имао сам врећу за спавање. И то је било довољно. Нико нас није дирао. То је тада било јако популарно. У покрету су били хипици из целог света.

У почетку се с њима , износи Пакс, споразумевао на немачком, затим на француском, а касније на језицима света.

-Наш заједнички циљ био је један: да не радимо и да уживамо у музици.

-Ми нисмо били против капиталистичког система, али јесмо против израбљивања радника – објашњава.- Сматрали смо да се може живети од музике, неке игре и томе слично…

-Па је ли то било  могуће? – питамо.

-Могуће, како да не – одговара самоуверено.

-Можете ли то мало појаснити?

-Видите, свет је подржавао те наше идеје – наглашава. – На               пример, кад год је ко стопирао, обавезно су људи заустављали своје возило и пристајали да нас возе без пара. Шта више, чак смо добијали и по неку пару, бар је такво моје искуство. Хипици су ауто-стопом ишли масовно.

-Значи, препознавали су вас на путу?

-Да,  наше обележје били су дуга коса, џинс одећа…, неко је носио гитару, усну хармонику, или какав други музички инструмент – говори Пакс.

Лично је аутостопом пропутовао Европу: од Лондона до Истамбула. Каже да му је у Холандији било најбоље. Образлаже и зашто.

-Па то је либерална земља. У њој је све било дозвољено. Ништа, осим криминала, није било забрањено, фигуративно казано, чак ни вожња у контра правцу – каже.

-Да ли сте тамо нешто радили? – питамо.

-Како да не. Ја сам правио хипи накит. Низао сам перлице. То се носило око руке, врата… Добро се продавало. Могло је лепо да се живи од тога. Мој накит су куповали такорећи сви, не само хипици. Старији су, рецимо, куповали за своју децу, унуке…

Чега се најрадије сећа из тих дана? Каже да су му у трајном и пријатном памћењу остале хипи комуне, дружење, заједнички живот…

-Ми смо делили међусобом оно што смо имали – износи. – Међу нама није било „моје – твоје“. Не, то никако.

О хипи комунама каже:

-Кад је лето, живели смо у парку. Зиме смо проводили у старим, напуштеним кућама. У Холандији смо имали чак и воду и струју. Били су веома хумани према нама. Никад нам нису искључили струју или ускратили воду. У другим земљама није било тако. Рецимо, у Немачкој. Тамо су били строги и негостољубиви, као и данас. Енглеска је, опет, била прилично либерална, али ни једна земља као Холандија.

-Стиже ли хипи покрет до Србије? – питамо.

-Па…, јесте, мада овде није био пожељан. – Код нас кад виде неког с дугом косом, одмах га прогласе четником, поготово оне с брадом. Умишљали су да смо ми, хипици, против система…

Живан Палић Пакс је интензивно живео као хипик. У Холандији је живео до пензије. Радио је оно што и раније: правио је накит.

-Мене, па ни друге, нико није ометао, нити нам забрањивао продају на улици. Није то било тако лоше. Лепа слика – неко свира гитару, неко продаје накит. Али, то је било само неко време. После сам морао регистровати радњу и плаћати порез држави. И то сам радио све до повратка у земљу.

Животни пут га је довео на Крк. Ту се запослио као менаџер на броду. Продавао је туристичке аранжмане и дуго радио за загребачки „Вјесник“.

-Писали сте за новине?

-Не, не…, радио сам као продавац „Вјесникових“ издања најпре у биоскопу, па у хотелима „Дражица“ и „Палас“.  Говорим језике, па ми је сваким посао ишао од руке. Знате, говорим немачки, холандски, енглески, француски, италијански… И друге, али не тако течно као ове. На Крку сам имао редовну плату, плус проценат од продаје новина.

На Крку је провео десет сезона, дакле исто толико година. За то време је добро зарађивао и живео. Штавише, могао је и да улаже. Нешто од плате, више од хонорара, успео је да купи плац. Имао је у плану да сагради хостел. У то време у Југославији није било ни једног. Али, његову намеру осујетио је распад земље и рат.

-Срећом, био сам тај плац превео на себе, платио хрватској држави све дажбине, а скоро сам га продао и у Смедеревској Паланци купио стан – вели. – Имам пензију и колико толико уређен живот. Где год сам радио у иностранству стекао сам право на пензију. То питање још нисам регулисао у Хрватској. Она је у Европској Унији, има потписана сва документа, али их се не придржава.

Наглашава  да лепо живи, лагано и без проблема.

Напомиње да је рођен у Азањи.

-То је било игром случаја. Моја  мајка се тада задесила код бабе и деде. Иначе, отац ми је Азањац, а мајка Кусачанка. Шта још да кажем? Имао сам неких неприлика у фамилији. Због тога сам још у статусу подстанара. Али, и томе је крај. Чекам да се зграда прикључи на водовод и да пусте струју. Онда улазим у своју кућу.

И ту се завршава наш разговор с Паксом.

На заказани  интервју је дошао „у минут“. Вели да је у животу увек био тачан. Научио је да поштује своје, али и туђе време. И та прецизност је тековина његовог хипи живота.

Д. Јанојлић

 

–