ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: ГРГУР МИЛОВAНОВИЋ, РАТАРАЦ НА ЧЕЛУ ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ

Гргур Миловановић (Ратари 1842 – Београд 1924.), био је декан Велике школе и професор Правног факултета у Београду. Рођен је на св. Саву 1842., две године после смрти оца Панте, за оно време прилично писменог сељака. Мајка Ружица је потицала из Крњева од рода Хранисављевића. Буквар и часловац завршио је код учитеља  Стевана Абдића у Гроцкој, где му се мајка била преудала. Школовање је  1852. године наставио у гимназији, а издржавао се тако што је као ђак послуживао код једног од имућнијих београдских трговаца.

О Гргуру се у родном крају  годинама готово ништа није знало. Требало је да прође читав век па да се његовом животном биографијом позабави професор Милија Ђорђевић, некадашњи кадровик у „Гоши“, доцније професор у истоименој Техничкој школи и до краја радног века новинар у „Узору“ и коректор у Штампарији „10. октобар“.  Захваљујући њему међу живе Ратарце враћен је некадашњи професор и једно време декан Правног факултета. Био је личност блиставе каријере која је стално била у успону.

Његова биографија, како је то  написао Ратарац проф. др Александар Јовановић, може се разумети и као својеврсна „похвала упорности,  бистром уму и непрестаном раду у корист отаџбине.“ Животни пут Гргура Миловановића се у многоме подудара са настајањем и успоном младе српске државе.  Рођен је девет година после турског хатишерифа  књазу Милошу; и како подсећа професор Јовановић, у крајњем изводу у турској држави, живео у Кнежевини и Краљевини Србији, а умро у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

„Миловановићева биографија нам посредно пружа и неке од могућих одговора на ова питања како је био могућ тако брз  и темељит успон“ – пише професор Александар Јовановић. „Један од одговора крије се у односу државе  према својим најбољим ученицима и студентима.  Сиромашна земља није жалила новаца да би их слала на дошколовавање у иностранство и, према томе,  сасвим им је прецизно одређивала права и обавезе. Били су дужни да воде рачуна о новцу и да редовно извештавају министра просвете о ономе што су слушали и о наставницима који су им предавали.“

Милија Ђорђевић је, радећи на монографском делу о професору Гргуру Миловановићу, гласно проговорио  и о двоструком забораву  којим су „захвални“ потомци прекрили живот и дело овог знаменитог Ратарца.  Први пут су то учинили након његове смрти, у међуратном периоду,  због учешћа и осуде његовог сина пуковника Милана Миловановића на Солунском процесу 1917. године, а други пут после 1945.  јер је у књизи „О слободи штампе“, као и у приступном предавању одржаном на Великој школи још 1875.  рекао да анархизам, нихилизам и комунизам воде друштво у дивљаштво.

Професор Александар Јовановић, радећи на предговору Ђорђевићевој књизи, напоменуо је „да се  не може заборав Миловановићег имена објаснити само овим двема чињеницама, мада су оне несумњиво и у великој мери на заборав утицале. Изгледа да има нешто дубље од идеолошких разлога у природи наше културе што нам онемогућава да чувамо предачка искуства и да потпуно и ефикасно  (раз)решимо основне националне и друштвене недоумице које су срећнији народи на време резрешили. О томе је, такође, Гргур Миловановић говорио више пута, можда најпотпуније у приступном предавању.“

Професор др Зоран Стојановић, говорећи о Гргуру Миловановићу као професору и теоретичару кривичног права, један од разлога што је овај Ратарац заборављен „треба тражити и у томе што је после појаве радова Томе Живановића такорећи све што се пре тога дешавало пало  сасвим у сенку. Иако је допринос Томе Живановића  науци Кривичног права у Србији највећи, он не спада у осниваче те науке. То место припада тројици научника: Ценићу, Авакумовићу и Миловановићу. Не само да се та улога Гргуру Миловановићу не може озбиљно оспорити, већ је он, кад је реч о високошколској настави Кривичног права,  без сумње на првом месту.“

Неправду и празнину која данас постоји у погледу улоге и значаја Гргура Миловановића, како оцењује проф. др Стојановић,  отклониће књига његовог земљака Милије Ђорђевића. Иако она не може надоместити штампање његових предавања, она ће у великој мери допринети разумевању улоге коју је Гргур Миловановић имао као професор и теоретичар Кривичног права у Србији у време када је у њој настајала та наука.

Миловановић је у приступној беседи одржаној почетком септембра 1875. године навео да није лако бавити се науком и указао на метод намераваног предавања одржаног одмах после Указа о постављењу за професора катедре   Кривичног законика са поступком, а у присуству  министра просвете Стојана Бошковића. Из ширег излагања издвајамо:

„Из пространог кола наука, из венца окићеног богатим резултатима среће и благостања човековог рода, ми данас предузимамо изучавање науке, која је по природи својој један од најважнијих,  а по значају и вредности један  од најзнаменитијих цветова тога венца. О нежности, значају и вредности лако ћемо се уверити, чим се опоменемо,  да наука Кривичног права засеца у област приватног и јавног живота човековог,  засеца у области части човекове, дотиче се нежне родитељске љубави, деликатне брачне везе, засеца у област богодатног живота човековог, засеца у организам,  у тело и срце друштвеног живота…“

Из ових неколико реченица могуће је закључити степен његове књижевне писмености.  Читао је и много волео народну епску поезију. Песма о слепом Гргуру толико му се свидела да је на основу ње променио своје крштено име Григорије. Учинио је то не тражећи дозволу министра унутрашњих дела. Због тога његова сведоџба из Лицеја  гласи на име Григорија, а не на име Гргура  Миловановића.

У својој широј аутобиографији пише да се у Лицеј, у прву годину  права уписао 1859. године.  Дружина која је тада издавала повремени спис „Лицејку“ замолила га је да за њу напише један чланак правничке садржине.  Радо се томе одазвао и написао текст „Држава и Држављани“. Тадашњи цензор и ректор Лицеја  Коста Бранковић  предао је његов текст на оцену министру финансија, тадашњем заступнику Управитељу Просвете, који је забранио да се то, како је записао Миловановић, печати.

„Услед тога по одлуци дружине и по жељи самог ректора“ – пише у својој аутобиографији Миловановић – „отишли смо ја и Чеда Мијатовић Кости Цукићу да га молимо  за нужну дозволу или протествујемо против неоправдане забране. Примио нас је сасвим мирно, па саслушавши рекао: ви још треба да слушате и учите а не да већ пишете. После дужег говора рекао је да је углавном ово где се говори у чланку какав владалац треба да буде, одмах ће се замишљати кнез Мијаило у ленти…“

Школовање је наставио у Хајделбергу, где је на универзитету провео  четири семестра слушајући углавном важније предмете: римско, кривично право и државно право, а упоредо и судску медицину. Из Хајделберга отишао је на универзитет у Лајпцигу на студије  кривичног права код чувеног професора Вехтера, а ту слушао и предавања из економије и финансија код познатог професора Росера и хигијену код Реклама. Из иностранства је редовно слао извештаје о томе која је предавања и код кога слушао, као и којим се делима и писцима служио. Тако се у једном писму дотакао дела Либерова и неких његових мисли, које је доцније на српски превео  тадашњи претедент на престо, а доцније краљ Србије Петар Први Карађорђевић.

Вративши се у земљу предао је молбу министру правде за рад у државној служби, изричито у  судској струци ма где било. Тако је септембра 1865. постављен за писара друге класе у чачанском Окружном суду, где је имао задатак да води интабулационе књиге, наплаћује таксу и заступа државног правобраниоца у грађанским споровима и обавља послове  деловође при грађанским и кривичним споровима. Већ следеће године постављен је за секретара друге класе у Ужицу у коме је било тада преко суђење за кривце због хајдучије, која је у то време цветала у планинским и врлетним пределима ужичког краја.

Указом је 1866. године по потреби службе постављен за протоколисту у Министарству правде што му се није баш допало. После два, три месеца пребачен  је у  економско одељење министарства војног, како наводи у својој аутобиографији, поглавито због нужних уговора о набавкама и лиферацијама за војску, а потом је био одређен за заменика војног судског аудитора.

О томе пише:

„Ту сам тешких и мучних часова имао у подручју тадашњег начелника војске. Често смо долазили у сукоб при расправљању  кривичних случајева. Он је на прилику сасвим друге казне одређивао, а не оне које сам ја на основу кривичног закона и реферат наводио.“

Кад је 1868.  у Топчидеру погинуо кнез Мијаило, Гргур Миловановић је одређен за деловођу при ислеђењу у одсеку у коме је Марко Лазаревић, доцнији министар унутрашњих дела,  био иследник.

„Кнез Мијаило је у истини био вољен – и све је кипело и врило од мржње у народу према окривљенима, па у томе нису умногоме били слободни ни иследници ни деловође“ – наводи Миловановић у својој аутобиографији. „ Ја сам се у одсеку својем, са иследником трудио, да се извиђање чини:  sine ira et studio;  и рад овог одсека дао је повода Сими Ненадовићу,  окривљенику, да пролазећи поред канцеларије мога одсека у тзв. Пашином конаку узвикне пред светом који је тада био: „Ево браћо, овде се само строго по закону ради!“

После тог процеса Гргур Миловановић је унапређен  са 50 талира  за секретара прве класе у суду пожаревачког округа. Колико је посла имао у суду, толико га је било и ван суда. Са млађим и способним људима, успео је да оснује читаоницу и певачку дружину и покрене акцију за изградњу пруге од Дубравице до Пожаревца. Стално је говорио  да се мали народи, осим оружјем морају борити и пером, па је тако одржао пригодну беседу:

„Ако ме памћење не вара, на данашњи дан у суботу 4. фебруара 1804. године наши су се стари искупили у  селу Бањи испод планине Венчаца па заверили или да се ослободе или да изгину, изабравши себи за вођу Карађорђа.“

После те беседе 1871. године постављен је за судију окружног суда у Књажевцу. Био је тада, како је записао, још народни војник, редов у артиљерији, па се тако десило да је као судија с војском морао ићи пешке од Ластавичког Поља до Новог Хана.

„А како сам тада у грађанству и код чиновништва примљен и цењен, може се изводити отуда, што су ме,  кад сам  са женом услед указа кренуо из Књажевца за Београд, многи грађани и чиновници допратили на колима (а неки и на волујским) чак до Новог Хана, где су ме стараоци разних маса, па и удовице неке, сишав са околних висова, дочекали, да ме поздраве и испрате“ – стоји у Миловановићевој аутобиографи.

Те 1873. године постављен је за секретара друге класе у Министарству грађевина, уз унапређење  од сто талира годишње. Тадашњи министар Ранко Алимпић сматрао је да би Миловановић  „због нужних уговора између Србије и извесног друштва ради трасирања и подизања железничких пруга – што су неки саветовали познајући га – био добар избор.“ Ту се, пре свега имало у виду да је  био „ ваљан ђак у Германији и Француској.“

Гургур Миловановић  својим радом углавном је припадао Великој школи. У њој је радио пуних 28 година. За бурна времена у којима је он живео, то је био јединствен пример. У политичком вртлогу,  њега је као правника,  научника и одличног професора,  одржала на катедри висока свест о потреби да предано  служи позиву којем се предао. Био је исто тако и одличан васпитач. Он је осећао од колике је потребе улити у младе душе осећај правичности и патриотизма. Може се рећи да се његовом васпитном утицају има заблагодарити што су судије код нас имале онај велики осећај правичности и законитости. Миловановић је доживео да види  плодове свога рада. Доживео је да види како су генерације које он спремао, оствариле његову највећу жељу:  ослобођење и уједињење наших народа. Живео је тихо, скромно и повучено све док се 5. новембра 1924. његов живот није угасио у 81. години.

                                                                                                                                                                                                Драгољуб Јанојлић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *