Имали смо људе: МИЛУТИН СРЕЋКОВИЋ, ТУМАЧ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА ИЗ ФРАНЦУСКЕ 7

Милутин Срећковић (Глибовац 1934 –  Смедеревска Паланка 1995.) волео је  књиге колико и живот.  Почео је да их чита  чим је савладао азбуку. На почетку другог разреда основне већ је  прочитао оне које су говориле о Сибињанину Јанку и  Бановићу Секули. Однекуд  их је  набавила његова мајка, која је као и он била велики књигољубац.  Читала их је радо  њему и комшијама у вечерњим сатима. Кад  су до његових руку стигле  књиге о Марку, Милошу и  косовским јунацима већ је имао прилично читалачког стажа. Радо их је препричавао у друштву својих вршњака. О томе је  оставио  интересантан запис:

„Мој школски друг Милутин Влајин и ја расправљали смо једног дана да ли је Краљевић Марко имао стопало дуже од школске клупе у којој смо седели, и сложили смо се да је наша клупа била краћа од јунаковог стопала. А онда сам  нашао две `златне` књиге: о Робинсону и Дон Кихоту. Био сам нешто начуо о књигама у којима се  причало о Робину Худу и Томи Савијеру, распитивао сам се о њима, али их нико није био прочитао, знали су их само по насловима…“

У то време у Глибовцу књиге су биле реткост. Зато се јако обрадовао   кад је у војничком коферу комшије Рајка, открио двадесетак. Узимао је и читао једну по једну. За тај кофер везана је лепа занимљивост:

„На унутрашњој страни поклопца тог кофера, налазио се цртеж који је представљао  Рајков лик – рад неког његовог друга из војске – изведен оловком, једноставан и доста веран. Чика Рајко, фигура до појаса, има на глави српску шајкачу, а на себи кратку војничку блузу. Сваки пут кад би чика Рајко отворио кофер да ми пружи књигу, ја сам бацио поглед на цртеж и веровао  да гледам у дело неког великог уметника…“

Те књиге из чаробног  Рајковог кофера, свакако су битно утицале на њега да студира књижевност и већи део радног века проведе као професор књижевности у паланачкој Гимназији. У књизи „Немирења“, која је објављена  постхумно 2005. године, оставио је запис о многим људима који су живели и радили у Смедеревској Паланци као што су били сликари Драгољуб Вуксановић и Милован Михајловић, професори Радун Шошанић, Владимир Бакић, Милева Јосифовић, Радојка Марковић, Вера Бабић и  Војислав Бабић, лекар др Светислав Јелић и др.

Професор Срећковић позабавиће се и 70-годишњицом гимназије „Света Ђорђевић“, која је у години јубилеја још носила име свог ђака – првоборца који је погинуо у народноослободилачкој борби, рођеног у Баничини. За њу ће у пригодном тексту рећи да је била духовни центар града, његова жижа вредности у свим областима  рада и облицима културног и духовног живота. Одржаће, такође, и говор на централној прослави велике годишњице и тада подсетити да су све српске гимназије родом из Сремских Карловаца,  светог места наше духовности, где је рођена  прамајка гимназија 1719. године

„И наша гимназија кореном је са тог стабла и њена сврха била је и остала: да буде извор знања и расадник духовности младим генерацијама, да буде моћна  оплодна ћелија из које се отвара непрегледни хоризонт универзалног, без кога се не може бити потпун човек, ни потпун свет“ – истакао је тада и додао: „За ових 70 година из њених су се учионица јасно сагледавали сводови свих најкрупнији знања у науци, из њених васпитних и образовних програма видело се да смо део света, да можемо опстати и трајати само тако, само ако смо део једног свеопштег самосазнања о свету као неразоривој целини…“

Срећковић је давао тон културном животу Смедеревске Паланке и шире.  Захваљујући њему Смедеревска Паланка је седамдесетих година 20. века имала више књижевних вечери него  половина градова у Србији укупно. Слушала је у немој тишини Васка Попу,  Зорана Гавриловића, Десанку Максимовић, Изета Сарајлића,  Брану Петровића, Николу Милошевића, Брану  Шћепановића, Адама Пуслојића, Драгана М. Јеремића, Србољуба Митића, Добрицу Ерића, Јелену Јововић, Милорада Р. Блечића. Миру Алечковић, Драгишу Витошевића, Бранимира Живојиновића, Ивана Студена, Васу Милинчевића, Гроздану Олујић, Димитрија Вученова, Даринку Јеврић…

Касније, осамдесетих, кроз њено око и ухо прошли су Павле Угринов, Данко Поповић, Милован Витезовић, Влада Булатовић Виб, Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Танасије Младеновић, Тања Крагујевић,  Антоније Исаковић, Брана Црнчевић, Гојко Ђого, Видосав Стевановић, Миодраг Булатовић…

Сусрете са истакнутим књижевним ствараоцима било је могуће уприличити захваљујући, пре свега, снажној подршци Скупштине општине. Ни једном се није десило да је од општинских званичника тражио помоћ, а да је није добио. Тако је било и кад је у Смедеревску Паланку требало довести Десанку Максимовић. Председник општине је Срећковићу и гошћи  дао свог најбољег возача Лоћу Азањца.

„У речени дан  и сат полазимо за Београд“- пише у `Пословима и сновима I“ професор Срећковић. „Лоћа успут прича како је  `нешто грипозан`, има  `мало ватрице`, али чим је чуо да треба ићи по Десанку, јавио се одмах, једва је умолио председника да га тако ровитог пусти. У колима прича како је сви његови укућани воле. Каже  да није читао њене песме, али његова ћерка  само о њеним стиховима говори.“

Професор Срећковић је много пута био са Десанком, али истиче како дуго није имао потпуну слику њене личности, али кад ју је стекао могао је изрећи овакву оцену:

„Њена личност је већ одавно  смештена у најчвршћи национални и вредносни рам свеопште  импресије о песникињи: изузетно осећајна жена, савршена доброта, у свему српски песник, да,  и мудра жена. У сусретима с њом ја сам налазио другачију, у свему здравију и у људском смислу непосреднију личност. Она је била сензибилна, али нипошто сентиментална; њено разумевање историјског бића српског народа почињало је у разумевању узрочника  патње тог народа, чији је језик волела оном страшћу којом верник приноси себе на жртву свом богу; у ње није било болећивости према човеку (добро је познавала и његове тамне нагоне), она је за тог човека имала много, много мелемних речи, оних које оздрављују, суочавајући човека са истинама живота; она се кроз поезију поистоветила са српским народом, кроз његову и своју причу о нама, певајући да би победила и зауставила своје време, нагонећи искуства наше прошлости и садашњости, сад знамо: и будућности да се наднесу над њено време и сагледају себе и његовом непролазном квалитету. Читајући њене песме, ми се осврћемо за собом, гледамо и своју колективну народну слику, наслућујемо себе у ритму будућности…“

Танасија Младеновића  упознао је тек 1960. године.  Био је тада млади професор књижевности коме поезија више није била ни уживалачка опсесија ни језичка тајна, јер се већ одговорније бавио проблемима њеног естетског квалитета и карактером њене  структуралне семантике. Био је тако задужен да организује „књижевно поподне с Танасијем  Младеновићем“, па се својски трудио да успе.

„Морам признати: гонила ме радозналост да чујем његове најновије песме. Готово да сам пречуо речи секретара комитета: `Ти удеси то с поезијом, а после ћемо ми организовати разговор с нашим послаником`. Изненадио сам се: Таса Младеновић је човек нижег  раста, набијен снагом, али  некако гибак, као видра,  сав од живаца, веома живих очију, веома мушког гласа… Разговарали смо о поезији, наравно, тек повремено, кад га замолим за неку детаљнију информацију – говорио је о савременој поезији, све страсније, обузет темом… тонус разговора стално расте: додирнули смо поезију Бранка Миљковића, мог вршњака, који је био  песнички понос читаве генерације, и ја, на своје радосно изненађење, откривам песника од статуса посланика, па мислим: да овај човек није залутао међу политичаре, да га време и догађаји нису отерали тамо где се нашао по неким неизбежним морањима…“

Са Добрицом Ћосићем  срео се у више прилика, а први сусрет овако описује:

„Тај први сусрет са Добрицом памтим само у крупним импресијама. Најпре сам писац: човек средњег раста, снежно седе косе, нешто стиснутих усана, очи, које вас за све време разговора гледају у лице, продорне, упорне, не толико радознале колико замишљене, као да вас виде из најскривеније дубине бића оног који гледа… Водимо разговор о смислу историјског романа. Убеђен да је роман највећи уметнички израз наше епохе.  Ћосић сматра да су српски писци остали дужни својим  читаоцима – овај књижевни жанр није код нас био најсрећнији… Разговарамо о `Времену смрти.` Насмејемо се на примедбу оног критичара који је тврдио да прва књига овог романа треба да почне тек  после којих тридесетак страница. Критичари, каже, обично знају оно што писци и не слуте, неки само таква знања имају, али нажалост, писци морају једино себе да питају о оном што пишу, јер ко ће целом свету  колача намесити, како каже Вук. Него, нису критичари једини читаоци…“

Ћосић се Срећковићу неколико пута обратио подужим писмом, једном приликом и с напоменом: Милутину  Срећковићу, другу ка Могућем, његовом разумевању Немогућег:

„Желим да имате моју књигу са текстом у целости, онакву какву сам написао. Неки цензор уочио је, приликом штампања, моје `светогрдне` исказе и није се усудио да их објави. Отвори књигу на шестој страни:  чланак `Слобода уметничке исповести и дужности према друштву` је непосредан одговор  на једну ауторитативну… затим је отвори на 153. страни. Тамо стоји реченица: `Зевсови су истовремено били и Цезари који победничку славу нису уживали у самоћи, али су је потврђивали окрутношћу;  и за разлику од Јулија Цезара, они у својим одмаралиштима не читају Цицерона. Не волим кад ми се неписмене кукавице мешају у текст…“

Драгана М. Јеремића упознао је у Редакцији „Књижевних новина“. Био је послао чланак о Вибу,  али је  Блечић сматрао да га најпре треба дати  Драгану М. Јеремићу, веома разложном  човеку и он ће објавити  засигурно.

„Били смо сами у редакцији, па је разговор трајао нешто дуже“ – пренео је професор своје сећање  у књигу `Послови и снови`. „Јеремић је срдачан човек, распитује се за неке људе  који су нам заједнички пријатељи, измењујемо мишљења о књигама у моди, прелазимо на теме о сликарству, враћамо се Андрићу, започињемо причу о Кјеркегору … Видим: Јеремић ме гледа кроз тај разговор – природно, ја му враћам истом мером… За њега се причало да је моћан човек, да је веома утицајан, да вешто балансира између опресивног режима и храброг, више нормалног него политичког отпора појединих писаца… Без обзира на све околности , Јеремић је био (и остао) човек од видљивог присуства у српској књижевности, њен неоспорни вредносни идиом, и оспоравати ту чињеницу данас значило би прећутати један од запажених напора те књижевности да разуме  свој естетички феномен и разложи теоријску мисао у којој је настајала.“

Писао је још о Слободану Томовићу, Ивану  Студену, Миодрагу Булатовићу, Србољубу Митићу, Радојку Николићу, Младену Маркову, Радославу Војводићу, Браниславу Црнчевићу, Љубиши Јовановићу, Милораду Блечићу, али и о паланачким ауторима Миодрагу Тодоровићу, Боривоју Вукомановићу, Нени Радуловић, Ђорђу Радовићу, Предрагу Бајчићу, Николи Владисављевићу, Влади Илићу, Драгутину Паунићу, Милији Ђорђевићу, Љубивоју Миљковићу… У „Немирењима“ оставио је траг о паланачким ликовним уметницима:  Драгољубу Вуксановићу, Живославу Мијатовићу, Срби Талијану, Мирјани Мит Стојковић, Миловану Михајловићу, Миомиру Јелићу, Ђорђу Здравковићу, Снежани Палић, Драгану Томићу, Светлани Павловић Џиндо… Писао је и о позоришту у Смедеревској Паланци, а у сећању су његове дискусије након представа одиграних на некадашњем  Фестивалу аматерских позоришта Србије.

Књиге „Послови и  снови“ ( први део ) писао је од  априла 1993. до јануара 1994. године, а други део  од априла 1993. до јуна 1994. године. У првој књизи  напомиње да су у троуглу писац-време-дело истраживане претпоставке уметности њених јунака. Ту је одбацио фактографију имагинације и у свему се определио за имагинацију  фактографије желећи да прича о оном што је он лично доживео у контакту са својим јунацима, доследан само својој истини о њиховом животу и делу, свестан да је његова субјективност морала бити једини извор његових разумевања предочене проблематике.

Захваљујући професору Милутину Срећковићу, али и подршци Скупштине општине,  Смедеревску Паланку су походили и велики инострани писци. Готово сви који су били на Октобарским  сусретима писаца у Београду, боравили су и у Смедеревској Паланци. Они су били са разних страна света: из Русије, Пољске, Енглеске, Италије, Француске, Кине, Холандије, Данске… Срећковић се трудио да им покаже нека знаменита места из овог дела Шумадије. Водио их је да виде Карађорђев гроб и цркву Захвалницу у Радовањском лугу, Покајницу, Опленац…

Срећковић се  раних шездесетих година минулог века огласио као књижевни критичар. Од почетка осамдесетих па надаље, читаве две  деценије, све до смрти, налазио се у самом врху књижевне критике. У Београду, у Француској 7, годинама  је тумачио књижевна дела домаћих, али и страних аутора. Његова реч се ценила и изнад свега поштовала. У удружењу књижевника је  био и члан Комисије за пријем нових чланова. У књижевној историји Југославије и нарочито Србије оставио је неизбрисив траг.

                                                            оОо

Док сам радио у РНО „Јасеница“, често сам био у друштву професора Милутина Срећковића. Седели смо углавном у позоришном клубу и разговарали  о књижевности и мојој професији. Врлог професора нарочито је занимала репортажа као један од облика новинарског исказа. Разговоре на ту и друге теме не ретко смо, после позоришног клуба, настављали  у „Балкану“ Моме Питанане.  Моје  познавање те  форме новинарског рада, приметно је изненађивало професора Срећковића, а било је  резултат пажљивог праћења предавања професора  Колара у Југословенском институту за новинарство. Он је   недостатак литературе,  успевао да надомести  богатим  искуством личног  неговања тог новинарског жанра у време  док је радио у НИН-у. Професора Срећковића, док смо о томе причали, веома је занимала  естетика репортаже, јер се често  у новинарским круговима постављало питање да ли она спада у литературу и   где је граница између тог новинарског жанра и књижевности, пре свега између репортаже и  оног облика литературе који је по форми био њој најближи.

Ређе смо се виђали код њега у стану. Сећам се, задесио сам се тамо кад је умро књижевник Миодраг Тодоровић. Професор је управо писао говор који је требало да прочита на његовој сахрани на Градском гробљу. Али, како је још тада имао озбиљних проблема с видом, препустио је да то  уместо њега учиним ја. У сећању ми је још нешто. Кад се био озбиљно поболео, назвао је да ми каже како му је лекар саветовао да се не оптерећује чак и разговорима с пријатељима. Кад ми је то саопштио, заплакао се и ја га више нисам ни видео ни чуо.

Драгољуб Јанојлић