Тамо где је рођена Српска

Фудбалери ветерани Водица (Србија) и Ждребана (Република Српска) наставили су дружење.
После трогодишње паузе због короне, поново су се срели и одиграли утакмицу на игралишту
ФК „Слога“. Овде резултат није био битан, значај је придат братским везана које трају већ 13
година. Сарадњу је покренуо водички учитељ Милан Тодоровић, који је некада радио у том
делу некадашње ју-републике Босне и Херцеговине.
Било је рано јутро кад су Водичани, заједно с представницима локалне самоуправе кренули у
посету осведоченим пријатељима у Ждребану, селу које припада општини Модрича. „Ластин“
аутобус гутао је километре и сваког тренутка био је све ближи одредишту. После граничног
прелаза Сремска Рача, ушли смо на територију Федерације БиХ. Промицали су предели, који
су од раније већ били добро познати водичким фудбалерима. Магистрала је добрим делом
водила поред шљивика који су, могло се лепо видети из возила, обилно родили.
Шљивици су и наговестили да улазимо у муслимански део Федерације. Територија Градачца се
граничи с Републиком Српском. У том босанском градићу, који се у послератном периоду
изградио и увећао, у време некадашње заједничке државе, одржавао се највећи Сајам шљиве
у СФРЈ. На уласку у Ждребан чекали су нас наши домаћини са развијеним застава и речима
добродошлице: „Добро дошли у Републику Српску!“ Они аутомобилима, ми аутобусом, стигли
смо до нове и скоро довршене зграде крај Основне школе.
Уследили су братски загрљаји, а потом заједнички ручак у лепо уређеној сали, крај које су и
просторије ФК „Слога“, основаног 1973. године. У близини је и фудбалско игралиште на коме
ће се у касним поподневним сатима одиграти пријатељска утакмица ветеранских екипа
Водица и Ждребана. После окрепљења и краћег одмора, крећемо ка местима од значаја за
историју Републике Српске. Наш домаћин и возач уз пут прича о немилим догађајима из
блиске прошлости и често понавља: „Био је рат, не поновио се!“
Пролазимо пикторексним пределом, којим вијугају прилично добар асфалтни пут и речица.
Брда су покривена шумским растињем из чијег густиша избијају кровови, углавном нових
кућа. На питање радозналих путника: како се и од чега живи у овом делу Републике Српске,
домаћин одговара кратко: „Од сточарства и шуме:“ Потом допуњује одговор: „Гора се сече
плански.“ И било би лоше да није тако у овом пределу који је лепши и од песјажа најбољих
мајстора палете.
„Сад се пењемо уз брдо“ – вели наш домаћин. „Идемо тамо где је рођена Република Српска.“
Од њега сазнајемо да су Алијини војници уз подршку дела хрватских оружаних снага, били
кренули на српска села с намером да их сравне са земљом. На срећу, то се није десило. Срби,
иако у мањини, пружили су жесток отпор, пробили се из окружења и ослободили коридор који
је водио ка мајци Србији. „Бог нас је погледао“ – каже наш домаћин и скреће пажњу на слику
крајолика пред нама. Пред очима се указао крст – имали смо осећај као да се држи за небо. У
брзо смо стигли пред манастир, посвећен Светој Тројици. Подигнут је на самом врху
планинског прела, а у славу изгинулих Срба, који су одлучно бранили Православље и свој праг.
„Овде, на Широким њивама, се припрема велики народни збор. Сутра ћемо овде обележити
годишњицу ратног догађаја који улази у историју Српске. Уместо оружја, у рукама ћемо држати свеће и палити их нашој браћи, палој у борби за спасење српског народа. „Рат је био, не
поновио се ником!“ – каже наш домаћин и позива да уђемо у светињу крај које је и споменик изгинулим српским војницима. Монаси су били заузети великим спремањем: косили су траву,
уређивали манастирски комплекс кога посећује све више верујућих људи, али и оних других.
Испод манастирке порте, у шумарку, већ је било људи. Приметили смо и казан с војничким
пасуљом, али и мање шатре испод којих се нуди освежење и окрепљење. Са овог простора
спуштамо се шумским путем ка Модричи. После неколико километара запажамо слику са
очевидним траговима рата. Видимо велике куће крај пута, које су без крова и запустеле. „Био
је рат, не догодио се више никад!“ – каже наш домаћин. Убрзо улазимо у Модричу, град с
већинским српским становништвом и настављамо ка Скругићу и нашем крајњем одредишту –
Ждребану. Заустављамо се пред угоститељским комплексом „Монограм“. Ту затичемо и друге
учеснике овог лепог дешавања са својим домаћинима. Колективно улазимо у просторије које
припадају винском подруму украшеном лепим уметничким сликама.

Кад смо се вратили у Ждребан било је већ време за пријатељску утакмицу. Екипе су биле
спремне да истрче на брижљиво неговани терен. Крај металне ограде, која опасује стадион,
већ су се били окупи посматрачи и навијачи. Међу њима запажамо и децу с лоптом у рукама.
„Лепа вам је школа“ – велим једном од наших домаћина – Стеви. „Лепа, али без ђака, нема
деце“ – изговара с тугом у гласу. Спортски сусрет почиње „минутом ћутања“ после чега следи
сликање „за успомену и дуго сећање“ и продоран звук судијине пиштаљке да утакмица може
почети.
Вечера за госте из Србије и домаћине послужена је у истом простору где је био и ручак.
Локални оркестар је већ био спреман да започне свирку. Микрофон је узео вођа водичких
фудбалера ветерана и иницијатор ових сусрета – учитељ у пензији Милан Тодоровић. Вече је
почело уз „Марш на Дрину“, а наставило се поздравним речима домаћина и представника
локалне самоуправе Смедеревске Паланке и Модриче. Размењени су поклони, а сусрет је уз
богату трпезу, тиквешку „смедеревку“ и „туборг“ пиво зашао дубоко у ноћ.
За време вечере Дејан Милошевић, власник Етно села „Борач“ пружа ми своју визит карту и
каже: „Објави ово у твојим новинама.“ Предочавам му да писано издање „мојих новина“ више
не излази. „Види са Учом, објави негде … На полеђини његове визит карте читам: „Дејан
Милошевић, носио дрес с бројем 14, стрелац другог гола…“
Гостима из Србије ручак и вечеру су послужили млади људи. „На њима свет остаје“ – кажем
фудбалеру ветерану до мене. А онда, сасвим неочекивано, појављује се малишан који нема
више од три, четири године. Пружа руку сваком госту, здрави се. Дирнут тиме, закључујем:
традиционална култура се учи од „малих година“. С мојим мишљењем слаже се и учитељ
Милан.
Музика испуњава простор у коме вечерају и друже се фудбалери Водица и Ждребана. Водички
уча и његови фудбалери хватају се у коло. И домаћини, наравно. На растанку огласио се
поново водички уча: „Браћо, хвала на свему, видимо се идуће године код нас, у Водицама“.

Драгољуб Јанојлић